In memoriam: Проф. Љубинко Видаковић

Добри људи морају умрети, али смрт не може убити њихова имена.

Последњег дана месеца новембра 2020. године упокојио се у Господу дугогодишњи професор Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки и Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи честити Љубинко Видаковић. Умро је тихо као што је и живео. Иако је умро тихо, у кругу своје породице и у пристојном броју година живота, његова смрт је болно одјекнула код свих оних који су га познавали.

Професор Видаковић се родио 20. априла 1936. године у Бијелом Брду, општина Рудо, од оца Лазара и мајке Марте. Основну школу је завршио у родном селу а нижу гимназију у Вишеграду. Похађао је и завршио Богословију Светог Саве у манастиру Раковици 1958. године. Са завршетком матуре је каснио због одслужења војног рока, који се тада није могао да одгађа за ученике богословија. Био је одличан ђак и у свему примеран. Богословски факултет Српске Православне Цркве завршио је 1963. године. Извесно време радио је као службеник Патријаршијског управног одбора, да би у септембру 1965. године на позив блажене успомене Епископа далматинског Стефана дошао у манастир Крку за професора Богословије Света Три Јерарха. Ту је остао равно три деценије, до изгона Срба из Далмације у августу 1995. године.

Савио је своје породично гнездо у Книну са супругом Златом где им се родио син Драшко. Ту је намеравао да заврши своју и професорску и животну каријеру, али колоплет ужасних догађаја који су се те 1995. године издешавао учинио је њега и његову породицу, као и стотине хиљада Крајишника, путницима без повратка. Годину дана је провео на Дивчибарама, где је Богословија наставила са радом. Године 1996. Богословија прелази у Фочу и са њом, разуме се, и проф. Љубинко. Ту остаје до свог пензионисања 2008. године. Упоредо са обавезама у Богословији једно време је био предавач и на Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи. Своје пензионерске дане је проводио у родном селу и у Београду, где се и упокојио.

Опело и сахрана обављена је 3. децембра 2020. године на београдском гробљу Лешћу. И поред нередовних околности због пандемије корона вируса, сакупио се велики број поштовалаца покојног Љубинка. Само свештенослужитеља, махом његових ученика, било је више од двадесет. Опелу је началствовао угледни протојереј-ставрофор Стеван Мрђен, дугогодишњи парох кнински, Љубинков нешто млађи школски друг и надлежни парох у Книну.

Од врлог покојника су се дирљивим речима опростили професор богословије у пензији Предраг Миодраг у име Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Хризостома, мјестобљуститеља патријараршког трона, у име инспектора богословија протојереја Славка Зорице, у своје лично и у име свих бивших наставника и ученика Крчке богословије, а у име Богословије Светог Петра Дабробосанског и Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи доцент Драган Учур.

У беседи потписника ових редака, коју је због немогућности доласка на сахрану произнео мр Предраг Миодраг, истакнуте су хришћанске врлине необично доброг човека у лицу професора Љубинка. Нагласио је да његова породица, супруга Злата, син Драшко и снаха Сања, могу бити поносни на њега, као што се и он поносио њима.

Професор Учур је у својој беседи истакао трновит животни пут Љубинков, његову стамену веру, узорни карактер и необичну пожртвованост у свом дугогодишњем раду са ученицима.

Професор Видаковић је знао да је бескористан живот исто што и рана смрт, како је негде рекао Гете. Зато се цео живот трудио да чини добре и корисне ствари. А куд ће боље од оних да поучава и васпитава будуће посленике на њиви Господњој. Он је то беспрекорно чинио. Завршићу  речима Ива Андрића који каже да има људи чији живот је тако добро испуњен да ни својом смрћу не могу да нас обесхрабре. Такав је живот био и живот професора Видаковића. Зато је он добар рат ратовао, трку свршио и веру одржао (в.2Тим 4,7).

Вјечнаја твоја памјат, достоблажене и приснопамјатне брате наш Љубинко!

Протојереј-ставрофор Славко Зорица
инспектор богословија Српске Православне Цркве