Кодекс и канон – књига у раном хришћанству

Martin Waltraff, „Kodex und Kanon - Das Buch im frühen Christentum“, Hans-Lietzmann-Vorlesungen, Walter de Gruyter Verlag, Berlin 2013.

Мартин Валраф је професор црквене историје на Базелском универзитету у Швајцарској. Фокус његових истраживања у оквиру пројекта „Јулије Африканац“ усредсређен је на трећи век, односно на пресек антике и хришћанства. Његово предавање у оквиру циклуса насловљеног „Ханс-Лицман-предавања“ о кодексу, канону и књизи у раном хришћанству сада је објављено као књига. 

Доносимо in brevi основне тезе овог изванредног предавања: нико неће порећи да хришћанство и књига имају нарочит и интензиван однос. Књига као основни медијум карактерише хришћанство. Доцније ће хришћанство бити tout court сведено на „религију књиге“, понегде и са потцењујућим призвуком као „библиолатрија“, како то заједљиво вели Лесинг.

Културна историја књиге води трагове из антике: у првим столећима хришћанског рачунања времена кодекс је потиснуо папирусов свитак, најстарији медијум писаног општења.

Кодекс је налик савременој књизи у којој је текст написан на страницама које се могу листати, за разлику од свитака које је потребно одмотавати и замотавати да би се пронашло одређено место у тексту. Прагматична предност кодекса састоји се у могућности да се разни канонски списи увежу као целина, уместо да сваки од њих буде написан на засебном свитку. Са тим процесом тече паралелно и израстање хришћанства у доминантну религију у Римском царству. Унутар хришћанства тече истовремено и процес учвршћивања канона библијских књига као настанак хришћанске Библије. Тај паралелни ток двају процеса подразумева и питање њиховог споја. Очигледно да то нису два каузално спојена процеса, тако да се ваља питати да ли је на делу игра случаја? Овај однос треба изнијансирано анализирати.

Први хришћани су били пионири у употреби кодекса. И док су нехришћански писци споро прихватали кодекс, велика већина хришћанских рукописа из другог и трећег века у облику је кодекса. Свето Писмо Новога Завета је од почетка било ширено у том облику. Да ли је медијум утицао на религију? То се свакако може рећи за „канон“ као кључни појам позноантичког хришћанства. Овај појам означава не само групу ауторитативних списа, већ је његово буквално значење „таблица“ којом је била организована и визуелно представљена форма знања. Изразит пример су такозване „канонске таблице“ Јевсевија Кесаријског са табеларним синопсисом Јеванђеља.

Графичка монотоност таблица је разбијена прецизним украсима. Хришћанска књига, која у себи садржи знакове у јесен антике, постаће и сама знак са огромном естетском и религиозном енергијом.

Једна монографија о оцу црквене историје Јевсевију Кесаријском насловљена синтагмом „Media Revolution“– D. Mandels, The Media Revolution of Early Christianity. An Essay on Eusebius’s Ecclesiastical History, Michigan 1999 – користећи обједињујуће метафоре, објашњава о чему је реч - о револуцији у писменом општењу проузрокованој развојем кодекса.  Тек се у том контексту може говорити о настанку текста. Текст као такав је зацело ланац знакова, дакле један filum, још не textus, дакле једнодимензионална нит, још не сложено ткање. Тек кроз однос између линија на једној страници, дакле, тек листањем страница књиге, текст постаје ткање.

Дидим Слепи, велики александријски богослов и филолог у четвртом столећу, није могао сâм читати, већ му је читано. То ментално „пролажење“ текстом Руфин назива percurrere, тј. пролажење уздуж једнодимензионалне нити (filum), што је пуки механички поступак читања; тек у духу Дидима Слепог filum постаје textus: односно, како се каже, „memoria et animo retexebat“, „тек га је кроз сећање и дух сплитао у пређу/ткање“.

Ово предавање је очаравајући пресек разних стадијума у настанку и развоју сакралног текста, писма, књиге, као и историјске динамике у њиховој улози и деловању. Препоручујемо га свима који се у епоси дигиталне револуције (Digital Turn) и виртуелних универзума занимају за прапочетке овог фундаменталног начина комуникације.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен