Фоча: Комеморативни скуп поводом упокојења митрополита Амфилхија

Фоча: Комеморативни скуп поводом упокојења митрополита Амфилхија
Фоча: Комеморативни скуп поводом упокојења митрополита Амфилхија
Фоча: Комеморативни скуп поводом упокојења митрополита Амфилхија
Фоча: Комеморативни скуп поводом упокојења митрополита Амфилхија

У сали Градског позоришта у Фочи, 30. октобра 2020. године, у 19 часова, одржан је комеморативни скуп поводом смрти Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Комеморација је одржана у органзацији Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву у присуству начелника општине Фоча г. Радисава Машића, ректора Универзитета у Источном Сарајеву проф. др Милана Кулића, декана Богословског факултета проф. др Владислава Топаловића, професора, студената и грађана општине Фоча.

Уводним ријечима комеморативни скуп отворио је декан Православног богословског факултета протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, подсјетивши присутне на богату биографију митрополита Амфилохија. Декан је нагласио да је Факултет у Фочи од свог оснивања везан за живот и рад митрополита Амфилохија, који је од 1995. године обављао дужност професора на предметима Увод у богословље, Еклисиологија и Катихетика. Такође, био је члан оснивачког одбора у вријеме када се наш факултет оснивао. Његове монографије и публикације и данас су незаобилазни текстови у савременом богословском образовању. Декан је између осталог рекао: „И након окончања професорске службе митрополит Амфилохије наставио је да очински бди над радом и сазријевањем ове наше најмлађе богословске школе. За наш факултет, Цркву и народ Високопреосвећени Митрополит је био велики благослов и знак Божјег присуства. Био је несумњиви великан нашег доба. Опраштајући се од Његовог Високопреосвештенства, наставници, сарадници и студенти Православног богословског факултета изражавају захвалност Богу што су имали част да од њега уче“.

Након декана, присутнима се обратио ректор Универзитета у Источном Сарајеву проф. др Милан Кулић, који је указао на значај митрополита Амфилохија приликом оснивања тадашње Духовне академије а садашњег Богословског факултета. Ректор је нагласио да се допринос митрополита Амфилохија није зауставио само на оснивању факултета, него је као професесор, свјетског имена на пољу теологије и духовности, долазио и држао предавања и испите нашим студентима. „Остаће упамћен као човјек пожртвован, аутентичних предавања. Остаћемо му вјечито захвални за немјерљив допринос који је учинио у академском животу богословског факултета и Универзитета у Источном Сарајеву. Читав његов живот био је истовјетан духовној философији и идентитету нашег Универзитета у коме се оно духовно и световно преплићу и допуњавају, прожимају и надопуњавају. Био је еминентан научник и истински велики човјек. Зато и не може да нас чуди да је током своје академске каријере примио више почасних докрората из теологије“.

На крају, присутнима се дирљивом бесједом обратио протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого, који је присутне подсјетио на подвижнички пут митрополита Амфилохија, поткрепљујући бесједу личним свједочанством које сеже у вријеме када је митрполит предавао на богословском факултету. Бесједу је започео ријечима: „Порађао нас је све, покољењима, деценијама. Предавао нам је Увод у богословље и Еклисиологију на првој години студија. Катихетику на четвртој. Долазио би, понекад ноћу, касно, а ми смо га чекали да узмемо благослов и чујемо оно ђедовско „благо мени, благо мени“. Понекад би тада, тек по доласку, у ма које доба дана и ноћи, држао дугу бесједу која би нам била и предавање и испит. Или испит који би нам био и предавање и испит. Њега гледајући видјели смо аутентичног човјека. Ко зна, да је срео Амфилохија, можда би Доситеј схватио да и данас има пустињских Отаца у градовима? Волио је свој српски народ. Волио на понекад оштар и забринут начин, волио тако да у његовом присуству никоме није било тијесно. Носио је бреме ужасне мржње: због онога што је учинио, прекрстивши уздуж и попријеко Црну Гору својим поменима и литијама. Демони у камену и људима сакривени нису му никада давали мира. За сваку ријеч изречену да помири, био је крив и својима и бившим својима. Носио је и то бреме старачки. Како је вријеме пролазило, у њему се све више рађао Ђед свих нас. Онај човјек кога можеш само да волиш. Косовски завијет је за њега био свакодневица. Косово: кости Срба чије је лобање састављао и служио помен на развалинама Светиње. Сјети се и тамо, Ђеде, ђака својих. Нама си овдје одувијек у молитви, на дискосу, гдје смо сабрани сви.“

Извор: bogoslovski.ues.rs.ba