Из Митрополије црногорско-приморске
ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ
МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ
АЕМбр. 1578
31.12.2009.
МИНИСТАРСТВУ ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ И МАЊИНСКИХ ПРАВА ЦРНЕ ГОРЕ
П Р И М Ј Е Д Б Е
НА НАЦРТ ЗАКОНА О ЗАШТИТИ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
Митрополија Црногорско-Приморска и Епархија Будимљанско-Никшићка сматрају да је у Црној Гори неопходно да се, поред Закона о заштити од дискриминације, што прије донесе и Закон о правном положају цркава и вјерских заједница. На тај начин би се, између осталог, спрјечавала дискриминација грађана по основу вјероисповијести и дискриминација Цркве и вјерских заједница којима ти грађани припадају. Ретроградност важећег социјалистичког Закона о правном положају вјерских заједница од („Службени лист СРЦГ", бр. 9/77, 26/77, 29/89, 39/89, „Службени лист РЦГ", бр. 27/94 и 36/03) је управо произвела читав низ системских и систематских дискриминација вјерника, држављана Црне Горе, као и Митрополије Црногорско-Приморске као канонски и законски легитимног представника Православне Цркве у Црној Гори.
Такође, указујемо и на дискриминацију Православне Цркве, али и других традиционалних вјерских заједница, у погледу реституције неправедно одузете имовине Цркве и вјерских заједница за вријеме једнопартијског комунистичког система. Закон о повраћају одузетих имовинских права и обештећењу („Службени лист РЦГ", бр. 21/04) и Закон о измјенама и допунама закона о повраћају одузетих имовинских права и обештећењу („Службени лист РЦГ", бр. 49/07) су, на жалост, дискриминаторни правни акти који су Цркву и вјерске заједнице, које потражују одузету имовину, заправо искључили из процеса реституције.
Црква Христова у темељу свог учења има истину да се сви људи у свим народима, временима и на свим континентима рађају слободни и једнаки пред Богом. Отуда Свето Јеванђеље као темељ хришћанског учења и понашања православних хришћана кроз вјекове и све до данас представља, слободно се може рећи, први међународни и свевременски документ против дискриминације пошто, по ријечима Светог Апостола Павла, „нема Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Исусу" (Гал. 3, 28-29). Управо Црква Божија, која од свог постанка проповиједа слободу и једнакост људи пред Богом и међу собом, представља прву антидискриминациону институцију људског рода и вјековима се, иако је безброј пута кроз историју са својим вјерним народом била не само дискриминисана него и најстравичније гоњена, бори против свега што унижава људско достојанство и спутава слободу која почива на одговорности.
Нацрт закона о заштити од дискриминације, на жалост, не представља документ за који се може рећи да га одликује јасноћа норми и правно-техничка уједначеност. Предложене норме у Нацрту закона су тако широко постављене да у будућности могу представљати извор бројних неспоразума и не само веома разноликих него и најдиректније супротстављених тумачења.
Прије свега, назив закона одудара од његове суштине. С обзиром да у Нацрту закона не постоји ниједна казнена одредба онда се са пуним правом може говорити не само о оправданости оваквог назива него и оваквог текста закона. Закон најбоље штити оне којих се тиче када прописује казне за оне који крше закон. Отуда су апсолутно примјеренији и прихватљивији сљедећи називи за овај законски акт Закон о забрани дискриминације, Закон о сузбијању дискриминације или Закон о заштити равноправности. Управо и због тога што је и наслов радног текста Нацрта од маја 2009. године гласио Нацрт закона о забрани дискриминације. Није јасно из којих је разлога наслов промијењен када је и Венецијанска комисија своје мишљење дала о Нацрту закона о забрани дискриминације и тај је назив свуда у тексту и коришћен.
Примјећујемо да је у Нацрту закона коришћен веома велики број страних израза почев од израза дискриминација преко мобинга, сегрегације и сличног, иако за наведене термине постоје наши древни и лијепи изрази.
