Митрополит Иларион: Свето предање и научно богословље

Мислити слободно велико је дело,

а још важније је – мислити правилно.

Томас Торилд

Овим речима знаменитог шведског песника и философа хтео бих отпочети ово предавање, у чијем називу се налазе два сложена антитетичка схватања.

Данас просто морамо да раздвојимо Свето Предање од научног богословља. Пре него што поставимо једно наспрам другог и упоредимо  ове две неједнозначне сфере, неопходно је приметити да такво питање није било постављано првобитно у богословском опиту раног хришћанства. Штавише, супротстављање једног другоме, Предања и богословске, академске науке, без обзира на то како нам то изгледа данас, жалосна је и погрешна појава. Непристрасно испитивање узрокâ овог вештачког сучељавања једног другоме даје нам надати се да ће у богословској науци убудуће бити шанса да  крене путем уклањања ових сучељавања.

У оквиру овога  предавања потрудићу се да изложим три теме.

Прво о чему је значајно говорити јесте конфликт двају погледа на свет, од којих је један одређен Предањем Цркве, а други научним богословљем. Тај конфликт је нашао своје место како на Западу, тако и у Русији, где све до данас поглед на свет многих људи почива на Светом предању. Ови људи неретко одбацују закључке савременог научног богословља сматрајући их непријемчивим и погрешним. Са своје стране, носиоци академског, научно-богословског знања често поричу најважније поставке свештеног Предања. Представа о необавезујућем Предању као таквом, „демитологизација“ хришћанства, разне врсте сумњања у аутентичност извора на којима се изграђује црквено богословље – све то долази у противречност са црквеним Предањем, а код носилаца Предања, пак, подрива поверење у научно богословље и истраживачки рад. Новонастали јаз између духовног опита и академског знања бива још дубљи из разлога што је реч управо о принципијелно другачијим погледима на свет.

Други део мога предавања биће посвећен изложењу схватања Светог предања  Цркве.  Овде ћу говорити о томе да га православно богословље сматра живим извором који непрестано дејствује као његов темељ, и то у богослужбеном животу Цркве и у молитвеном опиту хришћана. У контексту овог богослужбеног опита покушаћемо да  формулишемо схватање „богословља“, тачније, исказати како се оно схватало и схвата у живом Предању Цркве.

Трећи, завршни део мога излагања посвећен је академском богословљу. Питање међуодноса Предања и савремених научних метода биће изложено не у контексту добро познате дилеме „Атина или Јерусалим“ која закључке науке супротставља Предању Цркве. Има смисла истраживати не само то шта се данас сматра академском науком, него и то каква она треба да буде или би могла да буде. И најзад, ово ће нам помоћи да сасвим јасно означимо путеве којим ће се, надам се, научно богословље развијати у 21. веку.

 § 1. Божанско Откривење као поглед на свет

Свет свештеног Предања Цркве је, пре свега, јединствени и универзални поглед на свет. У историји европских цивилизација он је заменио митолошку и философску космогонију јелинистичког доба. Хронолошки гледано, овај прелаз се подудара с добом хришћанских апологета и досеже свој врхунац изградњом хришћанске цивилизације која је ушла у историју као византијска.

Многостолетна историја Источног римског царства била је доба када је поглед на свет, заснован на Предању Цркве, превладао и кад није било никакве озбиљне конфронтације науке и научног богословља. Упечатљив пример синтезе Предања и науке огледа се у стваралаштву св. Василија Великог, који је спојио апсолутну приврженост Цркви и њеном Предању с префињеним јелинистичким образовањем. Као јерарх Цркве, стекао је за оно време прекрасно образовање на атинској Академији. Усвојим проповедима и научно-богословским радовима он пројављује различите видове црквеног Предања, притом често се позивајући на античку ученост. Поред мноштва темељних огледа  на богословске, егзегетске и моралне теме, светом Василију се приписује састављање Литургије која се у Православној Цркви служи све до данас у одређене празничне дане. Анафора те Литургије представља сажетак свих основних догмата Цркве, изложених јасно и доследно, како у Символу вере, тако и онако како су одражени у литургијском животу Цркве.

