Молитва и радост сусретa два народа

На Јатарицама у Мокрој Гори, протекле суботе на Задушнице, освештана је руска спомен капела Светог Андреја Првозваног, грађена у духу древног руског градитељства. Спомен капела је посвећена руским и италијанским заробљеницима, изгинулим у обрушеном тунелу Будим 1916. године на аустроугарској траси пруге преко Шаргана, као и неимарима са руских простора који су учествовали у изградњи Шарганске осмице у периоду од 1921. до 1925. године.

Капела је рађена са благословом Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Г. Кирила и Његовог Пресвештенства Епископа жичког Г. Хризостома. Његово Преосвештенство Епископ Хризостом у речи после чина освештања подсетио је на страдање заробљеника који су остали затрпани у тунелу 1916. године током аутроугарске окупације поредећи њихову судбину са ефеским мученицима.

- Сабрали смо се у овим мокрогорским брдима да бисмо освештали малу црквицу у знак сећања на њихово страдање. Они овде затрпани чекају васкрсење мртвих. Ми смо одлучили да ову малу црквицу посветимо седморици мученика ефеских који су такође били затрпани у једној пећини на почетку ширења хришћанства и у њој тако остали 300 година. Када су касније, после три века људи отворили ту пећину, мученици из Ефеса су се појавили живи као сведочанство васкрсења Христовог и свих нас. Благодарни смо руској држави и Руској Православној Цркви коју данас овде видимо у опуномоћенику - Епископу Сави - који је дошао да са нама подели и ову радост и ову тугу. У овом догађају страдао и већи број италијанских заробљеника. Нека је и њима вечни мир, а нама, браћо и сестре, поука да вера у Христа никада не може бити превазиђена и да нам она увек даје снагу, речи су Епископа Жичког који је благодарио свима, а посебно Завичајном удружењу Мокрогораца које није заборавило на овај трагичан догађај из времена Првог светског рата.

Викарни Епископ Патријарха московског Г. Кирила, Епископ Сава пренео је благослов руског првојерарха и додао да ма колико да је тужан скуп у Мокрој Гори због сећања на страдање руских и италијанских заробљеника, он је и радосно место сусрета два народа - руског и српског - и Цркава које вековима одржавају добре братске односе.

Молитви за упокојење душа руских заробљеника по хладном и кишном времену поред домаћина присуствовало је и око 150 руских држављана који су претходног дана присуствовали свечаности даровања руског звона манастиру Милешева. У име руске државе на скупу у Мокрој Гори речи захвалности за подизање спомен капеле упутио је Његова Екселенција Александар Конузин, амбасадор Руске Федерације, који је најпре захвалио избеглим Русима, који су се нашли у Србији стицајем трагичних околности и који су од 1921. учестовали у градњи пруге. У расејању, у Србији, они су наишли на најтоплији пријем и обезбеђено им је најбоље пребивалиште. Својим радом на прузи они су се одужили великом гостопримству српског народа. - Ова два догађаја сведоче о начину на који су испреплетене судбине наших народа, и сведоче о духовним и културним везама међу њима, речи су руског амбасадора. Конузин је додао да су ове вредности и историјско заједништво два словенска народа, њихове језичке сличности и особине које нису у супротности са хришћанским моралом темељ узајамних добрих односа на којима су се они држали вековима и да одатле идемо у будућност.

У име града Ужица свечаности су присуствовали градоначелник Јован Марковић, председник Скупштине Радиша Марјановић и заменик градоначелника Милован Петровић. Градоначелник Јован Марковић рекао је да има много примера сарадње између руског и српског народа, али и трагичних догађаја који су обележили историја оба народа.

- Догађаји су везивали наше народе и ова генерација српског и руског народа поштује историју и жртве предака и оваквим делима, какво је подизање спомен капеле у Мокрој Гори, указује на заједничку историју која је предуслов заједничке будућности, речи су градоначелника Ужица.

Градња темеља капеле почела је 19. маја ове године, а догађају је присуствовао и земеник генералног директора Руских железница Виктор Викторович Стенценко. Донатори су Фонд "Андреј Првозвани" из Москве, који је приложио 15.000 евра, Завичајно удружење Мокрогораца које је обезбедило 10 тона цемента, арматуре, водоводне канализационе, електро радове, транспорт, смештај и исхрану радника, као и пројектант РС "ТРЕМ" из Београда. Пројекат је изведен уз координацију г. Владимира Уласевича из Амбасаде Руске федерације у Београду и Одбора за градњу капеле који су чинили г. Радован Глибетић, г. Радмило Тодоровић, г. Видан  Удовичић и г. Зоран Илић.

Извођачи радова су г. Зоран Мишковић из Ваљева, г. Миломир Ђурћић из Кремна и предузеће "Бели бор" из Чајетине. Капела је предата на употребу Српској Православној Цркви, односно Црквеној општини Мокра Гора.

Свети Апостол Андреј Првозвани

Син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде и рибар по занимању. Најпре је био учеником Светог Јована Крститеља, но када се Свети Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: Гле јагње Божје, тада Свети Андреја остави свога првога учитеља и пође за Исусом. Потом Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Светог Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом, Светом Андреји да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, потом у земљама Дунавским, па у Русији и око Црног мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу где и пострада...

Eпископ Николај Охридски пролог

Трагедија

Цела једна смена, око 200 несрећника, затрпана је одроном лоше подграђеног тунелског окна на Будимском брду. Остао је мали споменик на коме је зубу времена одолео само запис о години страдања -1916...

Историјско заједништво

Вредности и историјско заједништво словенског рода, језичке сличности и особине које нису у супротности са хришћанским моралом темељ су узајамних добрих односа на којима смо се држали вековима и одатле идемо у будућност -речи су руског амбасадора Александра Конузина.

Ужички Руси

У периоду од 1921. до 1925. на овом великом послу ангажовао је скоро 200 градитеља пристиглих из Русије после Октобарске револуције. Архивска грађа недвосмислено указује да су ови изгнаници из своје Родине били не само образовани племићи по пореклу већ и племићи у души. У Ужицу још живи неколико породица потомака октобарских избеглица. Куће су им пуне фотографија и успомена.

Извор: Вести, Жанка Ерић