Излагање Архиепископа охридског Јована (FYROM) na Међународном међурелигијском скупу у Стразбуру
Обраћање Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског Г. Јована на Међународном међурелигијском скупу одржаном у Стразбуру, у згради Савета Европе, на тему „Допринос Цркава и верских зајдиница у изградњи трајног мира на југоистоку Европе" објављујемо у целини:
Охридска Архиепископија - Црква у 21. веку прогањана од власти у Р. Македонији
Тема коју су предвидели организатори овог међународног, међурелигијског скупа јесте „Допринос Цркава и верских заједница у изградњи трајног мира на југоистоку Европе". Свакако да је допринос који могу пружити Цркве и верске заједнице од изузетне важности за изградњу трајног мира на југоистоку Европе. Нећу ићи у такву крајност да начињем тему да је у многим случајевима чак и пресудно какав однос имају цркве и верске заједнице према одређеним политичким питањима која узрокују нестабилност или рат. Подсетићу себе, али и овај уважени скуп, да поједини истраживачи социологије религије или политиколози додељују пресудни значај Црквама и верским заједницама, како за почињање рата, тако и за успостављање мира. Чак и да поричемо да је улога цркава и верских заједница пресудна за стабилност и мир, не можемо не прихватити да је њихова улога итекако важна за изградњу мира свугде по свету.
Време предвиђено за излагање не дозвољава нам да износимо историјске чињенице у потврду горепоменутог, али ратови који су нам се догађали и мирови који су склапани у сасвим блиској за нас прошлости, управо у региону југоисточне Европе, врло су упечатљив доказ напред наведеног. Вера и верска опредељења имају особито значајан утицај у човековом животу, али се тај утицај многократно повећава када неком народу прети политичка нестабилност или је у рату. Зато цркве и верске заједнице имају врло одговорну улогу: да се залажу за правду и истину, али и да настоје да се до њих дође мирним путем, не преко револуције или рата. Уколико су верски лидери искрено посвећени религији којој припадају, сматрам да ће водити народ путем који предвиђа мирна решења, јер скоро и да нема неке велике и утицајне религије у свету за коју мир није значајан. Али и верски лидери су људи, па тако, на жалост, не ретко и они потпадају под неке друге идеологије, понекад потпуно несагласне са њиховом вером, а да не помињем то да су понекад и привучени од заиста ниских мотива, као што је светска слава, богатство или власт.
У овом уводу изнео сам једно врло кратко своје запажање о томе какав би допринос могли пружити Цркве и верске заједнице у изградњи трајног мира на југоистоку Европе. Ако би требало да се ово резимира у још краћем виду, то би изгледало овако:
1. Цркве и верске заједнице могу дати велики допринос у изградњу мира, како у југоисточној Европи, тако и у читавом свету.
2. Верски лидери имају одговорност да свој народ воде путевима мира и саживота са припадницима других религија, јер је то учење које је присутно скоро у свим светским религијама.
3. Истински верници су дужни да своја веровања ускладе са религијским захтевима о унутрашњем и спољашњем миру, дакле, о миру са самим собом и са другима.
4. Да би се напред речено остварило, потребни су одређени друштвени услови које треба да буду обезбеђени од стране државних власти у земљама југоисточне Европе.
У циљу разјашњења ових првих трију тачака говориће већина саговорника на овом уваженом скупу. Будући да су нас животне околности довеле до ситуације да на својој кожи и личним искуством осетимо да је неопходно да власти једне државе обезбеде неопходне услове како би Цркве и верске заједнице могле пружати свој допринос изградњи трајног мира у југоисточној Европи, дозволите ми да се задржим на тој теми и, колико је то у мојој могућности, расветлим утицај државних власти, барем у мојој земљи, Републици Македонији, на стварању неопходних предуслова за деловање Цркве којој припадам.
Услед недостатка времена, не бих улазио у историјски преглед односа Цркава и верских заједница, са једне стране, и државних власти са друге стране, у времену комунистичке диктатуре. То је мање-више свима познато. Државна власт у свим земљама у југоисточној Европи представљана од комунистичких партија, није била позитивно расположена према Црквама и верским заједницама. Власти су хтеле да умање утицај Цркава и верских заједница на друштвени живот, до те мере да се оне саме од себе распадну услед своје безначајности. Ово помињем само ради тога да подсетим да у доба комунистичког тоталитаризма у земљама југоисточне Европе није било слободе вере и религије.
После пада комунизма, нису све државе које су били под комунистичком идеологијом подједнако промениле свој однос према вери и религији. Неке су у потпуности обезбедиле владавину тог основног човековог права, права на слободу вероисповести. Неке су делимично успеле, а неки још нису ни покушале. Тај политички амбијент пресликан је и у земљама југоисточне Европе. Нису све ове земље подједнако напредовале у демократском опредељењу за које су се декларативно определиле.
Сада прелазим да говорим о односу власти Р. Македоније према Охридској Архиепископији, Цркви којој припадам, јер сматрам да је тај однос врло индикативан и по много чему је добар пример тога какав не треба да буде однос државе према Цркви, да би Црква имала политички амбијент да пружи свој допринос који се од ње с правом очекује.
