Митрополија Црногорско-приморска у другој половини XIX и почетком ХХ века (1851-1920)

НАСТАВНО-НАУЧНОМ ВЕЋУ ПРАВОСЛАВНОГ БОГОСЛОВСКОГ ФАКУТЕТА „СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ“ УНИВЕРЗИТЕТА У ИСТОЧНОИМ САРАЈЕВУ

РЕФЕРАТ О ЗАВРШЕНОЈ ДОКТОРСКОЈ ДИСЕРТАЦИЈИ СТРУЧНЕ КОМИСИЈЕ ЗА ПРЕГЛЕД И ОЦЕНУ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ

МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА (1851-1920)

ДОКТОРАНДА МР ПАВЛА ДОБРОСАВА КОНДИЋА

На седници Наставно-научног већа Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву, одржаној 22. октобра 2013. године, одлуком бр. 904/13, изабрани смо за чланове Стручне комисије за преглед и оцену докторске дисертације мр Павла Кондића, под насловом Митрополија Црногорско-приморска у другој половини XIX и почетком ХХ века (1851-1920). После пажљивог читања дисертације и међусобног консултовања, имамо част да Већу поднесемо следећи Реферат:

НАСТАВНО-НАУЧНОМ ВЕЋУ ПРАВОСЛАВНОГ БОГОСЛОВСКОГ ФАКУТЕТА „СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ“ УНИВЕРЗИТЕТА У ИСТОЧНОИМ САРАЈЕВУ

РЕФЕРАТ О ЗАВРШЕНОЈ ДОКТОРСКОЈ ДИСЕРТАЦИЈИ СТРУЧНЕ КОМИСИЈЕ ЗА ПРЕГЛЕД И ОЦЕНУ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ

МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА (1851-1920)

ДОКТОРАНДА МР ПАВЛА ДОБРОСАВА КОНДИЋА

На седници Наставно-научног већа Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву, одржаној 22. октобра 2013. године, одлуком бр. 904/13, изабрани смо за чланове Стручне комисије за преглед и оцену докторске дисертације мр Павла Кондића, под насловом Митрополија Црногорско-приморска у другој половини XIX и почетком ХХ века (1851-1920). После пажљивог читања дисертације и међусобног консултовања, имамо част да Већу поднесемо следећи Реферат:

1. Основни подаци о кандидату и дисертацији

Докторанд мр Павле Добросав Кондић основно академско образовање стекао је на Философском факултету - одељење за историју Универзитета у Београду, где је  и рођен и похађао претходне степене образовања. Постдипломске студије окончао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2004, одбранивши магистарски рад на тему: Цетињска богословија и њено духовно-просветно зрачење 1863-1945. Шест година (2000-2006) био је професор црквене и националне историје у Цетињској богословији а потом је две године провео у Енглеској на стручном усавршавању из области енглеског језика (Лондон) и црквене историје (Универзитет у Оксфорду). Од 1997. врши дужност старатеља Архива и библиотеке Митрополије Црногорско-приморске на Цетињу. Од 1993. сабрат је Цетињског манастира у коме је и положио монашке завете, 1997. Упоредо са стручним усавршавањем, мр Кондић бави се и научно-истраживачким радом о чему сведочи респектабилна библиографија на челу са 14 монографија од којих су две преведене на руски и румунски језик. Учествовао је са рефератима на више међународних и домаћих научних скупова. Увидом у досадашње најзначајније научне радове докторанда Кондића види се да је област његовог научног интерерсовања омеђена периодом новије и савремене историје Српске православне цркве и народа (ХIХ и ХХ век). Наведене чињенице снажно су препоручиле кандидата Кондића за израду докторске дисертације под наведеним насловом, што је он и учинио и предао Комисији на оцену.

Докторска дисертација мр Кондића састоји се од 553 стране основног текста са преко 2300 напомена испод текста - фуснота, подељеног у 20 поглавља, 9 страна списка коришћених извора и литературе и 238 непагинираних страна прилога и илутрација који се састоје од 342 фотографије, 81 факсимила докумената, 17 табела и 9 спискова датих у целости. Са техничке и естетске стране гледано, дисертација је урађена у складу са Упутством за израду докторске дисертације Универзитета у Источном  Сарајеву и по томе испуњава све прописане академске стандарде.   

