Икона еремитског монаштва

Петер Гемајнхарт: Антоније. Први монах. Живот, учење, приповедања

Свети Антоније Велики је кључна личност раног хришћанства, названа „звездом пустиње“. Он је духовни горостас, аскета, отшелник, проповедник, исцелитељ и чудотворац, пустињски монах, идол киновијског (општежитељног) монаштва, узор у испосништву и личност од највећег значаја у раном периоду пустињског монаштва. Готово ниједан други хришћанин није у тој мери надахњивао на подвижништво као што је то случај са aвом Антонијем (око 250–356). Живот овог египатског еремите пружа прекрасни увид у непознат и далеки свет у коме је хришћанство само хватало све дубље корене.

Гетингеншки професор црквене историје, Петер Гемајнхарт, прихватио се писања биографије у чијој су сржи живот и учење светог монаха, као и приповедања која су се испрела око његовог подвижничког житија.

Он реконструише живот овог светитеља од детињства у средњем Египту,  преко његовог подвижничког живота у пустињи, до смрти у 105. години живота. Затим, описује његово учење саображено ритму његове душе, у широком дијапазону приповести везаних за његово испоснички живот, још од средњег века у коме је прослављан као „отац монаха“, па све до надреалистичких визија његових искушења у 20. веку. Са тиме су у вези и настанак и предање патристичких сентенци насловљених „Apophthegmata Patrum“, познатих још под именом „Изреке отаца у пустињи“. Описом његове биографије из пера светога Атанасија Александријског, непосредно након Антонијеве смрти, отпочиње хришћанска хагиографија. Преводом Vita Antonii на латински, као и на друге језике хришћанског Истока, развио се утицај Антонија и изван граница језика и културе, а ава Антоније је постао права „икуменска“ личност, како унутар православног, тако и унутар римокатоличког и евангелистичког хришћанства. Пустиња је „место слободе“ и „место тишине“, а „imitatio Christi“ је зацело „imitatio sanctorum“ . Аутор ове књиге настоји да, сходно савремној методологији писања биографија, испита све податке везане за житије и учење овог пустињског оца, у чему је увелико успео.

Аутор истиче чињеницу да је Антоније био први познати египатски еремит, пустињак; друго, био је  способан да оснива сабрања и заједнице; треће, манастири су постали места и простори за друге или оно што бисмо ми данас назвали „интерактивност“. Он је био у контакту са многим другим пустиножитељима.

У писмима се открива као монах који у човеку види икону Божју (imago Dei), а у испосништву и прочишћењу пут ка васпостављању јединства са Богом. Он војује са демонима и са самим собом. Vita нам открива  мученика, учитеља, исцелитеља и визионара.

У сликарству је ава Антоније постојано надахњивао - од апокалиптичких визија Јеронима Боша до надреалистичких варијација Салвадора Далија. У овом контексту ваља подсетити на роман Густава Флобера  „Искушење Светог Антонија“ (1874). Можда Гемајнхард пренаглашава Антонијеву улогу у киновијском монаштву. Ми држимо да је у томе значајнија улога његовог египатског савременика Пахомија Великог (292/298 -346), који је себе сматрао настављачем линије пророка Илије, односно Св. Јована Крститеља.

Једном речју, Гемајнхартова језгровита биографија је драгоцени подстицај за накнадно изучавање дела и подвига овог светитеља.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен