Идеали и стварност

Историја Запада: Монументално дело немачког историчара Хајнриха Августа Винклера

Идеја је била фасцинирајућа и уједно вртоглава: писати историју Запада, односно неомеђене географске хемисфере - Европе, Северне и Јужне Америке, али и Аустралије и Новог Зеланда, једном речју, трансатлантску историју.Таквог херкуловског задатка подухватио се Хајнрих Август Винклер, професор емеритус историје новог века из Берлина, који је реноме стекао својом темељитом, двотомном студијом о немачкој историји 19. и 20. века, посвећеној „немачком питању“,  насловљеној „Дуги пут ка Западу“, која тематизује проблеме интегрисања немачке историје у политичку културу Запада. Након свршетка те студије, Винклер је своја истраживања наставио са циљем да одговори на генерално питање: на коме начелу почива јединство вишеструко распарчаног Запада? Шта је то Запад? Како је тај појам настао? Какви су његови корени?

У уводу аутор настоји да осветли сложену политичко-културну семантику појма „Запада“. Фацит гласи: овај појам је у различитим временима означавао различите садржаје. Често је био акционо гесло, ратни поклич, ознака за милитаристичке савезе, политичке алијансе, али и ознака за заједничке вредности, као и ознака културних разлика.

Ово монументално дело је објаљено под насловом Heinrich August Winkler, „Geschichte des Westens 1: Von den Anfängen in der Antike bis zum 20. Jahrhundert“ и „Geschichte des Westens 2: Die Zeit der Weltkriege 1914 – 1945“, C.H. Beck, München 2009./2011. Винклер систематизује и вреднује развојне линије које за њега отпочињу египатским монотеизмом, па све у монументалном временском луку до раног 20. века. Како у Ренесанси и Реформацији, тако и за време експанзије у време великих револуција, аутор настоји да свеобухватно опише настанак и учвршћење заједничког система вредности под водећим идејама: постулирање људског права, слободе и једнакости, поделе власти, доминације права и репрезентативне демократије. Оно што се као тековина Америчке, као и Француске револуције назива поделом власти, било је још много раније иницирано: на прагу 11. у 12.столеће, у оквиру такозване борбе за инвеституру између реформистичког папизма и световних владалаца о праву номиновања бискупа. У овој борби за инвеституру је, према Винклеру, положена клица доцнијег „Историјског компромиса (...), којим је окончан конфликт и ослобођена енергија која је Европу и Запад трајно обележила“. Раздвајање световне од духовне власти водила је ка развоју двају правних система чија је заједничка основа било римско право. Формирање окцидента као „нормативног пројекта“ дуго је трајало да би најзад било постављено на заједничке основе: људско право, поделу власти и репрезентативну демократију. То је аксиоматска мера којом се Запад дефинише у односу на остали свет.

Винклер развија рефлексивни tour de force историје Европе од ране историје Цркве, Реформације, енглеско-шкотске философије државе, просветитељства и Француске револуције, преко развоја америчке демократије до раног 20. века. Аутор је, наравно, суочен и са противречностима унутар „нормативног пројекта Запада“ – када је, на пример, реч о расизму, робовласништву или о прастановницима (aborigines) Аустралије и Северне Америке, или када је реч о правима радника и жена.

Други том захвата време великих екстрема, ратова, криза и катастрофа -  период између Првог и Другог светског рата - које Винклер описује у вишестраним аспектима, увек укључујући резултате интернационалног историјског истраживања. Док је први том био посвећен дискурзивној историји, други је сав у знаку политичке историје. Задивљујућа, готово непојамна ширина историјске ерудиције, богатство историјског знања, прецизност историјског суда, сједињени са ауторовим наративним талентом да лаконским описом редукује комплексност чине ову монументалну синтезу апсолутно јединственом. Ово капитално дело, којим је историјски рељеф Запада још прегледније обележен, односно његови идејни темељи још оштрије осветљени и постављени у аналитички фокус, стоји раме уз раме са епохалним делима Ранкеа, Момзена, Тојнбија, те заслужује пажњу не само академске, већ и широке публике. Читање овог дела пружа изузетно задовољство и радост сазнања.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен