Људи осећају благослов и доброту у филму
Интервју: Горан Радовановић, редитељ филма „Енклава“. „Енклава“ је метафизичка порука о суживоту кроз могућност љубави, до које се долази прочишћењем након покајања.
Погледати у лице сопственој немоћи, пригрлити је, у природи је духовно снажних људи, спремних да творе велика дела. Косовско - метохијска земља - колевка српске средњовековне славе и савремено судилиште глади светских моћника и српских заблуда, као хируршки рез подсећа и опомиње... Боли, вапијући за променом времена. Оном метафоричком, да се геополитичке прилике и нама осмехну. До тада, живот „малог“ човека у земљи Обилића и даље траје. Међ' бодљикавим жицама, крај згаришта вековних богомоља, пашњацима на којима стада не пасу мирно, у осами трошних зидова и пламену петролејке... Оставити запис на целулоидној траци о уздаху косовског страдалника, из кога зборе страх, бес, немоћ и туга, а избећи притом псовке, сцене насиља и свакаквих вулгарштина којима обилује савремена кинематографија, подвиг је каквом на част служи свако похвално слово. И више од тога - снагу праштања, помирења и љубави, као темељ лепше косметске сутрашњице, прометејски дочарава прослављени стваралац Горан Радовановић својим најновијим филмом „Енклава“, већим делом снимљеним у ваљевском крају. У сусрет премијери у овдашњем Центру за културу, 28. марта 2015., на велику нам радост, Горан Радовановић поделио је са нама сећања на дане у Поћути и Бебића Луци, сусрет са Владиком Милутином и његов благослов овог богоугодног подухвата, сарадњу са немачким колегама, дирљиве тренутке у Звечану и много тога још што „Енклаву“ чини делом које забораву неће предати ниједан гледалац на свету.
Питање: „Енклава“ нам доноси причу о животу на Косову и Метохији, како се из назива да закључити, животу у енклави, простору ограниченом, обремењеном низом тешкоћа. Међутим, Ваш филм садржи дивну поруку покајања, помирења и праштања, који побеђују све што је лоше у међуљудским односима, је ли тако?
Горан Радовановић: Овде нема драматуршког помирења, односно приче о сукобу неких људи који схватају да је боље бити заједно па се помире. „Енклава“ је метафизичка порука о суживоту кроз могућност љубави, до које се долази прочишћењем након покајања. Филмским средствима смо успели да презентујемо драму с једне стране српског, а са друге албанског дечака, који носе бреме родитељско и свега што се догађало на Косову и Метохији. На крају филма, њихов однос достиже љубав, односно филм се завршава тамо где љубав треба да почне. Најтеже је у филму постићи да се врх емоција поклопи са крајем приче. То смо успели.
Питање: Господ Христос каже: „Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско.“ У филму „Енклава“, управо деца остварују узвишене хришћанске завете праштања и помирења. Да ли је Ваша идеја била да управо кроз личности најмлађих актера пошаљете поруку наде, да Космет није изгубљен докле год у „малим“ обичним људима има љубави за ближњег? Без обзира на политичку ситуацију...
Горан Радовановић: Да, то јесте једна од порука. Имамо два дечака, Србина православца и Албанца мухамеданца. Апостол Павле каже, парафразирам, да је Јеврејима и Грцима лако јер је њима путем писма дато Свето предање. Шта ћемо са незнабошцима? Њима је закон доброте уписан у срцу. Дакле, обраћамо се „генетском добру“ путем хришћанског искуства праштања. Ми имплементирамо ту идеју и другој страни, без обзира на то што није хришћанска. Где има добра, мора да постоји праштање и покајање.
Питање: Нарочито када је реч о деци, њиховој доброти и љубави...
Горан Радовановић: Да... Ту има доста и мене, мог детињства... Достојевског и дивне приче о дечаку који је био повређен, ликовима пуним покајања... То је нешто што припада православном духовном поднебљу, литератури која ме обележила у раној младости. Наравно, није то ништа намерно. У каснијој фази сценарија, у магновењу је много тога „избачено“ из мене. Косово оличава дух колективно несвесног у нама. Све нас боли, не знамо зашто, али боли. Чак и они који тврде да их тај простор не занима, ипак у стомаку осећају неки немир. Желео сам да у име своје генерације оставим неко сведочанство о томе да су наша деца почетком 21. века у школу ишла оклопним транспортером. Сведочанство које ће, надам се, постати нека врста историјског документа.
Питање: Копродуцент „Енклаве“ је немачка продукцијска кућа „Сеин & Хаин“ из Штутгарта. Како је успостављена та сарадња? Колико филмски радници из Немачке познају и разумеју прилике на Косову и Метохији?
