Хуберт Р. Дробнер: “Уџбеник патрологије“
Овај компендијум је дело које надраста жанр књижевне историје и захвата период дужи од осам столећа – од библијских апокрифа оријенталнe књижевности и хришћанског происхођења до Исидора Севиљског и Јована Дамаскина († 750)– Hubertus Drobner: “Lehrbuch der Patrologie“, Frankfurt, 2011.
У њему су обрађени сви литерарни жанрови Отаца Цркве у књижевним, историјским, еклисијалним и богословским контекстима.
Хуберт Дробнер је троструки доктор и професор историје древне Цркве у Падерборну и Риму и један од најугледнијих стручњака у својој струци.
Четири начелна аргумента (argumentatio patristica) су својствени патролошкој књижевности:
1. Doctrina orthodoxa: богословско учење и Црква морају бити подударни.
2. Sanctitas vitae: светост у значењу праксе ране Цркве, не искључиво као канонска светост, већ као израз великог поштовања узорног живота.
3. Approbatio ecclesiae: признање од стране Цркве.
4. Antiquitas: личности морају да потичу из времена ране Цркве.
После уводних напомена и разлучивања појмова Светих отаца, учитеља Цркве и црквених писаца, Дробнеров уџбеник отпочиње питањима настанка хришћанске књижевности и библијских апокрифа (псевдепиграфа) и Јеванђеља (Јаков, Тома, Никодим), апостолских списа (дела Св. Апостола Петра и Павла), посланица (Варнава), апокалипсе (пастир Јермин), као и литературе из времена после Апостола, посланица (Климента, Игњатија, Поликарпа), и почетака хришћанског песништва (Соломонове оде).
Други део обрађује питања грчке и латинске књижевности, почев од Писма Диогнету (нажалост, изостављено је поглавље о Аристиду Атинском), до Лактанција, при чему је у широкој мери представљена јеретичка хетеродоксна литература – гносис, Маркион, монтанизам, монархизам - као и одлучне реплике у виду павославних антитеза Св. Иринеја Лионског и Иполита Римског. Штета је што личности као што је Теофил Антиохијски, на пример, Дробнер не разматра или што анализира само нека од дела Тертулијана или Кипријана. На овоме би месту опсежност била једнозначна добит за читаоце.
У трећем, најопсежнијем одељку књиге реч је о царској Цркви у 4. веку и Јевсевију Кесаријском, Св. Јовану Златоусту и Блаженом Августину који је in extenso представљен са пописом свих његових списа, едиција, превода, 117 библиографских јединица на броју. Иако су монашка и агиографска литература, животи Светитеља дати једнако у штедром замаху, ипак остаје нобјашњиво зашто су хришћански песници као што су Прудентије или Аполинарије или, пак, хронисти као што је Сулпиције Север изостављени? За разлику од тога, врло су успела и инструктивна поглавља о првој и другој фази аријанизма, а посебно живописна поглавља о Светом Василију Великом, Св. Григорију Назијантину и Григорију из Нисе.
Четврти одсек је посвећен књижевности на прелазу у позну антику/јелинизам – од 430. до 8. века. Овде су у фокусу Св. Дионисије Ареопагитски и Св.Максим Исповедник, док су из Цркве Запада тежишта на делима Боеција, Касиодора, Бенедикта, Григорија Великог или Грегора Турског све до Исидора Севиљског.
Што се деликатних садржаја тиче, Дробнер не зазире од тамних тачака ране историје Цркве – на пример, да отворено пише о колебивости Јеронима у контроверзи око Оригеновог учења или о одговорности Кирила за насилну смрт жене философа Хипатије из Александрије или, пак, да тематизује сукоб Амвросија са царевом мајком Јустином.
Ово дело пружа студентима солидан увод у феномен ране хришћанске књижевности, а специјалистима поуздани референцијални приручник. Уз сваку биографску тему овог уџбеника додата је библиографија, преглед расположивих издања (едиција) на свим важнијим језицима, старији и новији преводи, секундарна литература, као и специјална електронска литература и микрофилмови (microfish) за дубља библиографска истраживања. Карте, табеле и графике заокружују иначе примерну дидактичку структуру књиге. Начелно се може тврдити да је Дробнерова књига испунила свој циљ као уверљиви одабир најзначајнијих дела патрологије Истока и Запада, представљених јасним језиком и пластичношћу коју одликује висока дидактичка свест, те је препоручујемо и православним читаоцима.
Протођакон Зоран Андрић