2. Предмет и циљ дисертације

Предмет докторске дисертације представља сагледавање, истраживање, анализирање и презентовање, у црквено-историјском контексту, живота и делатности Митрополије Црногорско-приморске као еклесиолошке заједнице клира и верног народа, на просторима Црне Горе током друге половине 19. и прве две деценије 20. века. Иако је период од седамдесет година, за који се определио докторанд Кондић, доста обиман, вредан је пажње и научно-истраживачког напора историчара јер је омеђен са сва изузетно важна догађаја у осмовековној историји Митрополије. Први је 1851. одлазак са историјске позорнице Митрополита Петра II Петровића Његоша а њиме и прекид једне особене врсте теократије у Црној Гори која је свој највиши израз имала током архијерејске службе митрополита из породице Петровић Његош (од 1697.), поготово за време последње двојице, Петра I и Петра II (1785-1851). Други догађај који је омеђио овај значајан период јесте васпостављање Српске патријаршије септембра 1920. и истог месеца упокојење Митрополита Митрофана, дугогодишњег црногорско-приморског архијереја. Именовани период био је испуњен многобројним збивањима и догађајима општег и локалног значаја а који су се неминовно одразили на живот и делатност Цркве, јерархије и верног народа у Црној Гори.  

3. Основне хипотезе од којих се полазило у истраживању

Основна хипотеза, од које је кандидат пошао у истраживању тематике дисертације, јесте да је неопходно испунити највише стандарде научно-истраживачког рада у сакупљању и обради података и сведочанстава који се у ужем или ширем контексту односе на историјски пут Митрополије црногорско-приморске. Други део хипотетичке основе јесте неоспорна чињеница да је управо због специфичности историјске путање Црногорско-приморске митрополије и многоструке делатности њеног клира на челу са архијерејима, неопходно било пажљиво и аналитички сагледати тај рад и преко тога допринос општим вредностима српског народа током вишедеценијског периода испуњеног борбом за коначно ослобођење и уједињење.  

4. Кратак опис садржаја дисертације

После насловне стране и садржаја дисертације (стр. 2–6), следи поглавље под насловом Увод (стр. 7–10), у којем кандидат, најпре, пружа основне информације о самој теми дисертације, а потом представља и образлаже њену структуру и излаже методологију рада и главне правце истраживања, прецизно саопштавајући циљ дисертације и образлажући значај и актуелност теме.

Прво и друго поглавље чине тематску целину и хронолошки се надовезују: 1) Црногорско-приморска митрополија кроз време и простор (стр. 11-17); 2) Црна Гора у време Петра Првог и Петра Другог (стр. 17-24) са посебним освртом на црквено-просветно стање у Црној Гори у време митрополита Петра I и Петра II. Заиста је добро да је своје излагање докторанд Кондић отпочео синтетичким приказом настанка и развоја Хришћанства и Свете Цркве, од апостолских дана до половине 19. века јер се из тога види непрекинути континуитет црквеног живота на просторима духовне јурисдикције Црногорско-приморске митрополије, са једне стране и са друге, да је управо Митрополија пуноправни чувар и настављач тог континутета током друге половине 19. века и почетком 20. века и до дана данашњег и до краја света и века. Чињеница да је 1219. српски народ преко дела дотадашње црквене јурисдикције добио потврду духовне и еклесиолошке зрелости за самостални црквени живот кроз аутокефалију добијену од Цариградске патријаршије и хиротонију Светога Саве, означава нову етапу црквеног живота а не почетак са голе ледине. У том смислу  добро је да се истиче континуитет и духовно наслеђе црквеног живота у Црној Гори и Приморју од ранохришћанских дана до светосавског периода и до наших дана, који је сачуван у окриљу Митрополије, како је то синтетички али и неоспорно фактографски показао у наведеним поглављима докторанд Кондић.

Промена односа световне и духовне власти ступањем на књажевску столицу 1852. Данила Петровића Његоша и признавање тога чина од стране руске царевине, најмоћнијег покровитеља православних хришћана у турском царству, као и последице тога чина на унутрашњем плану тема је трећег поглавља под насловом Књаз Данило према Цркви (стр. 25-67). У наведеном поглављу детаљно је приказана развојна путања односа новог владара у Црној Гори према питању црквеног живота и устројства, ступање у црквену службу у Црној Гори Никанора Ивановића Његуша, младог јеромонаха из манастира Савина, који је обележио период владавине књаза Данила, као и рат са Турцима чија је последица било разарање манастира Жупа никшићка и Острог и пренос ћивота Светог Василија на Цетиње 1853.

