Истина - лист за богословску науку и црквену праксу

Истина - лист за богословску науку и црквену праксу (1885-1888)
(у спомен на сто и тридесет година од њеног покретања)

Мало је познато данашњој црквеној и научној јавности да се у Православној далматинској епархији, чије се седиште налазило у главном граду Далмације, Задру (аустријска покрајина 1814−1918), у деценијама пред Први светски рат, поред црквеног и просветно–културног водио и веома богат публицистички живот. Поменути град је важио за не само битнији политички и културни, него и издавачки центар у јужнословенским земљама тога доба. Тако је, према истраживањима академика Милорада Екмечића, на српском или хрватском језику 1894. године излазило 200 разних листова: од тога 112 ћирилицом, 84 латиницом и 4 на оба писма. У тадашњем Београду излазило је 56 листова, Загребу 42, Задру 13, док је Нови Сад тек на четвртом месту са 10, Сарајево са 8, а Ниш и Смедерево са 4 листа, итд. Хрватски историчар Вјекослав Маштровић је израчунао да је укупно кроз 19. век у Донатовом граду (без латиничних публикација) па до Првог светског рата изашло 184 такве библиографске јединице. За тако значајан број публикација на ћириличном писму свакако је највише била заслужна Далматинска епархија Српске православне цркве.

У таквој богатој публицистичкој делатности тада најзападније епархије Српске православне цркве нарочито се издаваја Истина, лист за богословску и црквену праксу. Иако је излазио релативно кратко од 1885. до 1888. године, овај часопис је оставио веома значајног трага у српској богословској мисли тог доба. Припреме за његово покретање почеле су неколико месеци пре њеног излажења од стране професора Православног богословског завода. Предводио их је прота проф. Јован Вучковић, који је 21. јула 1885. године дао следећи оглас у новосадском листу  Јавор: „Октобра т. г почеће у Задру излазити: Истина, лист за богословску науку и пастирско-практичке потребе правосл. српског свештенства“.

Већ октобра исте године светло дана је угледао први број тог листа у којем се цитира и уводни део тог огласа: „Не само овдје на обалама сињег мора, на овој пошљедњој граници православног свијета на западу, него и у свима крајевима, гдје православни српски свештеник своју свету и трудну службу врши, живо се већ осјетила потреба листа, који би поред науке освјетљивао живот и праксу наше свете цркве и тиме омогућио свештенику могућност да прати развитак богословске науке и црквенога живота ширем цијелога православног свијета, а са друге стране, да му поможе ријешити тежа и замршенија питања на која често у служби наилази“. („Нашим читаоцима“, Истина, 15. октобра 1885, бр. 1) Даље се наглашава да су такву природу листа осмислили тадашњи епископи далматински Стефан Кнежевић и бококоторски  Герасим Петрановић.

Међутим, архимандрит Иларион Руварац  је имао замерку на само име часописа.  Тако је свом пријатељу Ј. Вучковићу у писму од 26. децембра 1887. године рекао следеће „Промените тај наслов са скромнијим“ (Архив САНУ, бр. 6702). Сматрао је да би скромнији наслов листа могао умирити ионако већ надасве познат полемички темперамент Далматинаца, те би га на тај начин колико-толико могао  усмерити у мирније воде богословске мисли тога времена.

Како год, појава Истине је била итекако важна, јер је то био први полуслужбени орган Српске православне цркве на Приморју. Пре поменутог листа излазио је само рукописни лист Првенац (1865−1871), који су уређивали богослови Православног богословског завода у Задру. Часопис је штампан у задарској штампарији Ивана Водице. Прве две године излази два пута месечно. Од првог па до двадесет и четвртог броја уредник је био Вучковић, када уредништво предаје свом колеги Никанору Ракетићу, такође професору у поменутој богословској школи. Под његовим уредничким руковођењем успешно излазе још двадесеет и четири броја. У последњем броју налази се оглас који обавештава јавност да лист Истина прелази у власништво првог уредника Ј. Вучковића, иако је до тада био у власништву заводских професора.

Иако превасходно намењен свештенству, овај лист је од почетка па до краја свог излажења објављивао разне актуелне вести из црквеног живота, многе научне и полемичке чланке, а понекад и неке чланке који су се тицали политичких ствари у Далмацији.

Истина је имала више рубрика, као што су: „чланци“, „пригодни чланци“, „проповједи и пастирске посланице“, „одговори на питања из пастирске праксе“, „преглед главних сувремених догађаја у цркви“ (у другом годишту мења назив у „важнији догађаји из црквеног живота“), „књижевне вести“, „књижевне оцене“, „домаће вијести“. Такође, су били објављивани огласи, црквени календар, итд.

У многим текстовима овога листа увиђа се да је уредништво будно пратило тадашњу актуелну богословску литературу која је излазила на руском, немачком, француском и италијанском језику. Истицано је да сâм часопис био хваљен од бројних руских црквених часописа тога доба попут: Церковныҋ Вестник, Вјера и разум, Странник, Благовест, али и Candelle из Черновица, париског часописа L ҆ Uninon Chretienne и других.

