Италијански преводи Светога писма*

Први преводи са Јеронимове латинске Вулгате на народном италијанском језику појавили су се вероватно у 13. веку. Ово су били прилично слободни преводи појединих библијских књига, често пропраћени објашњењима и скоро увек анонимни (осим у преводу Дела апостолских доминиканца Доменика Кавалка (Domenico Cavalca, негде из прве половине 14. века). Немац Ванделино ди Спира (Vandelino di Spira) објавио 1. октобра 1471. г. у Венецији прво издање Библије на италијанском под насловом Bibbia degnamente vulgarizzata per il clarissimo religioso duon Nicolao Malermi, касније познато као Библија д’Агосто (Bibbi ad’Agostо). Плод рада монаха Николе Малермија (Nicolò Malermi), који је делимично преводио с латинског, а делимично поправљао преводе у рукопису из претходних векова, била је Библија која је наишла на велики пријем и имала неколико потоњих издања.

Исте године, такође у Венецији објављена је једна Библија на народном језику, овога пута у октобру, па је позната као Октобарска Библија (Bibbia d’Ottobre), и то анонимно, а буквално се држала текстова из 13. века тосканског говора. Ова Библија је названа и Библија Јенсонијана (Bibbia Jensoniana), према имену Николе Јенсона (Niccolò Jenson), вероватно њеном штампачу. Године 1530. у штампарији Ђунти у Венецији тоскански хуманиста Антонио Бручоли (Antonio Brucioli) објавио је Il Nuovo Testamento di greco nuovamente tradotto in lingua Toscana, да би на две године касније, 1532, била објављена цела Библија, Biblia, quale contiene i sacri libri del Vecchio Testamento. Премда преводилац тврди да је преводио са изворних језика, може се сматрати да је преводио са латинског превода славног библисте Санте Пањинија (Sante Pagnini), док је Нови завет преводио са латинске верзије коју је објавио Еразмо Ротердамски 1516. године. Када је установљено да Бручоли гаји симпатије према Реформацији (мада се није званично одрекао католицизма), овај превод је 1559.г. Католичка Црква ставила на Списак забрањених књига (Index Librorum Prohibitorum). Године 1536. доминиканац Закерија да Фиренце (Zaccheria da Firenze) дао је свој Нови завет, што је био тек ретуш Бручолијевог превода, уз који је донео варијације, углавном стилистичке и формалне природе.

Године 1538. у Венецији је објављена La Bibbia nuouamente tradotta dalla hebraica verità in lingua thoscana старањем доминиканца Санти Мармокина (Santi Marmochino). У ствари, Стари завет је био ревизија Бручолијевог текста на начин што је умногоме користио Пањинијев латински текст, док је превод Новога завета дословна репродукција Захеријевог превода.

Године 1551. у Лиону је бенидиктинац Масимо Теофило Фјорентино (Massimo Theofilo Fiorentino) објавио Il Nuouo ed Eterno Testamento di Giesu Christo, сачинивши превод непосредно са грчког.

Године 1555. у Женеви је билингвално (италијанско-француски) објављен Нови завет старањем валденза Ђованија Луиђи Паскалеа (Giovan Luigi Pascale). Ово је прво штампано издање које је садржавало поделу на стихове. Италијански текст је био Бручолијев превод, поправљен на основу грчког, само много тачнији, док је француски текст био Калвинова поправка Оливентановог (Oliventan) превода. Паскалеа је 1560. инквизиција осудила на смрт.

Године 1562. довршена је још једна исправка Бручолијевог превода приписана Филипу Рустичију (Filippo Rustici), штампана у Женеви код уредника Франческа Дурона.

Почев од 1559. г. папа Павле IV, у покушају да контролише и спречи ширење јереси установио је Списак забрањених књига, који су касније употпунили папа Пије IV 1564. и Климент VIII 1596. године. Прописи овога списка (индекса) садржавали су, између осталог, забрану штампања, читања и поседовања превода Библије на народним језицима без претходне дозволе и писменог овлашћења бискупа, инквизитора или чак папске власти. Услед ових прописа штампање Библије у Италији је нагло обустављено.

У 17. веку једина Библија која је била преведена јесте протестантска Библија Ђованија Диодатија (Giovanni Diodati), која је штампана у Женеви 1607. под насловом La Bibbia. Cioè, i libri del Vecchio e del Nuovo Testamento. Nuovamente traslati in lingua italiana, da Giovanni Diodati, di nation Lucchese. С обзиром на то да је изванредно познавао јеврејски језик (био је професор јеврејског на Женевском универзититету) Диодати је сачинио први пут у Италији превод директно са изворних језика, грчког и јеврејског. Штавише, стилски гледано, његов рад се сматра ремек-делом италијанског језика 17. века. Године 1641. исти овај Диодати је окончао поправку свога рада и припремио друго издање, с тим што је псалме превео у стиху.

Године 1757. папа Бенедикт XIV изразио је жељу да се Библија преведе на италијански, па је опат Антонио Мартини (Antonio Martini) објавио најпре Нови завет у шест свезака (1776-1781). Мартини је преводио са Вулгате и упоредо у два ступца објавио латински са италијанским преводом. Овај превод је имао велики успех код италијанских католика и добио чак одобрење папе Пија VI, јер се држао прописа индекса забрањених књига. Много пута био је прештампаван и био је званичан превод Католичке Цркве све до прошлог века када су настале прве ревизије на основу изворног текста.

Године 1924. Диодатијев превод је осавремењен у светлу развоја италијанског језика и дотадашњих сазнања на пољу изворних језика.