Други сличан пример представља св. Јован Дамаскин,  истакнути богослов и химнописац, идеални образац православног богослова.  Као и Василије Велики, није писао само богословске радове, него и богослужбене песме, које све до данас представљају основицу посведневног  богослужбеног круга у Православној цркви.

Којег погледа на свет су се држали Свети оци? Очигледан одговор пружа слика коју је оставио св. Василије Велики у својим тумачењима Шестоднева. Овде је свет као творевина Божја представљен као хармонична целина. Целовита и дубинска антропологија интегрално је повезана са учењем о космосу. Аналогну слику света налазимо и код св. Јована Дамаскина у његовом спису Тачно изложење православне вере: и овде се говори о хармонично устројеној васељени као творевини Божјој и о човеку као о интегралном делу васељене, као круни творевине.

Богом створени свет и човек у представи  Светих отаца својом судбином нераздвојно су повезани с Богом и божанским Промислом. О овоме се говори и у православном богослужењу: молитве и песме које су саставили Свети оци,  носе на себи печат овога  погледа на свет. Речи и слике којима је изражен овај поглед на свет, ова философија,  потичу из књига Старога завета, нарочито из Псалама, и, најзад, из Новога завета, да би се отелотвориле у тачним одредбама таквих богослужбених текстова какви су  никејски Символ вере и анафора св. Василија Великог. Богословски коментар на Символ вере је, у ствари, почетак оне науке коју данас називамо „систематско“ или „догматско“ богословље.

Кратку светоотачку или литургијску слику света могуће је описати овако: Бог који је над свима, створио је материју ни из чега; чином своје божанске воље доводи материју из стања хаоса (нереда) у стање космоса (поретка, уређености). Божански поредак се преко тајанственог света анђелских чинова простире на материјални свет. Кроз небеску јерархију и кроз свештену јерархију Цркве у јединој Литургији славословља божанска благодат дејствује по васељени као повезујући и уређујући принцип. Из овог елемента поретка и извора настајања произашли су  модели уредно  устројеног друштва. Тако су образоване државе и читаве цивилизације.

Демони, „духови злобе поднебеске“, заједно с људима који се налазе под утицајем тих духова, до одређеног времена противе се божанском поретку. Усмерено против Бога и његовог поретка, ђаволско дејство сеје хаос, анархију, грех и смрт. Но људима долази Спаситељ, Син Божји, Бог који је постао човек, који својим страдањем и смрћу искупљује човека од власти ђавола, својом  смрћу уништава смрт и свему човечанству показује пут ка спасењу.

Управо такво схватање историје – као јединственог неразлучивог развојног процеса, чији покретач је Бог – лежи у основи богослужбених текстова, какав је и анафора светитеља Василија Великог. С текстом анафоре подудара се, местимично сасвим дословно, следећи текст који је настао из пера овог светитеља:

„Бог је створио човека по образу и подобију Божјем, удостојио га је знања о Себи, међу свима живим бићима украсио га је даром речи, дао му је да се наслађује лепотама раја и  поставио га царем над свим што је на земљи. И након  што је човек био преварен од змије и пао у грех, а кроз грех у смрт и у све оно што припада смрти, ипак га није презрео, но у почетку му је дао у помоћ закон, а да би га чувао и старао се о њему поставио му анђеле ради исправљања порока и поучавања у врлини, слао му је пророке да би порочна настројења у њему пресецао својом праведном срдњом, а усрдност ка чињењу добрих дела подстицао обећањима.

Он је не једном пред разним људима, а ради поуке осталима, показивао крај порока, и није се окретао од оних који из разних узрока остадоше непослушни, управо из разлога што нас благост Господња не оставља и не прекида се његова љубав према нама. Па ипак, позвани смо из смрти, поново оживљени Исусом Христом, чије доброчинство све више и више задивљује.

