Хришћанство у Европи између 1750.и 1850.
Нова књига реномираног професора Рудолф Шлегла из Констанца о „Старој вери и модерном свету. Хришћанство у Европи на прелому 1750 – 1850“ - Rudolf Schlögl: „Alter Glaube und moderne Welt. Europäisches Christentum im Umbruch 1750–1850“, Frankfurt am Main 2013. - описује фудаменталне преломе у хришћанству од 1750. до 1850. у Европи.
Шлеглова централна премиса гласи - „религија је елементарни део друштва“. У временском оквиру од сто година могу се пратити многе промене. На пример, улога мушкараца и жена, породице и заједнице, државе и индивидуе. Овде је реч о амбицији аутора да представи „укупан преглед“ европског хришћанства.
Индивидуална религиозност и установе цркава подстичу трансформације друштава у којима егзистирају. Аутор описује тај процес у четири поглавља.
У првом поглављу реч је о завршној фази Ancien Régime-а, о спајању Цркава у монархији, са њиховим хијерархијама и самопродукцијом. Духовна и световна власт опстоје напоредо једна са другом, а Цркве и социјални систем су у складном односу. Регрутација кадра је текла углавном из редова елите и аристократије. Државне реформе су, пак, задирале дубоко у живот, структуре и веру Цркве. За Шлегла је религија „социјални феномен“ који се само у „контексту са друштвом као структуром може адекватно разумети“.
Деценије револуције описује Шлегл под категоријом “грађанско друштво“. Француска револуција и секуларизација, која јој је следила, обесправиле су владајућа права Цркве и лишила Цркве поседа. У новом грађанском друштву конфесионални плуралитет постао је програм, а вероисповедање приватна ствар. „Религија је неутрализована као медијум инклузије (укључивања) у друштво“, аподиктички тврди аутор. Црква постаје „клуб“, а држава преузима елементе хришћанских социјалних реформи да би народу наметнула своје религиозне символе и формирала политичку религију.
Те друштвене мене трансформисале су и унутарњу форму хришћанства. На примеру четири поља аутор објашњава тај процес. Организација Цркве је изискивала један нови вид чланства и припадања. Религија је прерасла у социјални покрет у дијапазону између кругова оријентисаних ка њеној унутрашњости и оних који су са мисионарским мотивима били окренути спољашности. Паралелно са овим процесом тече и формирање нових форми фамилијарне ритуализације и некаквог „феминизовања хришћанства“, које Шлегл показује на примеру све учесталијих оснивања „конгрегација жена“ и промењеном иконографијом (анђели су добијали феминине атрибуте).
У последњем поглављу аутор описује семантику религије као културе на основу текстова који нуде различите интерпретације религије - од питања деизма, преко питања теодицеје, до питања „пра-религије“ из које проистичу различита исповедања вере.
Ауторови закључци су у духу „систем теорије“ Никласа Лумана, односно „посматрање посматрања“ (Beobachtung von Beobachtung) феномена секуларизације и формирања нових институционалних форми религије.
Шлегл пледира да се хришћанско исповедање вере не сагледава из перспективе само једне европске земље, већ да се то чини у упоредној, транснационалној перпсективи. Посебно је аутору при таквом читању стало да изједначавања социјалне и индивидуалне равни. Фацит би могао гласити - друштво у 18. и 19. веку трансформише религију и верност народа, док индивидуе ревносно суделују у том процесу.
Ахилова пета ове занимљиве студије се састоји у неаргументованом селективном погледу на Европу. Шлегл разматра Енглеску, Шкотску, Француску, Шпанију, Италију, Немачку, као и лутеранско деловање у Северној Европи, док су Источна и Јужна Европа са својим православним предањем сасвим изостале из ауторовог видокруга и сваке анализе. Овакво апсолутно недозвољиво игнорисање Православља доводи у питање методолошки и епистимолошки концепт овог пројекта. Не припада ли и Православље историји хришћанства у Европи?
протођакон Зоран Андрић, Минхен
