„Gender Mainstreaming“: Еманципација или тиранија?
Неколико рефлексија у вези са Новим Законом под именом „Закон о родној равноправности“, који се припрема и чији се предлог већ налази на сајту Заштитника грађана, и који одређује да се геј идеологија мора промовисати кроз школски систем.
Појам „Gender Mainstreaming“ је већини грађана наше земље непознат. Овај појам је у Европи саставни део програма националних влада којима се европски ауторитети, као и медији, подвргавају посебној индоктринацији (читај: испирању мозга) у процесу ре-едукације (преваспитавања) људи (читај: елиминацији) хиљадугодишње навике човечанства: навике да се мушкарци и жене раздвајају; да разлучују природну полну привлачност међу њима на којој се заснива природна репродукција/размножавање и да разликују нагоне, односно да их институционализују (брак) и да их подреде извесним хуманизирајућим правним правилима.
Сада програм ре-едукације у оквиру оминозног „Gender Mainstreaming“ предвиђа уклањање свих тих лепих и установљених правила које ми људи декларативно ”по својој природи” (περὶ φύσεως) познајемо и практикујемо. Реч еманципација носи у свом семантичком корену идеју ”ослобођења”. Ослобођење од наше сопствене природе може само да значи ослобођење себе од нас самих. Идеја политичке слободе која је дефинисана у древној Хелади означавала је живот на уобичајени начин. Тиранином се звао онај ко је људе спречавао у тој уобичејеној пракси, односно настојао да их преваспита (читај: ре-едукује). Са тим феноменом има српско законодавство у овај час да се суочи, као и оним што се монденски кокетно зове ”политичка коректност”. Над чињеницом да се у дечјим вртићима (киндергартен) у Лондону или Стокхолму ”политички коректно” васпитање сматра замена природних имена за ”мајку” или ”оца” некаквим неутрумом, може се, благо речено, само вртети главом, да не кажемо изазвати голема срџба још иоле нормалних људи.
Шта је мотив оваквих апсурдности? Деци која су адоптирана од стране парова истога пола, не сме се сугерисати утисак да им нешто недостаје. Да не би било више аномалија, биће појам нормалног табуизиран и стављен под знак идеолошког подозрења. При томе је појам нормалности за све што живи конститутиван. Као што у области физике постоји свет закономерности, тако у свету природе постоји нешто што је роду/врсти (читај: битију) специфично. Аристотел је учио да има и ”погрешки у природи”. Инстинкт младоме лаву да лови је егзистенцијалан инстинкт. Без њега он не може опстати, односно не би било лавова. Недостатак таквог инстинкта је аномалија. Отуда је појам ”нормативне нормалности” апослутно неопходно рефлектовати у овоме контексту. Посебну одговорност над овим има данас законодавство у Србији.
протођакон Зоран Андрић, Минхен