Са истом пажњом приказан је и однос Карловачке митрополије према личности књаза Данила и брига за правилно попуњавање упражњене цетињске митрополитске столице због чега је патријарх Јосиф Рајачић у више наврата писао Данилу али имао и значајне интервенције у администрацији Хабсбуршке монархије. Брига, са друге стране, књаза Данила о уређењу духовног стања у књажевини и црквеној просвети и ради тога о попуњавању цетињске владичанске столице, приказани су кроз низ примера који су сачињавали свакодневни живот. У том контексту посебна пажња посвећена је  проглашењу Законика књаза Данила, учешћу црквених великодостојника у том чину као и објављивању одредби књаза Данила за црквену дисциплину.

 Дипломатска борба око места хиротоније новог Цетињског митрополита Никанора Ивановића Његуша, сукоби интереса великих сила који су се пројавили том приликом као и духовно стање у Црној Гори уочи попуњавања митрополитске столице, теме су другог дела овог поглавља. Успешно извојевана дипломатска битка да хиротонија архимандрита Никанора у буде извршена у Русији (децембра 1858.) била је напорна етапа на путу до циља.    

Архијерејској служби новог Митрополита Никанора, нажалост краткотрајној, прекунутој убиством његовог патрона, књаза Данила (августа 1860.) посвећено је четврто поглавље (стр. 67-74). Из изнетих чињеница може се видети да је план за уређење црквеног живота у књажевини био веома широко постављен и у потпуности ослоњен на руску материјалну помоћ. Тешке последице насилног прекида владавине књаза Данила показаће се и у црквеном устројству, самовољним отпуштањем са места митрополита Никанора Ивановића које је извршио отац новога књаза Николе, велики војвода Мирко и као последица тога, трогодишња упражњеност митрополитске столице.

Историјском контексту времена ступања на књажевску власт Николе Петровића Његоша и његовој личности и односу према питањима црквеног живота, докторанд Кондић је посветио пето поглавље своје дисертације (стр. 73-77). Потом следи нешто обимније поглавље посвећено дводеценијској управи Митрополијом Илариона Рогановића (стр. 77-138). Најпре је представљена личност новог митрополита и његово службовање у цркви до ступања на цетињску столицу именовањем књаза Николе, како је то било са његовим претходиком и наследницима. Једна од најзнаменитијих личности која је оставила великог трага у овом периоду био је Нићифор Дучић, архимандрит Цетињског манастира и помоћник митрополита Илариона 1862-1867.

Он је оставио драгоцено сведочанство о стању и потребама црквеног живота 1863. и дао низ предлога за његово побољшање. Један од плодова његовог рада је и почетак (1863.) рада Цетињске богословије.

 Достојна пажња посвећена је учешћу митрополита Илариона и свештенства у почетним фазама успостављања културног живота које је прекинуо нови, Вељи рат са турском царевином (1876-79) и у току њега оснивање Одбора за страдајуће Херцеговце, претече Црвеног крста. Оснивање Црногорског друштва Црвеног крста и учешће свештенства у њему на челу са архимандритом Висарионом као и на бојном пољу, такође су приказани са довољно пажње. Последица рата било је поновно склањање од турске опасности и боравак ћивота Светог Василија на Цетињу (1877–1878).

Архипастрски и добротворни рад, богослужења и учешће у јавном животу митрополита Илариона приказани су кроз низ аутентичних сведочанстава и примера.

 Темељна административна реформа свештенства 1880-1882. приказана је у свим фазама, од идеје до спровођења у дело са низом одредби које су је пратиле.

У том контексту било је и увођење матрикула, матичних књига рођених, венчаних и умрлих као и школовање свештеничких кандидата у Русији и Србији.

 Описом упокојења и сахране митрополита Илариона на Цетињу, јануара 1882. као и приказ његове личности изблиза преко сведочења савременика, окончано је поглавље посвећено животу Митрополије током шездесетих и седемдесетих година 19. века.   

Краткотрајну администрацију Митрополијом, коју је књаз Никола поверио архимандриту Митрофану Бану (јануар - новембар 1882.), докторанд Кондић приказао је у седмом поглављу (стр. 139-146).

Архипастирској служби, нажалост краткотрајној, новог митрополита Висариона Љубише (1882-1884), посвећено је осмо поглавље (стр. 147-170). Приказ је започет представљањем Висарионове личности, школовања и црквено-просвете и пастирске службе до преласка из родних Паштровића у Црну Гору а потом веома драгоцена његова служба као главног помоћника и сарадника митрополиту Илариону у вођењу црквене управе, Висарионова служба на месту професора и ректора Цетињске богословије, епископа Захумско-рашког као и његов добротворни рад, такође су приказани на основу чињеница и сведочанстава сачуваних у примарном историјским изворима.