Горан Радовановић: Контакт са немачким продуцентима део је моје биографије као немачког ђака. Допао им се сценарио и подржали су овај пројекат. Има дивних сарадника Немаца, али о Косову и Метохији нису много информисани. Знају да је тамо био рат пре неких петнаестак година... За нас је прича о Космету помало мистична и симболична. Они су рационални људи. На пример, снимали смо у Неготину сцену у којој жене кукају на гробљу. То је код нас обичај, нешто сасвим нормално. Они нису могли да верују шта се дешава! Било им је јако непријатно. Они су протестанти, гробља и смрт су им естетика. Не суштина, биће, борба за вечност. Такође, у Бебића Луци, Аница Добра улази у кућу, чује да јој је отац умро и запева. Она глуми феноменално, ја задовољан редитељ, а њихова лица збуњена.
Питање: Снимање „Енклаве“ посетио је и благословио Епископ ваљевски Г. Милутин. Како памтите тај тренутак?
Горан Радовановић: Имао сам то задовољство да нас је посетио Владика Милутин. У близини манастира Пустиња, за потребе снимања, саградили смо срушену цркву, по узору на цркву у селу Осојане. Дошао је једног дана, благословио мене, екипу и пројекат, одржавши дивно слово о љубави. За мене је то био доживљај за памћење! На сету, где имате мноштво проблема и обавеза, одједном примате благослов духовника и то надлежног епископа на територији на којој снимате!? Сјајно! Приђем му, пољубим руку, а немачке колеге посматрају с чуђењем. Код њих је Лутер још у 16. веку завршио са праксом култа личности. За нас је чин целивања руке указивање поштовања нечијој духовности, честитости и доброти, а за њих понижења. То су две оптике које се тешко спајају. Мислим да сам то негде успео да сјединим током рада на филму јер је сарадња била изванредна.
Питање: Да ли ће „Енклава“ бити представљена у иностранству?
Горан Радовановић: Наравно. Биће приказана на највећем телевизијском уметничком каналу- Арт каналу, у Француској и Немачкој. Они су и копродуценти. Убрзо потом следи представљање на једном фестивалу А продукције, али не могу још да откријем ком. Наравно, ту су и земље региона... Мени лично најважније је то што наши људи воле филм. Цео „Сава центар“ је плакао, публика у Звечану такође... Људи реагују на нашу поруку нежности и љубави.
Питање: Да ли ће људи у свету имати слуха, снаге за „Енклаву“? Имајући у виду њихову (не)информисаност о косовској трагедији?
Горан Радовановић: Све зависи од тога колико је сваки човек понаособ отворен. „Енклава“ је прича о конфликту хришћанског и исламског света. Али, ми никог не вређамо и не понижавамо. Све волимо, Немамо псовки, ружних речи, нити ичег сличног. Доносимо причу из српске визуре, али не глорификујемо српство у смислу национа. Приказана је патња једног народа, који живи у немогућим условима, а који је део нас. Народа, чији се глас не чује. После три пројекције у Звечану, положио сам највећи испит код нашег народа ког се то директно тиче јер су они то доживели као аутентично. Неки нису веровали да ја нисам са Космета. Мислим да сви косовску драму доживљавамо. Јер, не морате за нешто бити крво везани да бисте га доживели. То је могуће и путем духа. Филм воли и публика у Нишу, Крагујевцу и другим градовима Србије. По Васкрсу, очекује нас турнеја по Космету: Грачаница, Осојане, Гораждевац, Призрен (Богословија „Свети Кирило и Методије“), Штрпце... Радујем се тим сабрањима, као приликама да међусобно комуницирамо и избацимо сопствену немоћ. Јер, кад човек почне да поштује своју немоћ, он је у духу већ аристократа и спреман је за велике подухвате. Ако пак прикривамо ту немоћ, живећи у илузијама, онда смо изгубљени.
Питање: На крају, као Ваљевка, морам да Вас питам: какве утиске носите из нашег краја?
Горан Радовановић: Ваљево доживљавам као свој крај, моји родитељи су из околине Љига и Лазаревца. Из визуре мог детињства, Ваљево је увек било један господски град. Ми смо овде током неколико месеци снимања имали сјајну подршку градских власти и становника Поћуте и Бебића Луке. Добили смо помоћ у машинама (багери), људству и сл. Новац нисмо, јер га нисмо ни тражили (смех). Али, све што смо добили не може се новцем платити.
Све је овде било јако лепо. Сећам се дивних тренутака са Владиком Милутином, када је рекао: „Ви сте овде спасени. Живите и радите поред два светитеља. Не брините, филм је у сигурним рукама!“ То је тачно! Верујући људи разумеју када кажем да се у филму осећа тај благослов, да се осећа доброта на коју публика реагује катарзичним плачем. Заиста, посета Владике Милутина остаће ми у предивној успомени и мислим да је на неки начин утиснута у филм.
разговор водила Јадранка Јанковић
Извор: Епархија ваљевса
