Гледиште Руске православне цркве по еколошким питањима

(примљено на заседању Светог архијерејског сабора 4. фебруара 2013)

Сав људски род сноси одговорност за стање Богом створене природе. С обзиром на пораст броја становника на нашој планети, коришћење природних добара и загађење чобвекове средине поебно изразито постављају питање о потреби солидарних подухвата свих народа на очувању разноврсности живота, на разумној употреби ових добара (ресурса) и спречавању еколошких катастрофа изазваних човековим радњама.

Грехопад ... је имао за последицу кварење првобитно саздане природе. Ово посведочава Свето писмо: „Твар се покори таштини не од своје воље, него због онога који је покори са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божје“ (Рим 8,20-21). ...  Много начина грешног односа према природи карактеристично је за данашње „потрошачко друштво“, чији главни циљ је жудња за добити. Једина могућност да се васпостави оздрављење природе налази се у основи хришћанског подвижничког односа човека према својим потребама, у обуздавању страсти и доследном самообуздању.

Суштина начелних поставки Руске православнем цркве по питању очувања живе природе и околног света изложена је у Основама социјалне концепције  (одељак XIII, „Црква и питање екологије“) и у Основама учења о достојанству, слободи и правима човека (одељак III.5).

Руска православна црква се руководи заповешћу Божјом о очувању створенога света (Пост 2,15) и стара се о човековом душевном и физичком здрављу. Из овог разлога она сматра да јој је и дужност да учествује у разматрању еколошких питања и истражује ово поље рада у сарадњи са свима онима који су забринути за стање природне средине и размишљају о томе како очувати здрав и нормалан живот човеков.

1. Богословско размишљање о еколошким питањима

... Црква сведочи јединство Богом створеног света и подржава целовито гледање на људско постојање. Ова мисао наглашава разлику теоцентричног погледа на свет како од хуманистичког антропоцентричног става, који на околни свет гледа као на извор „егоистичког и неодговорног конзумерста“ (Социјална концепција, XIV.4), тако и од паганског обожавања природе, које понекад покушава да природу постави изнад човека и настоји је објаснити као себи самодовољну, тако да људски напори у циљу њеног очувања и преображаја нису потребни.

Реч Божја нас учи да је околни свет Богом саздани дом у који је поставио човека (Пост 1,28). Из овог разлога човек је домаћин створенога света и позван је не да обожава природу, него њеног Творца (Рим 1,25). Добронамерни и страхопоштовани однос човека према природи почива на продубљеном сазнању да је Бог створио свет и све живо у њему као добро (Пост 1,8-25).

...У светлу Светога писма еколошко понашање се схвата као Богом заповеђено окретање човекове пажње створеноме свету. С Божјим благословом човек употребљава материјална добра на одржавање телеснога живота (Пост 1,29). Књига Постања сведочи исто тако да је Бог подарио човеку могућност да препозна творевину и истражује је. Наиме, сходно промислу Божјем, неодржив је налог да се она само потчињава и обделава (Пост 1,28) а да се при том не препознају и уважавају природни закони.  Од нарочитог значаја је ... библијско учење о човековој владавини над Богом сазданим светом, где човек треба да подражава милостиви чин Творца свега у васељени, пошто је он лично створен по обличју Божјем. ...

Еколошко понашање не може  никад постићи жељене резултате уколико људи не покушају да превладају своју отуђеност од Бога и живе по његовим заповестима. С обзиром на значај еколошког питања, неопходно је да се у црквеним школама уведе богословско истраживање односа човека према сазданом свету, као и да се на  црквеним научно-практичним форумима расправља о еколошкој проблематици. Еколошка питања треба обрађивати у сарадњи и са сестринским православним Црквама, а и у дијалогу с другим хришћанским вероисповестима и другим религијама по овом питању мора се обављати размена мишљења. С обзиром на еколошка питања,  Црква доводи у везу богословско учење са савременим научним дисциплинама са еколошким профилом као и са друштвеним ставовима.

2. Богословски живот Цркве и екологија

Црква се моли за изобилну благодат Светога Духа не само за човека, него и за сав свет у његовом окружењу. Божанска евхаристија освећује створену васиону. Плодови земље и стваралаштво људских руку – хлеб и вино – претварају се дејством Светога Духа у Тело и Крв Христову и освећују верне. Освећење елемената воде чином водоосвећења на Богојављење отвара нову перспективу на материјално постојање: освећена вода постаје света вода „која води у живот вечни“. Црква је одувек молитвом и делима реаговала на оне радње који захтевају сарадњу човека и природе, као и у ситуацијама у којима су се природни елементи непријатељски опходили према човеку. Она се свакодневно моли за „благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна“, а постоје и посебне молитве за људе који се баве обделавањем земље, као и за поштеду од елементарних непогода и заштиту од животиња штеточина.

