Из старог Православља: Скупљачи перја

„Скупљачи перја" (Филм двоструко награђен на Фестивалу у Кану). Не улазимо у стручну оцену филма. После стручног жириа у Кану, ко би се и латио таквог посла! Можемо изложити само своје утиске и запажања.

Филм је заиста снажан и оставља на гледаоца ванредан утисак. Глумци су заиста тако живо и верно приказали живот војвођанских Цигана, да је било неопходно поменути имена глумаца, јер бисмо били спремни да поверујемо да на платну видимо баш праве правцате Цигане (којих уосталом заиста и има), а не глумце. Ми који смо се родили и одрасли у блату и прашини војвођанских села у којима скоро редовно тамо на крај села, на сеоским лединама, постоји мања или већа циганска колонија, кад гледамо овај филм, имамо утисак да доживљујемо многе сцене које смо већ толико пута доживели у своме детињству. Филм заиста снажно делује. Импресионира човека и музиком, и пејсажима и сценама. Није чудо што га је жири у Кану похвалио.

Па ипак, има нешто што је жири превидео. Жири је сигурно процењивао филм само са чисто уметничке стране, а запоставио је његову васпитно-моралну, религијску, па и социјалну страну. С тих страна не би могао бити похваљен.

Прво, са религијске стране посматран, филм је права правцата карикатура, скоро чиста превара. Као какав мото филма појављује се на платну најпре цитат из Лукиног Еванђеља, где се говори о демонима који су нагнали крдо свиња да се утопи у језеру (Лк.8,32-33). После оваквог једног цитата на самом почетку, гледалац добија утисак да ће имати посла са тематиком једног Лава Толстоја, или Ф. М. Достојевског. Међутим, ништа од свега тога. Узалуд ће кроз цео филм тражити разлог оног цитата који је стављен у почетку као какав мото. Неће га наћи. Ни разлог, нити икакву везу са тим цитатом, а ни дубину једног Ф. М. Достојевског или еванђелску духовитост једног Л. Толстоја. Не знам како је тај цитат деловао на жири у Кану, али кад човек посматра тај филм у каквој београдској биоскопској сали, окружен шареном публиком наметљиво „напредног" света, онда добије утисак да је тај цитат дат некако ради ругања, да би се „напредни" посетиоци имали чему смејати.

Исто тако све оне епизоде са манастиром и игуманијом, и нарочито литургијским певањем калуђерица убачене су ту без скоро икакве везе са целином радње, тек тако да би се без икаква разлога и потребе изложили руглу и подсмеху, јер ето, један Циганин својим поступцима фићука на све то. А нимало убедљиво не делује сцена да ће једна игуманија у цркви пред Еванђељем, па још за време литургије, погађати се са Циганином за откуп гушчијег перја. Игуманија је у сваком случају правилно поступила. Зар је она могла пристати на то да се у цркви крсти мртво дете, или да се опоји некрштено дете!? И зар је она била дужна да још пре рока плати Циганину суму коју је овај тражио, да би накнадио коцком изгубљени новац?! Па ипак, све је то приказано са жаоком отрова, да би се игуманија показала као нечовечна.

Исто тако је до крајности искарикиран свештеник, „отац Павле". Знамо ми православни да грешних људи има свуда, у свим сталежима. Никада ми то не заборављамо, нити желимо да одглумимо улогу свеца. Али да ће један свештеник „ићи у Немачку на рад" зато што „нема посла" у Српској цркви, таква тврдња не може се никад назвати уметношћу. Чак ни уметношћу најгоре врсте. У српском језику то се зове ругање и исмејавање, или обична клевета...

Лазар Милин, „Православље" бр 6, Београд, 1.јул 1967. године, стр. 5

Извор: Православље