Крагујевац: Нова школска година почела литургијским прослављањем
Ученици Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу, са својим наставницима и вернима Крагујевца, сабрали су се у недељу, 1. септембра 2013. године, у храму Светога Саве у насељу Аеродром, око свог Епископа, Његовог преосвештенства Господина Јована, епископа шумадијског, да би литургијским делом започели нову школску годину.
Током Литургије, Епископ је у презвитерски чин рукоположио ђакона Владу Бранисављевића, дипломираног теолога и бившег ученика крагујевачке Богословије. Такође, Епископ је произнео и молитве призива Светог Духа за благодатни почетак школске године. Након прочитаног Јеванђеља, ученицима, а пре свега онима који тек започињу своје богословско школовање, говорио је о томе шта је за њих најважније у хришћанском узрастању ректор крагујевачке Богословије протојереј ставрофор др Зоран Крстић:
„Ви носите звање и позвање ученика; то је појам који се често употребљава, кога често користимо, али често и без свести шта тај појам стварно значи. Ви сте пре свега Христови ученици, не само ви, него сви ми. Сваки хришћанин од тренутка свога крштења постаје Христов ученик. То призвање и та служба никада не престаје. Она траје током целог нашег живота, она се продужава у вечност. Ми ћемо од тренутка нашег крштења вечно бити Христови ученици, што значи да се сам наш живот састоји од учења. Не од учења које треје једну или пет година, него учења које се протеже у вечност. То треба сви да имамо у виду, нарочито ученици првог разреда. Они од данас ступају на стазу учења и не треба да буде дана када ви нећете учити и нећете бити ученици Христови.
Имајте на уму да оног тренутка када, не дај Боже, кажете да сте све научили, или довољно сам научио, не треба ми више, нећу више да учим, тог тренутка је наступила ваша смрт. Човек умире оног тренутка када више не жели да се развија, кад више не жели да напредује. Физичка смрт долази касније, мало или много касније, а духовна смрт наступа оног тренутка када смо затворени за напредовање или када се затворимо за учење.
Врло често ћемо се ми професори наћи у прилици да вас терамо да учите, а и ви ћете често бити у ситуацији да се опирете потреби да учите. То су уобичајена и пролазна искушења. Оно што треба да буде трајно јесте ваша жеља за учењем и ваша жеља за напредовањем.
Све што ћете учити односи се на мозак и срце. Ми ћемо да се трудимо да утичемо и на ваш ум и на ваше срце, зато што било каква подела између ума и срца нити је хришћанска, нити је нормална. Нема ученог човека коме је срце хладно, или, можда може да га има, али ван Цркве. Исто тако, нема ни човека хришћанина коме је срце топло а ум празан. Требало да буду у савршеном сагласју ум и срце – нераздељиво и онако како су нам показали сви наши светитељи, сви наши преци којих се сећамо.
Циљ вашега учења јесте врлина коју нећете теако често да сретнете у свету, нити ће неко да вас на њу упућује. То је светост. Ваш задатак јесте да будете свети. То је и наш задатак, то је задатак сваког хришћанина. Немојте да се плашите да се ради о високим циљевима, високим и недостижним идеалима. Јер ако човек не може да буде свет, онда ми доводимо у питање и Реч Господњу и доводимо у питање љубав Господњу. Светост није наше достигнуће. Не ради се о томе да ће неко постати свети ако буде учио или молио се три сата, а онај који буде учио и молио се шест сати да ће бити више свет од онога који учи или се моли три сата. Није реч о томе. Бог Духа Светога не даје на кашичицу него онолико колико смо ми отворени према Њему.
У процесу учења, у процесу напредовања, пресудна је отвореност вашег срца, колико сте спремни да се предате Господу. Чули сте у данашњем Јеванђељу да ученици питају Господа зашто они нису могли да ураде оно што Он чини. А Господ им одговара – због маловерја вашег. Суштина сваког проблема, суштина сваког тренутка нашег живота на земљи, од рођења па до последњег трена, јесте маловерје. То је наш основни проблем. Врло често сматрамо да све можемо сами да урадимо. Заправо, наш хришћански пут се састоји у све већем и већем разумевању тога да без Бога не можемо ништа да учинимо. Не, да кажем, мало ништа, него апсолутно ништа. Човекове способности су велике, и заиста он можда без Бога и може нешто да учини, али то, сигурно, нити је дуговечно, нити се, наравно, протеже у вечност. Пре или касније то ће се разбити. Само оно што је учињено са Богом, само оно што је учињено у име Божије трајаће вечно. То зависи од наше вере. Још једном вас подсећам да вера значи предавање Господу, отвореност наша ка Господу. Она се не мери овим или оним достигнућем, већ се мери љубављу коју ми имамо према Господу а на коју ће Господ и те како обилато да одговори уколико будемо отворени.