Наиме, будући да је створен по обличју Божјем, није сматрао за отимање то што је једнак Богу, него је себе понизио узевши обличје слуге“ (Флп 2,6-7); Он  болести наше носи и немоћи наше узе на се да бисмо ранама његовим били исцељени (Ис 53,4); искупио нас је од проклетства закона поставши за нас проклетство (Гал 3,13), поднео је најсрамнију смрт да бисмо ми били васкрснути у живот славе и, не будући задовољан само овиме, дао нам је и достојанство божанства и вечни покој...“

Изложена слика света не почива на књишком знању. Ова слика света је настала у срцима људи који су кренули на стазу вере и живе богослужбеним животом Цркве. Она не садржи у себи никакву антинаучност, уколико не сматрамо антинаучним и сâм појам о постојању Бога и њега као Творца света. Вредност оваквог схватања света састоји се у томе што не пружа неко фрагментарно, него потпуно знање о Богу, о свету и месту човековом у том свету, као и о смислу његовог постојања.

Желим напоменути да у класичном византијском хришћанском богословљу не налазимо никакве митолошке (данас схваћене као карикатурне) описе света, као што је, на пример, искренута сфера која стоји на огромној корњачи или на три кита. Такве слике имају очигледно различито порекло, премда многи савремени научењаци као Стивен Хокинг говоре о тим митовима као примеру „заосталости“ Цркве.

Књиге Василија Великог и других Светих отаца изучаване су у византијским школама, самим тим и у Цариграду, где су образовање стекли будући државници Царства, војсковође и црквени великодостојници. Наравно, и Византија је имала своје слободне мислиоце какав је био Јован Итал, било је и јеретичких покрета, но није било методолошке и принципијелне противречности између богословске науке и хришћанског погледа на свет.

Ова противречност, ово сучељавање богословља и науке настало је у данашње доба и у вези је, пре свега, с разлазом богословске науке и Предања Цркве, чији животворни сокови су је напајали. Као гранчица одсечена од стабла, богословска наука, нарочито у протестантској средини, почела је живети својим животом. Одбацивање Светог предања као норме на којем се изграђује хришћански живот, постало је покретачком силом у развоју протестантизма који је прогласио веома спорно и дубиозно начело Sola Scriptura (само Писмо) као критеријума  богословске истине. Међутим, Свето писмо се не може разумети изван Предања, а одбацивање Предања скоро аутоматски води произвољном тумачењу Писма. У свом крајњем изразу, то води тзв. „демитологизацији“ хришћанства кад и сâмо Свето писмо престаје да буде ауторитативно, док главним критеријумом истине сваки научник сматра своје сопствено мишљење.

Дубока духовна криза у којој се протестантизам налази у данашње доба, оставио је најозбиљнији одраз на методологију науке уопште и на богословску науку посебно. Ради илустровања ове духовне кризе навешћемо цитат из чланка Рудолфа Бултмана „Нови завет и митологија“:

„Човеково знање и овладавање светом узнапредовали су до те мере путем науке и технологије да више није могуће да неко озбиљно заступа новозаветно схватање света – уствари, и нема никог ко би га се држао. Шта то значи данас држати се исказа у Символу вере да је  неко „сишао у ад“ или да се „вазнео на небеса“ уколико онај ко ово исповеда на сматра да је овај свет троспратан, што је његова митолошка слика.“

Православно богословље уопште није запљуснула криза која је толико присутна у Бултмановом богословљу. За православно богословље не постоји противречност у томе да ако се не верује у троспратни свет, ако се не верује у схватање да земља почива на три кита, да се не може веровати да је Христос сишао у ад и вазнео се на небо. Ова вера која проистиче из новозаветног погледа на свет, а коју Бултман и слични одбацују, у пуној мери се одражава у богослужењу Православне цркве где се Христовом силаску у ад посвећује један од најважнијих богослужбених дана у години, Велика субота. У богослужењу овога дана боравак  Христов у аду тумачи се као један од најзначајнијих догађаја у историји спасења, која је отпочела стварањем света и човека и наставља оваплоћењем Сина Божјег. Сматрајући се делом ове историје, милиони православних хришћана широм света верују да је Христос дошао у свет у телу, и при томе не виде никакву противречност између напретке науке и технологије који спада у сасвим другачију димензију, и ни на који начин не утиче на темеље вере.

