In memoriam: Нестор неоплатонизма Вернер Бајервалтес (1931-2019)
(Werner Beierwaltes) преставио се 22. фебруара 2019. г. у 87. години живота у Вирцбургу. Његов хабилитациони спис из 1963. г. о Проклу, ”Хегелу антике”, означио је тибингеншки експерт за Платона Ханс Крамер као философски најпродорнију и најзначајнију интерпретацију неоплатонизма почев од Хегелових предавања о историји философије. Само две године доцније Бајервалтес је објавио исто тако темељну и понорну студију о новоплатоничару Плотину. Реч је о опсежно коментарисаном преводу Енеаде III,7, чији увод на 70 страница чини тумачење целокупне Плотинове метафизике. То што је Бајервалтес изабрао управо тај трактат, било је мудро промишљено.
Питање времена је играло у философији 20. века доминирајућу улогу, посебно код његових најзначајнијих и најутицијнијих мислилаца: Хусерла, Витгенштајна и посебно код Хајдегера. Ко год је желео да демонстрира актуалност Плотина, тај се морао удубити у његову теорију времена. Управо је то Бајервалтес постигао: његове студије о класицима новоплатонизма Плотину и Проклу досегле су оно што им је и Хегел приписивао – недосегнуте висине метафизичког мишљења поред и након Платона и Аристотела.
Оно што радове Бајервалтеса карактерише, које су готово све посвећене новоплатонизму, које добрим делом потичу из домена класичне филологије, чини систематични прилаз. Бајервалтесово бављење неоплатонизмом није почивало примарно на историјским интресовањима, већ га је при томе занимала метафизика и у њој конципирана истина.
Као коначну форму неоплатонизма Бајервалтес је видео у позној антици као закључну синтезу античког мишљења на основама Платонове философије, која је имала форму метафизичког Једног, као и релевантне погледе Аристотела и великих пресократоваца од Ксенофана и Хераклита преко Парменида и Зенона до Емпедокла и Анаксагоре интегрисаних у платонизму.
Ранг егзистенцијелне синтетизујуће снаге неоплатонизма показује његово енормно деловање, о чему Бајервалтес извештава у читавој серији студија. Тако је Бајервалтес у делу ”Платонизам и идеализам” (1972) показао какао су Хегел и Шелинг открили неоплатонизам, борећи се да га рехабилитују од просветитељске оптужбе као вид ирационалног усхићења и мистицизма. Доцније је синтеза платонизма и хришћанства све снажније ступала у центар интересовања Вернера Бајервалтеса.
Вернер Бајервалтес чинио нам се особито одважним мислиоцем када је 1980.г. објавио студију насловљену "Identität und Differenz" (”Идентитет и разлика”). Мартин Хајдегер је 23 године пре тога објавио књигу истог наслова.
Једно од Бајервалтесових дела - Werner Beierwaltes, Platonismus im Christentum - преведено је и на српски: Вернер Бајервалтес, Платонизам у хришћанству, Академска књига, Нови Сад 2009.
Вернер Бајервалтес је рођен 1931.г. у Клингенбергу на Мајни. Католичка социјализација и космополитска отвореност његове породице дали су му трајни печат. Красила га је и музикалност и пасионирана љубав за оргуље које је од своје младости свирао. Своју љубав за уметност и лепо као платоничар је разумео као ”теофанију”: одсјај божанског и апсолутног у свету. Као академског учитеља красила га је харизма и неизмерна ученост. Његова професорска каријера је отпочела у Минстеру (1969), настављена у Фрајбургу (1974), затим и коначно у Минхену (1982), у коме је остао до свог емеритирања 1996. г.
Руководио је и успешно окончаним пројектима издавања историјско-критичких издања Кузанског и Фихтеа. И по тој едиторичкој заслузи биће памћен. Нестор новоплатонизма ће остати генерацијама студената философије у најлепшем сећању не само својом широком ерудицијом и брилијантном реториком, већ и педагошком филантропијом.
Потписник се са меланхолијом опрашта од професора Бајервалтеса у најдубљем уверењу да за њега као хришћанина и платоничара крај није значио ништа. Нека буде блажено сећање на великог учитеља и Нестора неоплатонизма Вернера Бајервалтеса.
протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)
