Хришћански Оријент: Арапски животопис Светог Јована Дамаскина

У најновијем броју часописа „Akademie Aktuell“-Ausgabe 02/2015, који издаје Баварска академија наука у Минхену, објављен је извештај Еве Амброс, сарадницe Института за грецистику и византологију,  о припремним радовима на едицији списа Јована Дамаскина у оквиру пројекта текстулно-критичког издања. Арапском житију овог светитеља у напетом луку између Византије и исламске империје у успону придаје се у науци посебан значај.

Арапско житије (Vita) Св. Јована Дамаскина

Св. Јован Дамаскин је последњи заједнички Отац Источне и Западне Цркве који је за собом оставио опсежно дело написано на грчком језику.

Сходно традиционалном датирању, Јован Дамскин је рођен 650.г. у хришћанско-арапској породици, а умро је дубокој старости, у својој 104. години. Његов родни град је био Дамаск, који је почев од 661.г. био резиденција и средиште исламског царства у надирању. На двору је Јован Дамскин заузимао високи положај на пољу финансија, те је представљан и као везир калифа.

Најкасније, пак, од године 720. повлачи се Јован Дамаскин у познати манастар Св. Саве Освећеног у близини Витлејема. Ту је ”плетењем словес” сачинио химнографску лирику чаробне чепоте и написао богословске списе који сведоче о аутору као великом записивачу Светог предања. Посебно се Јован Дамаскин истакао својим залагањем за поштовањем икона, којим је засновао противаргументе иконоклазму своје епохе.

У књизи „Liber de haeresibus“ описује Јован, међу првима, нову религију ислама, која у његовим очима представља јерес.

Не једно, већ више житија

Не постоји једно, већ више житија који су стотинама година били традирани. Десет их је било написаних на грчком и карактеришу их придодате исплетене легенде и уткани украси, као и двоструки животопис његовог познатог адоптивног брата Козме Мајумског.

Најомиљеније Житије, као и велики број списа – преко 70 сачуваних рукописа – потиче из пера некаквог сродника и било је означено као

”Арапски оригинал”. За разлику од штедрог предања ове веома значајне грчке Vita, траг арапског узора је задуго важио за изгубљен. Утолико је било веће дивљење научне јавности када је 1912.г. у једној едицији публиковано ”Оригинално житије Јована из Дамаска”.

Ово издање је убрзо постало мета оштрих критика. С једне стране, због тога што није одговарало научним стандардима текстуалног издања, али највише због примене предиката ”оригинал”, који је, извесно, настао најмање 100 година доцније но што се то односни на грчку верзију животописа. Благодарећи новијим палеографским испитивањима најстаријих рукописа грчке варијанте, могла се окончати дуга контраверза са предношћу у корист арапске варијанте рукописа житија.

Историјски увод

У полемици око датирања арапског житија посебну улогу је играо дуги историјски увод који је омогућио да се реконструише датум настанка, у коме аутор, монах Михаел, описује најезду Селџука и освајање Антиохије у децембру 1084.г. коју је он као сведок-очевидац доживео. Када је освајач султан Сулејман након три дана ослободио све заробљене, ово натприродно чудо монах Михаел је приписао молитвеној помоћи Јована Дамаскина. На срећу, само једну годину након овог догађаја, отпочео је да пише светитељево житије.

Едиција житија

Од објављивања арапског житија у стручним круговима је расправљано о пожељности  новог издања тог значајног текста како у филолошком, тако и у књижевном смислу. Та очекивање ће се испунити радом ”Kommission fuеr graеzistische und byzantinistische Studien” (Комисије за грчке и византијске студије) при Баварској академији наука.

 Напоредо са арапским житијем, већ се отпочело са радом на грчким житијима, чиме се нуди занимљива могућност њиховог компаративног читања. Најпре је, вели у свом извештају Ева Амброс, сабран најважнији материјал. Кроз тај подухват је комисији пошло за руком да арапској варијанти рукописа житија придода и прошири је текстуалним сведочанствима од 13. до 18. века. 

При свему је важно истаћи и један веома значајан аспект: житије је изванредно сведочанство о преводилачкој делатности хришћана са прелаза из 11. у 12. столеће и процвата духовног живота на хришћанском Оријенту.

протођакон Зоран Андрић, Минхен