Дубоко сам уверен да између догмата хришћанске вере и научног погледа на свет не постоји начелна противречност. Тога  нема ни између учења Цркве и академског богословља, што је доказала двехиљадугодишња историја православног богословља. Сукоб  ових двају погледа на свет који је настао у наше доба, између новозаветне слике света како се она одражава у Предању Цркве и појединих представника академске науке, избио је као плод личне духовне кризе ових богослова који су сматрали да је једино њихов рационални ум, с  тзв. „достигнућима науке и технологије“, довољан да се разбије слика света коју је развила богословска наука у крилу Цркве и у току настајања Светог предања.

Овде, у згради Упсалског универзитета не могу а да не говорим о томе до које мере је веза између Светог предања и богословске науке утицала на развој црквеног живота као таквог. Није тајна да је пре неколико година Руска православна црква донела тешку одлуку да прекине односе са Црквом Шведске. Узрок овоме је одлука Цркве у Шведској да уведе обред благосиљања такозваних „истополних бракова“. За нас је та одлука представљала црту преко које би дијалог био бесмислен, јер смо је схватили као одбацивање моралне норме која је јасно и недвосмислено изражена у Светом предању и Светом писму.

Својевремено је идеологија протестантизма прогласила Свето писмо јединим критеријумом црквене истине. Међутим, многи савремени протестанти, нарочито на Западу и Северу, сматрају да је сасвим допуштено ревидирати норме садржане у Светом писму како би се угодило либералним стандардима и правилима политичке коректности. И на подручју морала такође високо уздижу „достигнућа науке и технологије; међутим, уколико их поставимо на виши ниво од учења Христа и апостола, морали бисмо исправљати не само Предање него и само Свето писмо.

Желим да отворено кажем да с моје тачке гледишта Црква која одбацује Предање а Писмо прихвата селективно, престаје да буде Црква. Она није више заједница Христових следбеника, него је то група људи који воле само одређене

аспекте хришћанског гледишта на свет, одн. оне који не противрече савременим либералним нормама. А богословље које служи интересима те групе људи, престаје да буде богословље Цркве.  Насукавши се на нестабилни терен личних пристрасних гледишта појединих аутора, окованих стегама идеологије и предрасуда, ово псевдо-богословље је осуђено на изумирање и с црквене тачке гледишта лишено је сваке легитимности.

Сећам се како сам пре двадесет година, док сам у Оксфорду радио на дисертацији, наишао у библиотеци на читав низ књига под насловом „Gay and lesbian theology“ („Гејевска и лезбејска теологија“). У једној књизи под овим насловом писац је говорио о томе како се много година стидео своје сексуалне оријентације, али кад ју је најзад „прихватио“, био је у стању да у новом светлу гледа не само на црквени живот, него и на само Јеванђеље. Тако је схватио зашто је Исус слао своје ученике на проповед не једног по једног, него по двојицу...   Мислим да је сваки даљи коментар излишан.

Не сумњам да је за протеклих двадесет година одсек из дисциплине „Гејевска и лезбејска теологија“ у библиотеци Богословског факултета у Оксфорду допуњен многим другим „истраживањима“ са садржином сличних „откривења“. Не сумњам ни у то да је на библиотечким полицама Упсалског универзитета слична литература заступљена у изобиљу. Међутим, ја сам православни хришћанин и дубоко сам уверен да ова врста богословља с гледишта науке има вредност једне празне нуле, а по питању морала садржаног у њој добила би оцену јединица минус.