Подсјећања ради, у радном тексту Нацрта закона од маја 2009. године, који је упућен Венецијанској комисији на преглед и изјашњавање, чланом 24. је била предвиђена и заштита од дискриминације по основу вјере. Тај члан је био формулисан на сљедећи начин:
„Дискриминација по основу вјере постоји ако се поступа противно обавези непристрасности државе према вјерским заједницама, а нарочито ако се посебне слободе и права неоправдано обезбјеђују припадницима појединих вјероисповијести или се неоправдано одбија признање појединих вјерских заједница. Дискриминација постоји и ако се поступа противно начелу слободног исповиједања вјере, односно ако се лицу или групи ускраћује право на стицање, одржавање, изражавање и промјену вјерских увјерења, као и право да се поступа у складу са својим вјерским увјерењима".
Венецијанска комисија се у свом мишљењу о радном тексту Нацрта закона о забрани дискриминације (бр. 541 од 12. октобра 2009.г./усвојено на 80. пленарној сједници од 9.-10. октобра 2009.г.) о члану 24. изјаснила на сљедећи начин:
„Наслов члана треба промијенити тако да гласи „дискриминација на основу религије или вјеровања (вјероисповијести)". Одговарајући амандмани би такође требало да буду направљени у тексту наведеног члана.
Први став забрањује дискриминацију само од државних власти, а неупитно је да и приватна лица могу учинити дискриминаторски чин против друге особе на основу религије или увјерења. Овдје још једном изгледа да је опсег употребе оног Нацрта закона ограничен само на јавно-правну област.
Венецијанска комисија подсјећа да се Закон о забрани дискриминације мора примјењивати на јавне функционере, као и на физичка и правна лица у јавном и приватном сектору у свим областима".
Потпуно је било природно да радна група уважи и угради мишљење и препоруке Венецијанске комисије у Нацрт закона. Међутим, поступљено је супротно - члан 24. радног текста Нацрта закона, који се односио на „дискриминацију по основу вјере", избачен је из Нацрта закона, који је, на предлог Министарства за заштиту људских и мањинских права, усвојила Влада Црне Горе и ставила га на јавну расправу.
У Нацрту закона, дакле, као један од посебних облика дискриминације није предвиђена дискриминација по основу религије или вјероисповијести што јасно говори о дискриминационом карактеру Закона о заштити од дискриминације.
На овај начин испада да је од дискриминације заштићено све осим слободе вјероисповијести и слободе религиозног удруживања које су гарантоване члановима 9. и 10. Европске конвенције о људским правима и члановима 46. и 53. Устава Црне Горе. Као да је носилац законодавне иницијативе заборавио да су, сходно члану 9. Устава Црне Горе, „потврђени и објављени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права саставни дио унутрашњег правног поретка, имају примат над домаћим законодавством и непосредно се примјењују када односе уређују друкчије од унутрашњег законодавства".
У правној науци је познато да закони модерних држава у себи носе општа обиљежја, али и да се, како у Европској унији, тако и у другим модерним државама, уважавају конкретне прилике и проблеми у једном друштву за које се неки закон припрема и држави у којој се закон припрема. Отуда посебно забрињава чињеница да је из Нацрта закона о заштити од дискриминације уклоњен члан који обавезује државну власт на непристрасност према Цркви и вјерским заједницама и све оно што у правној теорији и пракси суштински подразумијева уставни систем одвојености Цркве и вјерских заједница од државе.
Имајући у виду досадашње директне атаке и ненадлежно мијешање државних власти и одређених ресора Владе Црне Горе на унутрашња питања Православне Цркве у Црној Гори, угрожавање унутрашње аутономије Цркве, бројних црквених и канонских права, права вјерника и злоупотребе вјерских осјећања грађана у политичке сврхе, не можемо, а да кроз Примједбе на Нацрт закона о заштити од дискриминације не изразимо бојазан да ће се са старом праксом и у будућности наставити и поред постојања анти-дискриминационог закона.
Министарство за заштиту људских и мањинских права Црне Горе није уважило чињеницу да и слични закони држава у окружењу (Србија, Босна и Херцеговина, Хрватска) забрањују и, што је веома важно, санкционишу дискриминацију на основу слободе вјероисповијести.
Парадоксално је да понуђеним законским моделом, који је предложило Министарство за заштиту људских и мањинских права, нису заштићени ни вјерници ни атеисти с обзиром да се, према релевантним тумачењима оквира слободе вјероисповијести, њоме подједнако користе вјерници, атеисти и људи других увјерења. Остаје да се нагађа да ли је то, заправо, и био прави циљ носилаца законске иницијативе.