Говорићу о овоме врло одговорно и без преувеличавања, јер је ситуација сама по себи већ ионако врло напета. Ми смо били Митрополит у Македонској Православној Цркви од 1998. године кад смо рукоположени до јуна месеца 2002. године када смо, по позиву српског Патријарха, ступили у јединство са Српском Патријаршијом. Македонска Православна Црква се без сагласности Српске Православне Цркве одвојила од ње 1967. године, али је проглашена за схизматичку Цркву и није призната ни од једне друге Православне Цркве. Нећу се пред овим скупом задржати на теми јединства Цркве и колико је то јединство Цркве важно за постојање Цркве, али задржаћу се на одређеним чињеницама из сасвим блиске прошлости. Одмах по нашем приступању у канонско јединство са Српском Православном Црквом (јун 2002. године) државна власт Р. Македоније је муњевито реаговала и после непуних 5 дана, полиција, сасвим безаконо, избацила нас је на улицу, кршећи Кривични законик Р. Македоније. То је био само почетак, и ми смо тај процес изгубили пред „независним" судовима у Р. Македонији. Сад је све то стигло овде у Стразбур у Суд за људска права, и ми очекујемо позитивно размотрење.
До краја 2003. године власти у Р. Македонији вршиле су најразличитије врсте притисака како би нас приволеле да се вратимо у Македонску Православну Цркву. Понекад су ти притисци били у виду понуђених привилегија, али много чешће у виду уцена. Крајем 2003. године у кућу где смо живели у Нижепољу код Битоља, дошао је лично Директор дирекције за безбедност и контраобавештавање г. Зоран Верушевски и понудио ми велике дарове од стране државе ако се вратим у Македонску Православну Цркву. Док смо седели за столом, са његовог мобилног телефона јавио ми се тадашњи Министар унутрашњих послова г. Хари Костов да потврди да влада стоји иза предлога г. Верушевског. Ја сам без размишљања одбио њихове предлоге о привилегијама, и још истог тог тренутка дотични владин представник запретио ми да ћу због тога зажалити. Није прошло много, само пар месеци, и ја сам провео у притвору 20 дана. По отпуштању из притвора, није прошло ни месец дана, маскирани људи су са аутоматским пушкама ушли у кућу где сам живео, и будући да сам био одсутан, одсекли косу монахињама које су се нашле тамо, покупили су само богослужбене предмете са којима смо служили и затим запалили кућу. Требало нам је више од три године да обновимо кућу и намештај.
Није прошло ни четири месеца, у августу 2004 године, суд нас је осудио на две и по године затвора због „распаљивања националне и верске мржње". У периоду док смо се жалили на пресуду, Министарство за саобраћај и комуникације донело је одлуку да нам сруше једину цркву коју је изградила Охридска Архиепископија. У крају где има најмање 300 других кућа и стамбених објеката изграђених без дозволе, јер је то ванградско подручје и још нема урбанистичког плана, они су срушили само нашу цркву као да је она била једини нелегални објекат.
У 2005. години другостепени суд у Скопљу је потврдио затворску казну, и морали смо да идемо у затвор. Били смо, изгледа, једини који је после пада комунизма био осуђен за распаљивање националне и верске мржње. Под великим притисцима међународних институција и организација које се брину о људским правима и слободама, нама ја била скраћена затворска казна и у затвору смо остали осам месеци.
Одмах по изласку из затвора, јавни тужилац нас је оптужио за злоупотребу новца намењеног за обнову једног храма у Велесу. И поред тога што тај новац није био ни почео да се троши, а камоли да је био злоупотребљен или ненаменски трошен, и био је депонован у суду са предвиђеном каматом још првог дана кад је суд то затражио, ми смо као другооптужени добили годину дана затвора, а благајник као првооптужени добио је пет месеци затвора. Скраћена нам је и та казна, наравно, опет под притисцима споља, и ми смо остали у затвору поново осам месеци.
У међувремену, свих ових година, и поред тога што је акценат прогањања био уперен на мене, власти се нису стиделе да малтретирају и друге чланове наше Цркве. Скоро и да нема изласка или уласка у Р. Македонију а да полиција не малтретира по неколико часова Епископе, свештенике или монахе Охридске Архиепископије. Првих година полиција је, не ретко, упадала на богослужења, и поред тога што није имала никакво право јер смо богослужили на приватним местима. Врло често су вршили претресе по кућама Епископа и свештеника, грубо и безобразно, без судских налога.