Православна црква до дана данашњег остаје верна духу и слову Светога писма које тумачи Светим предањем. Не видимо потребу нити, пак, могућност да стварамо ново богословље које би служило потребама људи  чија  се гледишта о хришћанству и хришћанском моралу не слажу са учењем Цркве. Црква не одбацује такве људе, она ради с њима на пастирском плану. Но црквено богословље остаје да надаље бива чист и незамућени извор какав је био током две хиљаде година. Оно се развија, али истовремено чува апсолутну и беспрекорну верност учењу Христа и његових апостола, запечаћеном у црквеном Предању.

§ 2. Предање Цркве као  богослужбени опит

Православна црква не схвата Свето писмо као збирку текстова ауторитативних писаца, као неку библиотеку, него као храм у којем се врше богослужења. Самим тим тај феномен садржи одговоре на многа питања која поставља савремена академска наука. Богослужења не казују о устројству Богом створеног света. Богослужење посредством древних слика, метафора и алегорија дочарава молитељу истине божанског Откривења, казује о молитвеном стању његове душе и учи га како бити и остати у заједници и општењу с Богом.

Човек који не прихвата „новозаветну слику света“ једноставно отпада од ове живе реке божанског Откривења и престаје бити носилац Предања Цркве.  Другим речима,  лишава се опита богослужбеног живота, духовнога опита вере. Отуда, нема ничег необичног у томе што ће „богословска наука“ у рукама таквих људи понети печат неприпадања Предању Цркве, губитка апостолске вере. Њихова академска истраживања могу имати неку вредност за њих саме и за уски круг људи какви су они, али су без икакве вредности за Цркву. То је и разлог зашто се њихова дела штампају у малим тиражима и за невелики круг људи стручњака, док дела Светих отаца, барем у православним земљама, и даље уживају велики углед и привлаче занимање обичних верника који  такође суделују у овом опиту који се одражава у светоотачким делима.

Осећај припадности живом молитвеном опиту Цркве прекрасно је изразио блажени Августин:

„Боже, који ниси желео да истину позна неко други до они чисти ... призивамо Те, Бога Истине, у коме, од кога и кроз кога је све истинито што је истинито. Боже Мудрости ... у коме је све умудрено. И човек, та мала честица твоје творевине усуђује се да Ти пева похвалу.“ Ван богослужбеног живота, без јединственог опита заједништва с Богом које је омогућено једино у Цркви и остварује се учешћем у богослужењу и светим тајнама, човек је неспособан да схвати истине  божанског Откривења. За њега књиге Светога писма постају једноставно текстови, и истраживачи верују да не преостаје ништа друго до да их критички обрађују као споменике древне литературе. Овиме се објашњава и разлог зашто су за неке од њих у академском свету библијске књиге постале  веома компликовано гомилање додатака, редакција и интерполација.

Говорећи о литургијском опиту као о неопходном услову научног истраживања, требало би да се запитамо шта тачно подразумевамо под богословљем. Последњих неколико столећа били смо навикли да под богословљем схватамо било коју науку која се бави религиозним текстовима. 

Међутим, у пределима Предања, у литургијским текстовима с богослужењима, богословље осветљава онај јединствени феномен људске природе. Звање „Богослов“ придодано је само тројици светитеља: апостолу и јеванђелисту Јовану, Григорију Назијанзину и Симеону Новом Богослову. У својим омилијама на четврто јеванђеље св. Јован Златоуст пише како је љубљени ученик Христов поседовао нарочити, веома ретки дар Светога Духа. Благодарећи томе дару, говорио је „из дубина Духа, из оних тајинстава за која чак ни анђели нису знали раније да су се остварила. И анђели су се заједно с нама кроз Јована и кроз нас научили томе што смо ми познали ... Анђели су ово познали кроз Цркву.“

Предање Цркве је опит богоопштења светих. Према Златоусту, овај опит је извор познања божанских тајинстава, чак до анђелских чинова. Евагрије Понтијски одређује свезу између богословља и опита општења с Богом, богоопштења, својом прецизном дефиницијом: „Богослов је онај који се моли. Ако се умеш истински молити, онда си богослов.“

§ 3. Богословска наука и њен идеални образац

Нема потребе подробно говорити о томе како богословска наука наших факултета не може у пуној мери бити онаква о каквој је говорио св. Јован Златоуст или блажени Августин.  Па ипак, она може и треба да је упућена на Свето предање као минимум у својим двама смеровима.