Границе слободâ су у члану 10. Устава Црне Горе постављене тако да је „слободно све што Уставом и законом није забрањено". У таквом случају, лако се може закључити да је изостављањем дискриминације по основу слободе вјероисповијести из корпуса посебних облика дискриминације заправо дозвољена дискриминација на основу слободе вјероисповијести, али и свих облика религиозног удруживања и то не само у јавно-правној него и у приватно-правној области.
Проблематична је и формулација и поставка члана 14. Нацрта закона, који се тиче дискриминације у коришћењу објеката и површина у јавној употреби. Тумачењем овог члана стиче се утисак да ниједна јавна површина, па чак ни школе, дјечији вртићи, старачки домови, храмови и друге богомоље и њихово достојанство, као и достојанство оних који у њима раде, живе или их посјећују, нису законом заштићени и изузети од јавног манифестовања увјерења која су у апсолутној супротности са вјером, доктрином, образовним системом и начином живота у њима.
Људска права и слободе нису апсолутна и неограничена, а главна карактеристика Нацрта закона се и састоји у томе да је права, која је, како се види, селективно и дискриминаторно заштитио, законописац поставио без икаквих ограничења. Међународни документи, а посебно чланови 9, 10. и 11. Европске конвенције о људским правима прописују услове и начин ограничења људских права. Вриједи подсјетити да се, сходно Европској конвенцији о људским правима, слобода мисли, савјести и вјероисповијести; слобода изражавања и слобода окупљања и удруживања могу ограничити законом ако су та ограничења неопходна у демократском друштву у интересу јавне безбједности, ради заштите јавног реда, здравља и морала или ради заштити права, слобода и угледа других. Нацрт закона о заштити од дискриминације је у погледу одсуства прописаних ограничења у супротности са важећим међународним документима о људским правима и праксом европских држава.
Ни питање дискриминације у области рада као један од посебних облика дискриминације није постављено на адекватан начин с обзиром да нису прописани изузеци од дискриминације у области рада. Државе у окружењу, чија су искуства само у редукованом облику коришћена приликом израде Нацрта закона, прописале су да се по дискриминацијом не подразумијева различито поступање „при заснивању радног односа, укључења у чланство те у дјеловању које је у складу са науком и послањем цркве и вјерске заједнице уписане у Евиденцију вјерских заједница у Републици Хрватској, те друге јавне или приватне организације које дјелују у складу са Уставом и законима, ако тако захтијевају вјерска доктрина, увјерења и циљеви" (ст. 5. чл. 9 Закона о сузбијању дискриминације у Републици Хрватској, „Народне новине", бр. 85/08); „када је засновано на разликовању, искључивању или давању предности у вези са запошљавањем као члана особља институције које се обавља у складу са доктринама, основним поставкама, догмама, вјеровањима или учењима конкретне вјероисповијести или вјере, с обзиром да је разликовање, искључење или давање предности извршено савјесно како не би дошло до повреде вјерских осјећања припадника те вјероисповијести или те вјере" (чл. 5. Закона о забрани дискриминације Босне и Херцеговине, „Службени гласник", бр. 59/09) и „када приликом заснивања радног односа, укључују у чланство, те у дјеловању које је у складу са науком и пословањем регистрованих цркава и вјерских заједница у БиХ, као и друге јавне или приватне организације које дјелују у складу са уставом и законима, ако то захтијевају вјерске доктрине, увјерења и циљеви" (исто) и да се „не сматра дискриминацијом поступање свештеника, односно вјерских службеника које је у складу са вјерском доктрином, увјерењима или циљевима цркава и вјерских заједница уписаних у регистар вјерских заједница, у складу са посебним законом којим се уређује слобода вјероисповијести и статус цркава и вјерских заједница" (Закон о забрани дискриминације, „Службени гласник", бр. 22/09). Није потребно наглашавати у каквом се положају, без овакве законске заштите, могу наћи традиционалне цркве и вјерске заједнице које се пред државом, између осталог, јављају као правна лица - послодавци свештеницима и вјерским службеницима.