Висарион као дипломата и његово учешће у преговорима Црне Горе око склапања конкордата са Светом столицом до сада је била готово непозната страна његове личности и делатности као и његова служба на месту министра просвјете. Захваљујући труду докторанда Кондића, и те фазе његове делатности су осветљене на основу историјске документације. Опис Висарионовог упокојења, готово светачки, дирљиво је приказан а томе доприносе и сведочења његових савременика.

Већу половину Кондићеве дисертације заузима приказ живота и рада Митрополије у време митрополита Митрофана (1884-1920). То је и неминовно кад се има у виду толико дуготрајни период, с једне стране а са друге разуђеност црквеног живота у исто време. Заиста, гледајући мноштво тема које је у следећих 11 поглавља (9-20), приказао и обрадио докторанд Кондић, слободно се може рећи да је у досадашњој српској црквеној историографији мало монографија попут ове које су тако широко сагледале црквени живот, архипастирски рад архијереја, њихово учешће у јавном и културном животу своје средине али и са истом пажњом сагледан је и приказан живот свештенства, њихово присуство у јавном, културном, просветном и друштвеном животу. Неоспорна потврда томе је равно стотину биографија знаменитих свештеника које је Кондић сабрао у 15. поглављу (стр. 305-360). Уз њих се настављају биографије знаменитих монашких личности са приказом манастирског живота и стања дато у 16. поглављу (стр. 361-408).

Од мноштва тема са којима се суочио из периода дуготрајне архипастирске службе митрополита Митрофана и које је ревносно обрадио у дисертацији докторанд Кондић, наводимо неке од најзначајнијих као и оне које својим садржајем буде посебну пажњу научне јавности. Ово са напоменом да је незахвално рангирати која је од тема примарна а која секундарна јер све имају своје место на мапи научног интересовања и дају собом сазнајну вредност за попуњавање целовитости приказа црквене повести једне црквене области и делатности јерархије у њеним оквирима а и шире. Приказу, у виду концентричних кругова, односа Цетињске митрополије са црквеним јединицама и институцијама у ближем и даљем окружењу, посвећена су три поглавља 11-13. (стр. 249-292). Дечански и Пећки погледи ка Цетињу, једнако на књаза и митрополита, као и узвратни са помоћи и заштитом приказани су у дужем континуитету. Приказ односа, макар колико био административно сувопаран, али ипак сведочи о одржавању контакта, између Цетињске митрополије и епархија у окружењу, започет је приказом комуникације са Барском надбискупијом а укључује и Рашко-призренску, Бококоторско-дубровачку, Далматинско-истријску епархију, Београдску и Карловачку митрополију, као и  епархије у Босни и Херцеговини. На ширем плану, приказан је однос са древним патријаршијама: Цариградском, Јерусалимском, Антиохијском, Александријском, Атинском архиепископијом. Наравно, по природи и интензитету комуникације, највише пажње посвећено је односу са Руском православном црквом, њеним Светим синодом, Оберпрокурором и највишим великодостојницима, митрополитима Москве, Петровграда, Кијева и др.

На унутарцрквеном плану примарну пажњу изазивају делови поглавља посвећени темама до сада апсолутно непознатим или познатим тек у назнакама: Затворско душебрижништво, Устав Конзисторија и Светог Синода, Аустро-угарска анексија Босне и Херцеговине 1908. и Митрополија, Избор и хиротонија епископа Кирила захумско-рашког, Закон о парохијском свештенству, Свети Синод Православне цркве Књажевини Црној Гори, Конверзија у време митрополита Митрофана, Самоубиства и селективна диспензација, Добротворна и јавна Митрофанова делатност... Поглавље 10 и 11.

Докторанд Кондић завршава своју дисертацију приказом ратног страдања током Првог и Другог балканског рата (1912-1913) и последицама - 17. поглавље (стр. 417-452); Првог светског рата (1914-1918) - 18. поглавље (стр. 453-498) и приказом процеса народног и црквеног уједињења (1918-1920) - 19. поглавље (стр. 499-528).  Упоређујући раније приказе везано за ратове током друге половине 19. века и ове, много погубније са почетка 20. века, слободно се може рећи да је слободољубиви дух и храброст коју су имали и показали њихови старији претходници, били су присутни и код свештенства које је на било који начин узело учешћа у балканским и Великом рату. Као и у претходним периодима на олтар слободе принете су жртве из свештеничких редова. Готово цео период Великог рата (од краја децембра 1915. до краја октобра 1918.) у интернацији је био и митрополит пећки Гаврило Дожић. О многобројним чињеницама које сачињавају ратну повест Митрополије пише докторанд Кондић и те странице бацају ново светло на новију историју Српске цркве. Исто се може рећи и за приказ процеса народног и црквеног уједињења и учешћа у њему јерархије из Митрополије одн. све три епархије са простора бивше Краљевине Црне Горе: Цетињске, Захумско-рашке и Пећке на челу са својим архијерејима и свештенством. Неподељена жеља за народним и црквеним јединством свеукупне јерархије имала је израза у ревносном раду на том пољу како се види из чињеница које је представио докторанд Кондић, од којих је и до сада била веома уважена она да је митрополит Митрофан био први председник Средишњега архијерејског сабора, извршног тела Архијерејске конференције која је обједињавала све архијереје са простора државе СХС, наравно и оне који су остали ван граница (Далматинско-истријски, Будимски, Темишварски).