Једна од важних тема којима се бавио било је и тешко просветно и школско стање код Срба у Далмацији. Наиме, мали број српске деце у односу на целокупно српско становништво похађао је основно образовање 1886. године. У чланку  „Осам стотина и осамнаест катихумена“ (бр. 8 и 9), који се поклапао са укупним бројем српских ученика, Вучковић је изнео предлог, а по узору на истоимено београдско друштво, да се оснује „Друштво Св. Саве за Далмацију“,  чији би превасходни циљ био подизање нових српских школа. Нажалост, та идеја није остварена. Главни разлог неуспеха је лежао у ставу многих далматинских Срба да је поменуто Друштво из српске престонице аустрофилско. Тиме је свака важнија просветна акција која би долазила од поменутог Друштва била унапред осуђена на пропаст. (Ј. Вучковић, „Осам стотина и осамнаест катихумена /посвећено далматинским родољубима/“, Истина, бр. 8, 1. 5. 1887).

На страницама овога листа према неким личностима тога доба, попут патријарха Германа Анђелића и епископа Никанора Грујића, критички се односило, како позитивно тако и негативно. Такође, разматрало се и слабо финансијско стање свештенства.

Уредништво Истине се према владајућој хабзбуршкој династији опходило прилично лојално и конзервативно. Ипак, критички и без било каквог непотребног улепшавања приступало је разним питањима која су се тицала не баш најсрећнијег положаја Православне цркве и српског народа у Аустро-угарској монархији тога доба.

Поред важних текстова из црквене историје, уредништво је посебну пажњу поклањало прозелитској пропаганди Римокатоличке цркве. Неретко је алудирало на апостола такве политике у Аустро-угарској монархији, ђаковачког бискупа Јосипа Јураја Штросмајера. Није се устручавало ни да се писаном речју негативно нападне потписивање Конкордата 1886. године од стране Кнежевине Црне Горе. Отворено се изражавала бојазан због растућег римокатоличког утицаја у Црној Гори, за шта је било оправданих разлога. Наиме, краљ Никола I је преко свог пријатеља бискупа Ј. Ј. Штросмајера још 1879. године покренуо преговоре са Светом столицом, што је довело до потписивања поменуте конвенције. То је у историји био први конкордат између Свете столице и једне превасходно православне земље.

У својим многим чланцима уредништво се негативно односило и према актуелним питањима у тадашњем свету. Отворено су критиковани дарвинизам, социјализам, комунизам, материјализам, рационализам и др. У свим тим појавама увиђала се опасност по православно стадо од западњачког утицаја како не би постали „колонија западног духа и живота“ (Ј. Вучковић "Противу хришћанских струја са Запада и наше проповједништво", Истина, 1885, бр. 4).

Вредна спомена су и два неуспела покушаја на пољу издаваштва. „Изложење учења православне католичанске цркве заједно са разликама које постоје код других црква“, које је под надзором својих професора са француског превео богослов Задарске богословије Милош Парента, није угледало светло дана, иако је било најављивано и у Босаној Вили. Вучковић је предузео да оствари други важан издавачки подухват - Руварчево дело „О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија III (1557 – 1690)“.

Такође, важно је напоменути да је још као архимандрит Никодим Милаш (1845–1915), ректор и професор поменуте богословске школе, имао намеру да Истина израсте у најбољи богословски часопис у Срба, што се јасно види из кореспонденције Н. Милаш – Д. Руварац. (Рукописно одељење Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду, Н. Милаш − Д. Руварцу, Задар, 28.12.1887,  I бр. 169). У циљу напретка и побољшања тог црквеног листа у писму од 18. јануара 1886. године тражио је мишљење и од Илариона Руварца, који га је редовно примао и пратио:

„У погледу ’Истине’ Ви сте ми једном писму писали, да би желели да тај лист буде добар и бољи од других. Ја сам Вам казао, а Ви то и само можете знати, како ја уважавам Ваш суд у питањима књижевним и која се и уопште тичу издавања једног црквеног листа. Ја Вас као пријатеља молим, да ми отворено и искрено кажете мане листа и мњење Ваше како би га требало поправити, и по томе ћемо и удесити издавање“. (Архив САНУ, Никодим Милаш – Илариону Руварцу, 18. априла 1886, бр. 5706).

У Вучковићевом власништву часопис је остао до краја свога излажења децембра 1888. године. Треће године излажења часопис је излазио само једном месечно, али је био већег опсега. Међутим, десило се оно што је не мало пута у историји издаваштва зауставило многе часописе и листове да својом речју просвећују јавност. Наиме, у последњем броју обавештавају се претплатници да уколико не измире своје обавезе према Истини, тај часопис ће престати да излази, што се, нажалост, и догодило. Ипак, разлози престанка излажења су били знатно шири, што се види из Вучковићевог писма Илариону Руварцу од 18. (30) новембра 1888. године. У њему уредник излаже све проблеме који су га били снашли током уредништва. Наиме, због својих ставова није имао довољно подршку ни у самом православном клиру. С друге стране, трпео је нападе и од Katoličke Dalmacije, верско-политичких новина које је уређивао ултраклерикалац дон Иво Продан.

После гашења Истине осећала се дубока потреба за озбиљним црквеним органом у Далматинској епархији. Након пет година, али тада као епископ далматински, Никодим Милаш је успео да покрене нови часопис - Гласник Далматинско-истријске епархије. Као службени орган поменуте Епархије, под тим именом је излазио од 1893. до 1897. године, а од тада па све до 1914. године као Гласник Далматинске православне цркве. Требало је да буде „мјесечни часопис за црквено-просветне потребе православног свештенства далматинског“. Штампан је у штамарији Шпире Артале, а уредници су били, почевши од православне конзисторије (I/1893, бр. 1. до V/1897 бр. 4), па у потоњим годинама и Спиридон Вујновић, Ђорђе Поповић, Стеван Јавор, Стеван Кнежевић, Ђорђе Поповић.

др Војин Д. Калинић