„Хронографија“ и „Кратка историја“ Михаила Псела, класика византијске историографије

Михаило Псел (грчки: Μιχαήλ Ψελλός) је био универзални византијски полихистор - писац, философ, политичар, реторичар и историчар. Рођен је 1017. или 1018. г. у Цариграду. Последњи извори о њему потичу из 1078. г., те се претпоставља  да је умро 1096. или 1097. године. Са своје философске ерудиције називан је „Конзулом философа“. Он је коментарисао и парафразирао Аристотелов Органон (De interpretationе) и оставио за собом многобројнe списе, кратке философске и граматичке трактате са педагошком сврхом - на пример, о разликовању хомонима од синонима или о супстанци као самоегзистенцији (avthuparktos) као платонистичком јединству душе и тела или о проблему зла, о сновима итд. Тако је настала нека врста енциклопедије насловљене De omnifaria doctrina. Он је био велики поштовалац Прокла кога је издизао изнад свих древних аутора.

Управо је објављена његова „Хронографија“ и „Кратка историја“ у серији „Византийская библиотека. Источники“, издательство "Алетейя", Санкт-Петербург 2014.

„Хронографију“ у основи чине серије биографија византијских царева који су владали између 976. и 1078, периода који је претходио Пселу. Она обухвата владавину четрнаесторо царева и царица, а отпочиње готово педесетогодишњом владавином Василија II „Бугароубице“ (976-1025), а завршава се добом владавине Михаила VII (1071-1078). За разлику од других историографских дела, нагласак је стављен пре на опис ликова, него на детаље политичких и војних догађаја. Ово дело је прворазредни аутобиографски извор о Пселовом политичком и интелектуалном развоју. Отуда је разумљиво што аутор придаје далеко већи значај периодима у којима је сам као протагонист заузимао значајне положаје у политичком животу - нарочито током владавине Константина IX - дајући читавом делу карактер и дух политичких мемоара, те га извесни тумачи пре сматрају мемоарском литературом но историографијом у ужем смислу тог појма. Претпоставља се да је „Хронографија“ била конципирана као двотомно дело. Први део обухвата историју до Исака Комнина. Други део, који је писан изразитим апологетским тоном, великим делом је encomium (славословље) Пселових тадашњих заштитника, царева из династије Дука.

„Кратка историја“ је сасвим другог жанра. Реч је о некој врсти уџбеника светске историје која је настала ad usum Delphini за свога царског ученика Михаила VII. Ово дело је тек недавно пронађено и објављено. Одликује се једном специфичношћу у односу на остале византијске хронике; наиме, тиме што садрже субјективна сазерцавања о описаним збивањима.

У начелу се за Псела може рећи да се његов стил одликује великом оригиналношћу и иновативношћу. Пселово дело је незаобилазни извор не само за византологе, него и богослове, те га је као прворазредну референцу готово излишно препоручивати.

протођакон Зоран Андрић, Минхен