Кад су у питању еколошке кризе и катастрофе, човеку је неопходна посебна молитвена подршка. Чини се да је умесно приступити преради, прилагођавању постојећих молитви или писати их изнова тако да за садржину имају искање Божје помоћи кад се ради у пољопривреди ... или обављају радови којима је сврха заштита околног света. Поред постојећих свештенорадњи, могу се разрадити богослужбени чинови и написати нарочите молитве које би се могле читати у време елементарних непогода или, пак, катастрофа проузрокованих човековом технологијом.

3. Еколошко васпитање

Руска православна црква полази од тога да човек мења околни свет већ према свом унутарњем свету, и отуда обделавање  природе треба да отпочне са усавршавањем духовне природе самог човека.

Истринска алтернатива конзумерству јесте хришћански начин живота. Православље учи човека да буде умерен и суздржан кад је упитању задовољење његових животних потреба, да буде одговоран за своје сопствене поступке, да се се не препушта ектраваганцији, да обраћа пажњу на потребе других људи. Примери брижљивог и разумног односа према околном свету често су били православни манастири у којима је развијано плодно прожимање између човекове благонаклоности и освећујуће силе Божје, па и кад је у питању пољопривреда.

Даље, свештеници треба да своје верне уводе у основна питања екологије, као и у науке и законе функционисања биосфере. Ради васпитавања деце и омладине у духу одговорности за стање природе, потребно би било увести теме из хришћанске еколошке етике у секуларне образовно-васпитне школе ...

4. Учешће Цркве у еколошким активностима

Свештена и мирска лица су позвани да активно учествују у свим подухватима усмереним на заштиту човекове средине. Ове подухвате треба првенствено усмерити на сведочење тога да самообуздање, уважавање другог и одговорност у сваком човеку ... треба да су човеку на уму еда би се превладали настали еколошки проблеми.

Православни верници се позивају да учествују при разради и увођењу технолошких средстава  и нових привредних достигнућа којима је циљ што је могуће већа подршка околном свету. Неки еколошки проблем може се означити и као посебан задатак једне епархије или парохије. На екологију се може гледати као на саставни део пастирског, мисионарског, друштвеног и омладинског рада. Великим потенцијалом за практично остварење православног ангажовања у екологији располажу манастири и парохије, које старање о природи могу предочавати својим парохијанима. Развитак еколошки поузданих пољопривредних производа у манастирима и сеоским парохијама може служити као пример разумног искоришћавања природе привредним предузећима у њиховој околини.

5. Сарадња с друштвеним, државним и међународним установама на еколошком плану

Трудећи се на заштити природе, Руска православна црква је отворена за дијалог с друштвеним, државним и међународним установама, при чему наглашава да се питањима везаним за заштиту околног света не сме  манипулисати тако што би се ова тема постала пропагандно средство у политичкој борби, у економској конкуренцији или средство за задовољење сопствених интереса појединаца или друштвених група. У таквим случајевима Црква задржава себи право да се уздржи од сарадње по  еколошпким или сличним пројектима. Она задржава себи право да критички процењује радње и држање државних органа, међународних организација, друштвених и научних структура које се могу негативно одразити на природу, а тиме и на здравље и живот човека.

Од нарочитог значаја представља дијалог Цркве са стручњацима и кључним личностима од којих зависе одлуке по питању стратегија даљег унапређења урбаних, пољопривредних и природних добара, као и подршка у истраживањима на пољу економисања тим добрима (ресурсима), развијање и увођење еколошки чистих технологија, тражење алтернативних извора енергије, очување функционисања природних система заштите наше средине.

Епархије, архијерејска немесништва и парохије могу  склапати уговоре о сарадњи с регионалним и локалним структурама чија делатност је усмерена на очување човекове средине.

Методолошке препоруке о учешћу Руске православне цркве у подухватима на заштити средине

(примљено на заседању Светог архијерејског сабора 13. јула 2015)

1. Основи црквене еколошке заштите

... Од настанка Индустријске револуције човечанство је свуда у свету започело с наношењем велике штете природи: масивно загађење атмосфере и водених извора, неодговорно опхођење са свакодневним, хемијским и нуклеарним отпадом, неконтролисана сеча шума и јуриш за сировинама, опасно експериментисање на пољу генетике, производња бактериолошки погубних средстава. Свет ће се наћи над провалијом дубоке еколошке кризе уколико се не васпостави нормално регенерисање природе сходно њеном темпу и тиме превазиђе човеково израбљивачко поступање према њој ...

Корене еколошког проблема Црква види у сакаћењу моралне и културне стране друштвеног живота – човечанство конзумира природна богатства у знатно већој мери него што је потребно за његову нормалну егзистенцију. Неумереност, грамзивост, чежња за поседовањем и затирање културе – све су  ово непосредне последице данашње сложене еколошке ситуације у свету.

Испуњење обавезујуће заповести Божје о очувању његове твари, као и старање о моралном стању човека, Црква сматра неопходним и отуда позива своје искрене вернике и добронамерне друштвене снаге на опрез кад су у питању стање природне средине и трагање за начинима како превладати еколошке проблеме.