Прво, она се тиче богословског образовања.  Нажалост, са сваком деценијом универзитетски програми  скраћују часове наставе из светоотачког и литургијског наслеђа древне Цркве. Као плод тога, на богословским факултетима магистрирају или докторирају лица која су изучавала древне  језике и добро познају теорије библијске критике, а при том немају неопходно познавање светоотачке егзегетике, никад нису прочитали Пет проповеди о богословљу  св. Григорија Назијанзина и не знају  било шта о текстовима из Посног триода или Филокалије (Добротољубија).

Друго,  савремена богословска наука мора се вратити испуњавању оних задатака ради којих су је изградили такви интелектуалци из старине какви су Ориген, Климент Александријски и други. У идеалне задатке богословске науке спадао би рад на текстовима које сматрамо ризницом  божанског Откривења. Уместо „критике“, „демитологизације“ или „десакрализације“ Светога писма, требало би да се вратимо на пут његовог побожног и  трезвеног изучавања, преводилачком раду и академским коментарима без икаквих идеолошких претпоставки.

Данас је Руска православна црква приступила огромном и важном пројекту – припремању нових уџбеника за све богословске дисциплине које ће се изучавати на основним студијама: ови уџбеници треба да постану стандардна дела у нашим богословским школама. Пред писце тих уџбеника поставили смо следећи задатак:  да у потпуности остану  верни Предању Цркве, а да истовремено узимају у обзир сва основна достигнућа савремене, а у том броју и западне, богословске науке.  Овај задатак може изгледати веома тежак, али сам уверен да се може испунити.

Као неку врсту примера могу вам представити уџбенике из библијских наука.  Треба да их буде девет: пет на Стари завет и четири на Нови завет. Сваки уџбеник треба да говори о библијским текстовима, али при њиховом тумачењу треба узимати у обзир како православно предање онако како се оно одражава у светоотачкој и литургичкој егзегетици, тако и достигнућа савремене библијске критике. У многим случајевима чини се да између Светог предања и библијске критике нема непремостивих размимоилажења; напротив, ова два слоја често употпуњавају један други, при том чинећи за студента изучавање свештених текстова занимљивим подухватом, где је он лично у стању да развија своје стереоскоптично сагледавање и негује вишестрани приступ библијским изворима. Често налази библијске критике само потврђују оно што се већ налази у светоотачкој егзегетици.

Оваквим путем желимо наставити и у овом смеру развијати нашу богословску науку.  Јасно је да не можемо бити партнери са онима којима је богословље тек средство за правдање њихових богословских застрањивања која се радикално разилазе с Христовим учењем и Предањем Цркве. С таквим богословима спремни смо водити дијалог, али само до извесне границе после које дијалог постаје бесмислен и контрапродуктиван.

Савремено стање ствари у богословској науци може се упоредити с воћњаком који је захватила непогода. Гране дрвећа су сломљене, те воћњак доноси мало плода. Можемо све ишчупати, спалити и на том земљишту посејати нове културе „генетски модификованог“ богословља, а заузврат ћемо жети коров и шибље. А можемо личити на дивног градинара и брижљиво подићи круне дрвећа обореног ветром. И тад ће воћњак поново почети да доноси плодове.

Начин како ће се богословска наука развијати на нашим вишим богословским школама и универзитетима у потпуности зависи од тога какав ће лични однос носиоци академског знања применити у свему оном што Црква подразумева под Светим предањем.*

Са руског превео

Протођакон Радомир Ракић

* Предавање одржано  14. маја 2014. на Богословском факултету Упсалског универзитета