Константин Николакопулос: ”Нови Завет у Православној Цркви. Основна питања увода у Нови Завет”

Већ више од 20 година постоји при Минхенском универзитету аутономни студијски фах православног богословља - ”Studiengang für Orthodoxe Theologie” - , те са разлогом не може више бити речи о егзотичном ”фаху мимоза”, већ по аналогији са римокатоличким и евангелистичким теолошким струкама и факултетима, о утврђеној аутохтоној академској теолошкој дициплини коју карактеришу специфичности православног богословског предања.

И мимо интензивног и разуђеног превођења богословске литературе, махом  са изворних језика православних списа – о иконама, духовности, мистици - ипак се на немачком језичком подручју осећа огроман мањак у научној богословској литратури из православног богословља, те је као вадемекум установљена дидактичко-студијска серија "Lehr- und Studienbücher Orthodoxe Theologie" и као њена прва свеска објављена књига "Das Neue Testament in der Orthodoxen Kirche" професора др Константина Николакопулоса, редовног професора библијске теологије на ”Православном институту”, како се иначе популарно зове ”Studiengang für Orthodoxe Theologie”.

 Одмах ваља истаћи да су резултати Николакопулосових егзегетских истраживања и анализа добрим делом конгруентни са католичким и евангелистичким приручницима, укључујући, разуме се, специфичности православног богословља које су у концентрисаном виду понуђене у 15. поглављу насловљеном ”Православна ерминевтика и историјско-критички метод”.

Прво издање овог уџбеника је објављено 2011.г. и веома је брзо исцрпљено, те је, у прерађеној верзији, он угледао своје друго издање 2014.г. Аутор вели у предговору 2. издања да је унео све критичке напомене и предлоге за исправке и допуне у нови рукопис своје књиге. Николакопулос истиче да му није превасходно стало да цитира опсежну ”западну” секундарну литературу, већ да попуни зјапеће празнине у питањима аутентичне православне литературе. Очекивања извесних колега да би ново издање требало да садржи  ”посебне уводе” у појединачна поглавља Светога Писма Новога Завета, није могло бити испуњено, будући да је ауторов примарни циљ био да студентима понуди увод у Нови Завет, а не и детаљне коментаре његових списа.

У петнаест поглавља је Николакопулос структурисао дидактичку материју:

1.  Уводне напомене

2.  Историја текста и текстуална критика

3.  Историја новозаветног канона

4.  Језичка структура Новога Завета

5.  Новозаветни апокрифи и ”скривене” Исусове речи

6.  Увод у списе Новога Завета: Четвројеванђеље

7.  Јеванђеље од Матеја

8.  Јеванђеље од Марка

9.  Јеванђеље од Луке

10.                Јеванђеље од Јована

11.                Синоптичка питања у јеванђељима

12.                Списи Светог Апостола Павла,

13.                Саборне посланице

14.                Пророчка књижевност у Новом Завету

15.                Екскурс: Православна ерминевтика и историјско-критичка метода.

Николакопулос овим Уводом заиста попуњује празнину у стручној теолошкој књижевности на немачком говорном подручју, те је његова улога огромна у инкултурацији православног библијског, егзегетског дискурса.

Можда би ово дело ваљало разумети као work in progress, и по динамици концентричних кругова, једног дана и специјални, ”православни увод” у Свето Писмо Новог Завета. Тада бисмо аутору и издавачу веома радо саветовали да трећем издању прикључе и стандарде научних публикација:  насушно потребни регистар појмова и личних имена, чиме би не само дидактичка, већ и општа оријенација при читању научних радова била омогућена. 

протођакон Зоран Андрић, Минхен