3. Задаци и структуре документа

Руска православна црква учњествује у еколошким активностима у државама свог канонског присуства, па и у раду државних власти и друштвених организација, мада је овим активностима неопходно систематисање с циљем да се већ постојећа искуства рашире по епархијама, намесништвима и парохијама ...

Циљ црквене еколошке активности јесте интензивније просвећивање грађана на пољу заштите човекове средине, поимања црквеног става по екологији, као и по питању одговорности за околни свет и изградње еколошке културе у друштву. У документу се предлаже одвијање црквеног еколошког рада на четири нивоа:

3. Општецрквени ниво

На глобалном нивоу сарадњу на еколошком плану, као и сарадњу с државом и друштвом у вези са еколошком проблематиком, остварује Одељење Московске патријаршије за односе између Цркве и друштва. Ово Одељење негује стручни дијалог с државним установама, друштвеним организацијама и другим грађанским удружењима ... Ради развијања црквено-државних и црквено-друштвених односа по еколошким питањима и проблемима, при Одељењу Московске патријаршије за односе између Цркве и друштва, по благослову Патријарха московског и све Русије Кирила, године 2014. основана  је црквено-друштвена организација за човекову стредину, и у њен савет су ушли представници власти и људи из света струке. (списак задатака)

Значајну улогу у еколошком  раду Цркве могу играти омладинци и добровољци. Организоване и координисане делатности ових организација на пољу екологије врши споменуто Одељење Московске патријаршије. Све наведене активности спадају у годишњи план рада и уносе се у извештаје односних црквених установа.

Једна од најзначајних одлука на подручју општецрквене активности представља увођење Дана молитве за божанску творевину, док ће Свети архијерејски синод саставити сам чин.

4. Епархије

Општим радом епархијских јединица, које су активне на подручју црквено-државног и црквено-друштвеног дијалога и, при том, еколошким питањима руководи надлежни архијереј. Координисање еколошких активности на епархијском нивоу може преузети на се председник Епархијског одељења за односе између Цркве и друштва, или нека друга личност коју ће одредити епархијски архијереј. Ради остварења ове активности он, по благослову надлежног архијереја, одржава контакте с другим епархијским јединицама и државним организацијама и друштвом.

Епархијска активност на еколошком пољу финансира се из епархијског буџета и других приручних извора.

Приоритетни видови и усмеравања еколошких активности реализују се кроз:

• суботне и друге масовне приредбе по целој епархији како би се пажња друштва скренула на еколошка питања
• сарадњу с компетентним епархијским установама организовањем омладинских акција с добровољцима омладинцима и омладинкама
• конференције и друге дискусионе групе на тему односа Цркве према еколошким питањима
• приређивање Дана молитве за божанску творевину првог дана септембра¹ као и на друге црквене празнике
• организовано учешће верника једне епархије на еколошким приредбама, предавањима с федералним и територијалним државним властима
• семинаре и курсеве за омладину и студенте на еколошке теме.

5. Архијерејско намесништво

... За подношење извештаја о еколошким активностима епархијском архијереју и епархијским властима задужен је архијерејски намесник или координатор еколошких активности у архијерејском намесништву. Архијерејски намесник се стара о добављању финансијских средстава за провођење еколошких програма и манифестација у овој црквеној јединици. (списак задатака)

7. Информисање о еколошким активностима у архијерејском намесништву, па и преко видеа и фотодокументације о оствареним пројектима, установљење архива о еколошком раду у намесништву, постављање овог рада на веб страници намесништва, као и на друштвеним мрежама и блоговима.

6. Црквена општина

На нивоу црквене општине за свеколику организацију, координисање и контролисање активности на заштити природне околине одговоран је старешина цркве. Непосредно остварење овог рада може се распоредити између одговорних за омладински, социјални, катихетски и мисионарски рад. (списак задатака)

7. Начелне препоруке

Постоје многи и разни видови еколошких активности, мада за Цркву није увек подесно да у свима њима учествује. За поједине представнике политичке елите или за лица која желе виши друштвени статус еколошке активности могу бити само средство за њихово друштвено позиционирање и манипулисање како би својом популарношћу дизали свој рејтинг (позивање на т. 5 Гледишта Руске православне цркве од 4.  фебруара 2013).

¹Белешка: Руска црква није изабрала 1. септембар, што је почетак црквене Нове године, како је препоручено са сабрању православних поглавара у Цариграду у априлу 2008. г., пошто је 1. септембар (по новом календару) за Руску цркву почетак нове школске године када се служи чин призива Светога Духа за све који се уче и који их уче. Поред тога, ова Црква се држи старог календара, па се тог 1. септембра по новом календару не светкује црквена Нова година, него 13 дана касније.

Из скраћеног текста наведених двеју уредби Руске православне цркве из 2013. и 2015. г. објављених у Religion und Gesellschaft in Ost und West, No. 11/2015, стр. 17-17, превео протођакон Радомир Ракић*

*Објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне Цркве, бр. 1/2016.