Свој рад, докторанд Кондић завршава малом али умешно изабраном збирком од 8 сведочанстава најважнијих црквених догађаја из периода којим се бавио у дисертацији - 20. поглавље (стр. 529-550). Ово је драгоцен, може се рећи, духовни додатак, вишеслојној и разуђеној повести Митрополије Црногорско-приморске током друге половине 19. и почетка 20. века. 

Богати илустративни материјал (фотографије и факсимили докумената) уз бројне табеле и каталоге свештенства, својом особеном визуелном снагом преносе читаоца у време и простор о коме је реч у дисертацији докторанда Кондића.

5. Остварени резултати и научни допринос дисертације

Резултат докторске дисертације огледа се у две основне чињенице:

 1) да је кандидат успешно истражио и обрадио предмет дисертације: целовито је, у црквено-историјској перспективи, сагледао, анализирао и презентовао историју Митрополије Црногорско-приморске 1851-1920. и тиме показао да је ова црквена јединица у континуитету од ранохришћанског наслеђа, преко светосавског и нововековног периода до почетка 20. века, достојно изнела своје историјско али пре свега духовно и еклесиолошко призвање и назначење а то је да буде духовни стожер народа са јерархијом која достојно одговара своме позиву.

  2) да је кандидат успешно одговорио на постављени циљ дисертације: детаљно су истражене и приказане многобројне саставнице црквеног живота Митрополије Црногорско-приморске као и многострука, увек позитивна и благотворна делатност њених поглавара - архијереја и чланова клира, свештенства и монаштва. Тиме је Митрополија показала и доказала да је чист и неокрњен, неразориви темељ духовног континуитета Хришћанства и Православља на просторима Црне Горе, Брда и Приморја а у наше дане и на много ширим просторима.

Поред тога што је дисертација урађена веома квалитетно, како садржински тако и методолошки, њен посебан научни допринос састоји се у отварању нове димензије у сагледавању историје једне црквене јединице - епархије са својом јерархијском структуром. То је димензија која у досадашњим истраживањима поменуте тематике нарочито у оквирима савремене црквено-историјске методологије, није била довољно истражена. Наиме, научни допринос ове дисертације огледа се, првенствено, у отварању перспективе сагледавања учешћа и доприноса јерархије на челу са архијерејима, у животу и борби за народно и црквено уједињење а преко тога и у савременом животу Српске православне цркве чији је, од 1219. године, Епархија зетска - Митрополија Црногорско- приморска, часни и нераскидиви члан. Трудом докторанда Кондића, који је у дисертацију инкорпорирао огромну палету примарних историјских извора, вешто допуњену секундарним и терцијалним, наравно све апсолутно аутентичним историјским изворима и сведочанствима, добили смо драгоцену синтезу која својом сазнајном вредношћу значајно допуњује досадашња знања о повести Митрополије црногорско-приморске на размеђи 19. и 20. века. Све су то разлози који нас наводе на констатацију да је овим радом савремена црквено-историјска наука добила веома значајно дело, које може достојно да стане у ред најбољих савремених студија, везаних за поменуту тематику.

6. Закључак

            Докторска дисертација мр Павла Добросава Кондића Митрополија Црногорско-приморска у другој половини XIX и почетком ХХ века (1851-1920) урађена је у складу са одобреном пријавом теме дисертације. Дисертација је оригинално и самостално научно дело. Комисија, са задовољством, констатује да овај рад испуњава научне нормативе докторске дисертације и предлаже Наставно-научном већу Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву да одобри јавну одбрану овог рада.

Београд, 10. јун 2014.

Чланови Стручне комисије за преглед и оцену дисертације:

1. др Предраг Пузовић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду (ментор), ср.

2. др Мирко Саиловић, ванред. професор Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву), ср.

3. др Далибор Петровић, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву), ср.