Нећу говорити о ситним увредама и псовањима полицијских службеника по нашим верницима и члановима. Године 2005. пред очима полиције, људи који су по свему судећи били сарадници полиције, демолирали су нам богослужбено место у Скопљу. После демолирања на зидовима су написали Македонска Православна Црква. Нећу улазити у то колико је то ружно дело било исценирано од стране Македонске Православне Цркве, као ни што не могу прећутати ни то да се све одвијало пред очима полиције, а она није ништа покушала да то спречи. Уместо да смирује међурелигијску напетост, власт у Р. Македонији чини све да је распали. Тако је било и до међунационалног рата са Албанцима 2001. године. Власти су потискивале и занемаривале захтеве Албанаца муслимана док они нису узели оружје. Не треба очекивати да ћемо ми реаговати исто. Ми смо Црква и знамо да се ништа добро из насиља не рађа. Насиље порађа насиље, и ништа друго. Ми смо одлучили да трпљењем победимо насиље које се, ево, већ 6 година непрекидно чини над нашом Црквом, али су наше снаге на измаку. Ово што нам власти у Р. Македонији чине у 21. веку горе је од варваризма. Сада у 21. веку не признавати некоме право добровољног опредељења којој ће вери припадати јесте много горе него водити верски рат у предновозатветном периоду. Цивилизација има неки развојни пут, али где се на том путу налази Р. Македонија која је у срцу Европе, кандидат је за евроатланске интеграције и потписник Протокола Међународног суда за људска права у Стразбуру?
Овим сам хтео да изнесем један заиста сажет пресек свега онога што се догодило на верској и политичкој сцени у Р. Македонији, а везано је за Цркву којој припадам, Охридској Архиепископији.
Поменућу и то да смо поднели захтев за регистрацију Охридске Архиепископије владиној Комисији за односе са верским заједницама, али смо били одбијени, и после тужбе Врховном суду која нам је такође одбијена, ми смо тај предмет изнели пред Суд за људска права у Стразбуру. Ево, прекосутра, 22. јуна навршава се пуних 6 година од кад смо ступили у јединство са Српском Православном Црквом и још нисмо признати од стране власти у Р. Македонији. Од 1. маја ове године почео је да важи нови закон о верским заједницама. Ми смо поднели захтев суду 26. маја ове године, а суд је по закону дужан да у року од 30 дана одговори да ли ће нас регистровати или не. Прекосутра истичу тих 30 дана, ми још нисмо добили никакво решење од суда, а бојим се да га нећемо ни добити у предвиђеном року, пошто смо на претходна решења чекали годинама.
Дакле, моја питања су следећа:
1. Је ли превиђање чињеничног стања постојања Охридске Архиепископије и њено непризнавање од стране државних власти у Р. Македонији допринос те државе изградњи трајног мира у југоисточној Европи?
2. Јесу ли судски прогони, малтретирања и различити видови притиска који се врше на мене, као Архиепископа Цркве, али и на остале чланове Охридске Архиепископије од стране полиције и судова у Р. Македонији, стварање амбијента за деловање верских заједница у тој држави?
3. Јесу ли рушења верских објеката Охридске Архиепископије од стране владиних служби неговања међусобног поверења између припадника те Цркве као грађана Р. Македоније и државних структура?
Навео сам само ова три питања од низа постојећих како бих овом уваженом скупу предочио да је заиста неопходно оно што сам поменуо на почетку. Да би верске заједнице пружиле било какав допринос изградњи мира у југоисточној Европи, неопходни су предуслови које треба да обезбеде државне власти тог региона тиме што ће поштовати барем основна и загарантована верских права сваке личности. Са великим жаљењем, чак и стидећи се због тога, јер сам и ја грађанин те државе, са великом одговорношћу и разумевање за политичко стање те земље, али ради правде и истине морам да изјавим да се у Р. Македонији не поштују основна људска права. Не само права на вероисповест, него и људска и демократска права на политичку слободу, јер, као што се видело на последњим парламентарним изборима у јуну 2008. кад је на дан избора погинуо један цивил, а неколико њих су били рањени од превелике примене силе полиције, у Р. Македонији нема ни политичке слободе.
Из свега овога желимо да резимирамо следеће: Са непоштовањем загарантованих људских права, не само верских него и политичких права појединих мањина, Р. Македонија постаје извор нестабилности у југоисточној Европи. Моје је питање: На који начин у држави у којој не влада право, као што је Р. Македонија, и која се тиме перманентно показује као фактор нестабилности у региону, може једна прогањана Црква, као што је Охридска Архиепископија пружити допринос изградњи трајног мира у југоисточној Европи?
Опростите ми ако сте од мене очекивали решења, а добили сте проблем. Ми га нисмо могли решити пуних шест година, и зато смо га поставили и вама. Желели бисмо да нам чак неко каже да претерујемо, али не и да се ова тема запостави. Овим већ шест година редовно упознајемо високе представнике Европске уније и Стејт Департманта САД. Редовно су извештаване и организације које се баве људским правима, али осим што то улази у њихове годишње извештаје и осим што добијамо одговоре од високих представника Европске уније да Р. Македонија не може постати чланица Европске уније док не обезбеди поштовање верских права њених грађана, ми нисмо стекли утисак да неко условљава ову државу да промени своју тоталитаристичку политику. Понављам још једанпут: таква политика која не поштује основна људска права, увек је била и остаје извор нестабилности у региону.
Стразбург, 20. јуна 2008.
АРХИЕПИСКОП И МИТРОПОЛИТ
+ Охридски и Скопски
Ј о в а н