Са овим мислима желим вам благословен почетак школске године. Ми ћемо на ове истине непрестано да вас подсећамо током вашег школовања, са надом да их нећете никад заборавити. Као што сам рекао, када то будемо заборавили, онда смо мртви. Нека је благословен почетак нове школске године. Желим и вама и нама успех у раду. Амин.“
Рукоположивши ђакона Владу Бранисављевића у презвитерски чин, епископ Јован, епископ шумадијски, будућем пастиру упутио је поуку која речито упућује и ученике Богословије шта се од њих у Цркви очекује:
„У благодати Божијој или се напредује или се назадује. Ако будеш чувао благодат Божију напредоваћеш, ако не будеш чувао благодат Божију назадоваћеш. Ништа ти неће помоћи ни чин, ни звање, ни твоја упорност, јер без благодати не можемо ништа чинити. Потребно је да се трудиш, колико можеш, да постанеш чист сасуд. У нечистом сасуду Дух Свети не може да обитава.
Ми падамо, и кад падамо благодат одступа. Али, када се покајемо, када се враћамо, благодат се поново враћа и умножава, зависно од ревности твоје.
Назадује се у лењости, јер ако као лењ будеш схватио свој позив и свој призив, ако будеш мислио – данас си рукоположен и више ти ништа не треба да учиш, да се трудиш, да се жртвујеш, онда боље да не примаш свештенички чин. Тек сада ти прдестоји ревност, тек ти сада предстоји вера, тек ти сада предстоји љубав и оно на шта упозорава апостол Павле – пазите на науку Христову. Јер ако будеш пазио на науку Христову и живео науком Христовом онда ћеш осветити себе и оне који су поред тебе.
И тебе ћу, оче Владо, подсетити на речи апостола Павла које је упутио Тимотеју – пази на стадо које ти је поверено, напасај га, али не по принуди него из љубави, не због нечасног добитка, него из срца – тада ће твоји верници препознати да се ти молиш за њих, они ће осетити твоју искрену молитву. Ако си спреман да за другога живот даш - то је вера. Давање себе за другог је вера.
Вера је и слобода. Од чега вера ослобађа? Прво, од нас самих. Молим те, осбоди себе од свега што те буде спутавало да идеш путем Христовим, од свега што те буде спречавало да се не дајеш. Што се будеш више давао и предавао Богу и верном народу своме, све ћеш више добијати. Дак се човек даје, он се не празни већ се пуни.
Молим те, имај страха Божијег. Док будеш имао страха Божијега у себи – да се стално питаш да ли си достојан овог признања, да ли си достојан да станеш пред светињу Престола Божијега, да ли си достојан да се преко твојих руку Господ даје другима, док ова питања будеш себи постављао – не бој се искушења којих ће бити.
Немој никада о себи мислити високо, мисли о себи много ниже него што јеси. Хришћанство је да сматрамо другог и бољим и паметнијим, већим и праведнијим од себе. Добио си благодат, али ће са неке друге стране насртати на ту благодат. Завапи Богу. Прво уђи у своје срце, види ко је у твоме срцу. У своме срцу, што каже Свети Макарије, поведи рат. И ако ту победиш, победио си.“
Преосвећени Господин Јован благослов полазницима богословске школе у Крагујевцу подарио је следећим речима:
„Ми данас призвасмо благодат Светога Духа за почетак вашег школовања. Самим вашим уласком у богословију, ви сте, драга децо, призвани за свету и узвишену службу. Молим вас да призвање које имате не изневерите. Ништа не бива без промисли Божије. Божија промисао је да се ви учите у богословији, да сутра постанете свештеници. Што будете више напредовали у призвању, то ћете више напредовати и у духовном животу, више ћете напредовати и у науци која вам се предаје.
Молима вас да оно што вам се предаје претворите у дело. Немојте да буде по оним речима апостола Павла – да знање надима. Ако је знање без љубави, онда заиста надима, знање без вере надима. Покажите већ сада на делу да сте ученици Божији, да сте ученици Цркве Христове. Вас већ народ препознаје и на вас се гледа другачије него на ваше вршњаке. Од вас очекују много више. Молите се Богу Духу Светоме да вам разведри ум и срце и да то што примате усвојите као начин живота. Док се тог принципа будете држали – не бојте се. Лекције треба да научите за живот. Покажите да сте хришћани међу собом, волите своје другове, помажете им, ако је друг поклекао помогнете му да устане, ако је тужан развеселите га, радујете се са другом који се радује. То је хришћанство. Чините другога већим од себе. Нека вам је срећан и Богом благословен почетак школске године.“
Извор: Епархија шумадијска