Дискриминаторни карактер Нацрта закона о заштити од дискриминације се огледа и у члану 19. којим је регулисана дискриминација по основу сексуалног идентитета и сексуалне оријентације. Прије свега, ни у хрватском ни у босанском закону нигдје нису поменути изрази „сексуални идентитет и сексуална оријентација". Умјесто ових израза, коришћени су „полни идентитет и полно изражавање". У ставу 3. члана 19. Нацрта предвиђене су само двије групе лица - лица која мијењају пол и лица која се преоблачењем и шминком маскирају у лица супротног пола. Ако се таква права додјељују напријед наведеним групама лица онда се питамо не би ли се онда очекивало да се у блиској будућности иста додијеле педофилима и зоофилима пошто је и то њихова сексуална оријентација?
Неким чудним начином из радног текста Нацрта закона је изостављена и дискриминација у области пружања јавних услуга. У погледу Православне Цркве, ово је итекако важно у односу на Јавни сервис Радио-телевизија Црне Горе. У току је припрема Предлога закона о електронским медијима, а чланом 104. Нацрта закона о електронским медијима се у програмима јавних радио дифузних сервиса забрањује „вјерска пропаганда". Имајући у виду да је у Нацрту закона о заштити од дискриминације изостављена забрана дискриминације у области пружања јавних услуга онда није тешко закључити о евидентном постојању интереса да се Црква и вјерске заједнице сасвим искључе из области корисника јавних услуга у овом погледу, али и да се без икаквог разлога ограничава право грађана - вјерника на објективно информисање из свих области друштвеног живота.
Добре стране предложеног Нацрта закона видимо у чињеницама да, и поред најава претходног омбудсмана („Вијести", 10. октобар 2009.г.), ипак нису дозвољени истополни бракови те да је предвиђена заштита од дискриминације у области васпитања, образовања и стручног оспособљавања прије свега дјеце и омладине која су већ деценијама дискриминисана бројним поступцима државних власти у погледу спрјечавања права дјеце на вјерску наставу или грађанско васпитање.
Кроз ове Примједбе предлажемо сљедеће:
1. Назив закона промијенити у Закон о заштити равноправности;
2. Стране изразе замијенити нашим - дискриминација (неравноправност); мобинг (психичко злостављање и узнемиравање на радном мјесту); сегрегација (одвајање од цјелине); сексуални идентитет (полни идентитет); сексуална оријентација (полна оријентација);
3. Након члана 15. као члан 16. додати: „дискриминација (неравноправност) постоји ако се поступа противно начелу слободног испољавања вјере или увјерења, односно ако се лицу или групи лица ускраћује право на стицање, одржавање, изражавање и промјену вјере или увјерења, као и право да јавно или приватно изнесе или поступи сходно својим увјерењима. Не сматра се дискриминацијом (неравноправношћу) поступање свештеника и вјерских службеника које је у складу са вјерским учењима, увјерењима или циљевима цркава и вјерских заједница. Државни органи су дужни да поштују обавезу непристрасности према црквама и вјерским заједницама".
4. Члан 14. Нацрта закона измијенити: „Онемогућавање коришћења објеката и површина у јавној употреби лицу или групи лица, по неком од основа из члана 3. став 1. овог закона сматра се дискриминацијом (неравноправношћу). Право на коришћење објеката и површина у јавној употреби може бити ограничено само законом и то у интересу јавне безбједности, ради заштите јавног реда, здравља и морала, ради заштите права, слобода и угледа других, а посебно дјеце, као и институција које се налазе у непосредној близини јавних објеката и површина чије коришћење затражи лице или група лица".
5. Норму која регулише дискриминацију (неравноправност) у области рада (члан 17. Нацрта) допунити. Након става 2. додати: „под дискриминацијом (неравноправношћу) се не сматрају случајеви заснивања радног односа лица чија су увјерења и начин понашања у супротности са науком и мисијом цркве или вјерске заједнице ако то захтијевају вјерска доктрина, увјерења и циљеви како не би дошло до повреде вјерских осјећања припадника цркве или вјерске заједнице која дјелује у складу са Уставом и законима".
6. Члан 15. радне верзије Нацрта закона о забрани дискриминације (од маја 2009.г.) вратити у текст Нацрта закона с тим што треба предвидети и забрану неравноправности у пружању јавних услуга у случају када се правним лицима, као и црквама и вјерским заједницама, пружа неједнак и недоличан третман или се дјеловањем у области јавних услуга нарушава њихов углед, идентитет и достојанство, као и углед, идентитет и достојанство грађана који им припадају.
АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ
др А м ф и л о х и ј е
Извор: Митрополија црногорско-приморска