Рад на ревизији био је поверен Британском и иностраном друштву, а обавио га је одбор под надзором валденза Ђованија Луција (Giovanni Luzzi). Ова нова редакција библијског текста добила је назив Риведута (Riveduta), погрешно називана Луцијева Библија.

Упоредо са ревизијом Диодатијевог превода, Ђовани Луци сачинио је превод целе Библије; то је она монументална Bibbia tradotta dai testi originali e annotate издата у 12 свезака 1921-1930. г. залагањем Società Fides et Amor из Фиренце. Ова Библија није имала велику распрострањеност.

У ово време настало је више превода у католичким круговима и надаље са Вулгате, а тек касније са изворних језика. Међу првима били су преводи А. Меркатија (A. Mercati) и других (1929) (ово је први католички превод после Мартинија), Е. Тинторија и других (E. Tintori,1931), М. Салеса (M. Sales, 1931) који је ревизија Мартинијевог превода, и, најзад, превод Ђ. Ричотија и др. (G. Ricciotti, 1939-40). Наводимо и преводе А. Вакарија и др. (A. Vaccari,1958), Ђ. Робалда (Robaldo, 1958), Ф. Нардoнија (F. Nardoni, 1960), С. Гарофала и др. (S. Garofalo, 1960), Е. Галбијатија (E. Galbiati), A. Penna, и P. Rossano (1963, ed. UTET), као и B. Mariani и др.(1964, ed. Garzanti).

Године 1968. Мондарори (Mondadori) је објавио Bibbia Condordata, што је превод са изворних језика, са уводом и белешкама у издању Италијанског библијског друштва. Настао је као плод сарадње католичких, протестантских, православних и јеврејских библиста.

Године 1981, у складу са упутствима Другог ватиканског концила из 1965. који је одлучио да је богослужбени језик италијански а не латински, Италијанска бискупска конференција је објавила Versione CEI, који је сместа постао званични текст Католичке Цркве и почео да се употребљава на богослужењима.

С обзиром на преку потребу да се има нови званични превод Библије, па и на ограничено време на располагању, одлучено је да се не сачињава превод изнова него да се на основу текстова на оригиналним језицима предузме темељна ревизија једног превода који је већ био у широкој употреби, наиме, превода објављеног код UTET, који је имао вредност из разлога што је био плод тројице преводилаца, па је 1974. године објављено благо поправљено његово издање. Са овим текстом касније је штампано неколико библија с белешкама и коментарима разне врсте, од којих су најпознатије La Bibbia di Gerusalemme (са свим њиховим белешкама преведеним са француских издања) и Bibbia Piemme (1995, ed. Piemme).

Године 2008. штампано је ново издање Библије (CEI), што је темељна ревизија превода, па је добила назив CEI2008.

Године 1983. кућа Сан Паоло је објавила Nuovissima versione dai testi originali, уобичајено названу Bibbia Paolinа. Ово је једнотомна збирка од 48 најбољих превода библијских књига сачињених између 1967. и 1980, а те су преводе дали италијански библистиC.M. Martini, P. Rossano, U. Vanni и други. Са овим текстом је објављено више библија: Bibbia Emmaus (1998), BibbiaTabor (1999), и Bibbia Ebron (2000).

Године 1985. појавила се Parola del Signore La Bibbia in lingua corrente, обично названа TILC (Traduzione Interconfessionale in Lingua Corrente); она је плод сарадње католичких и протестантских библиста. Исправљено издање је објављено 2014. године.

Године 1991. код издавачке куће La Buona Novella објављен је Nuova Diodati. Она се састоји од Диодатијевог превода који је само језички редигован како би књига била ближа савременом књижевном језику. Главна карактеристика овог издања је у томе што се држала текста Новога завета тзв. textus receptus-а, грчког текста који је Диодати користио у 17. веку, а који је једини тада био познат, док није узимао у обзир рукописе који су касније пронађени, а које је узела у обзир Riveduta 1924. г. Уследило је исправљено издање 2003. године.

Године 1994. Женевско библијско друштво је објавило Nuova Riveduta; као што назив подразумева, ово је исправка претходне Riveduta из 1924, па се може сматрати природним наставком текста који је дао Ђовани Диодатиизмеђу 1607. и 1641. године, а разликује се од њега тиме што је лингвистички осавремењен и што је исправљен на основу јерменских и грчких рукописа којих није било на 70 година раније, а још мање у време Диодатија. Године 2006. незнатно поправљена и побољшана верзија Библије објављена је под насловом Nuova Riveduta 2006. И она садржи критички апарат са белешкама и варијантама читања новозаветног текста.

Наводимо још два подухвата издавачке установе Biblica слична један другоме: La Parola è Vita (1981; 1984) и La Bibbia della Gioia (1997; 2006). У суштини, ово су италијанска издања енглеске парафразиране Библије „The Living Bible“.

Године 2014, поводом своје 100-годишњице, Друштво Светог Павла (Società San Paolo) штампало је ново издање Библије под насловом Nuova versione dai testi antichi.

Године 2017. под покровитељством Британског библијског друштва и Италијанског библијског друштва, а поводом 500 година од Реформације, публикован је нови превод Новога завета са грчког језика. Ово је претеча онога што ће се када Стари завет буде објављен (планирано за 2023. годину), бити названо Bibbia della Riforma. У протестантском контексту, ово ће бити први нови превод са изворних језика за последњих 400 година колико је протекло од Диодатијевог превода.

*објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне Цркве број 7/2019.

Превео: протођакон Радомир Ракић