Највећа икад испричана прича
(The Greatest Story Ever Told) – 1965. г. – четворочасовна епска прича о животу и страдању Исуса Христа у режији америчког режисера Џорџа Стивенса
Филм „Највећа икад испричана прича“ заснован је на новели Фултона Аурслера, новинара и писца, написаној након његовог боравка у Светој Земљи. Под утиском тог путовања, баптиста по рођењу и дугогодишњи агностик, Аурслер се са читавом породицом окренуо вери, пришао Римокатоличкој Цркви и потом одлучио да напише причу о Исусу Христу која би била подједнако занимљива као и приче које су се у наставцима објављивале у популарним часописима.
Био је запањен сазнањем колико мало људи, заправо, знају о Христу и пожелео да на приступачан начин, приближи личност Исуса Христа савременим читаоцима. Новела је стекла велику популарност.
ПОЧЕТАК СТВАРАЊА ФИЛМА
Права на екранизацију откупио је 20th Century Fox, убрзо након што је 1949. године новела објављена, али филм није снимљен. Тек 1958. године, амерички редитељ Џорџ Стивенс, познат по својим филмовима „Место под сунцем“ (1951), добитник Оскара за режију, „Шејн“ (1953), „Див“ (1956), који је награђен још једним Оскаром и „Дневник Ане Франк“ (1959), започео је рад на „Највећој икад испричаној причи“ као продуцент, режисер и косценариста. Сценарио је писан две године, а француски уметник Андре Жирард, који је, између осталог, био познат по својим религиозним сликама и осликавању неколико цркава у Њујорку, био је ангажован да припреми преко три стотине слика које ће бити коришћене као предлошци за снимање. Стивенс се предао изучавању Јеванђеља, а организован је и његов сусрет са папом Јованом XXIII у Ватикану.
ЗБУЊУЈУЋА СЦЕНОГРАФИЈА ДИВЉЕГ ЗАПАДА
У основи филма јесу јеванђеља, посебно Јованово, али су присутна многа одступања, већим делом утемељена на неписаној традицији и црквеном предању. Марија Магдалена се представља као проститутка, Јосиф из Ариматеје и Никодим као чланови Синедриона; међу мудрацима са Истока, који се поклањају малом Христу, присутан је и црнац из Африке; Сатана се појављује током целог тока филма. Иако је првобитно желео да снима на аутентичним локацијама у Светој Земљи, Стивенс се на крају определио за југозапад Америке – Аризону, Калифорнију, Неваду, Јуту и Колорадо.
На несрећу, то се није показало као најбоље решење, јер су ти предели били добро познати публици, посебно америчкој, те су уздизање Јерусалима међу кланцима и литицама Дивљег запада и крштавање на реци Колорадо били помало збуњујући. Сценографија позната из вестерн филмовима је, рецимо, довела до тога да долазак римских војника који треба да ухвате Јована Крститеља, кога посматрају са узвишице, створи атмосферу ишчекивања индијанског напада. Узгред, Стивенс је првобитно заиста ангажовао локалне Навахо Индијанце да глуме римске војнике, али је одустао због њихове неубедљивости, те су их заменили кадети из школе за резервне официре.
ГЛУМАЧКА ПОДЕЛА И КАМЕО УЛОГЕ
За улогу Исуса Христа, Стивенс је изабрао шведског глумца Макса фон Сидова, једног од омиљених глумаца шведског режисера Ингмара Бергмана, који до тада није снимао филмове на енглеском језику и који је америчкој публици био готово непознат. Желео је глумца чији лик није оптерећен асоцијацијама на друге филмове или непримереним понашањем. Христос у интерпретацији изузетног Макса фон Сидова је узвишен и достојанствен, али помало без топлине, далек и неприступачан. По речима једног критичара, изгледа као да је управо сишао са неке религиозне разгледнице, делује нестварно, као да није човек од крви и меса. За остале улоге ангажован је велики број познатих глумаца – Чарлтон Хестон за улогу Јована Крститеља, Тели Савалас за улогу Понтија Пилата, Керол Бејкер за улогу Веронике, Сидни Поатје за Симона Киринејског, Пет Бун за анђела на Христовом гробу, Џон Вејн за римског легионара под крстом итд. Филм је остао запамћен по мноштву камео улога (кратка појављивања познатих личности) које су одиграла најпознатија имена Холивуда тог времена. Ипак, то се испоставило као велики промашај. Појава познатих ликова је оцењена као диверзија извршена на атмосферу филма и као кобна по уверљивост филмске приче. Најупечатљивији пример је сцена Христовог распећа у којој Исус на крсту мелодраматично и споро изговара речи: „Оче, у руке Твоје предајем дух свој“, уз пратњу хора, виолина и звука кише, да би се изненада у кадру појавио, први и једини пут, Џон Вејн као римски легионар који неубедљиво изговара речи: „Заиста, овај човек беше Син Божији“. На жалост, „Највећа икад испричана прича“ се највише памти управо по овој сцени.
САДРЖАЈ ФИЛМА
Када је филм, после дуго времена завршен, трајао је 4 сата и 20 минута. Премијерно је приказан у Њу Јорку, 1965. године. „Највећа икад испричана прича“ обухватила је најважније догађаје из Христовог живота. Почиње рођењем Исуса Христа, да би се наставила крштењем на Јордану, призивањем првих Христових ученика, његовим беседама и чудима, и на крају, страдањем, Распећем и Васкрсењем. Јован Крститељ је енергичан и робусан, прикази Христових чуда не стављају нагласак на Христа, већ на оног који се исцељује (мало је другачије у сцени Лазаревог васкрсења која приказује Христов бол за мртвим Лазаром), Јудина кривица је ублажена у односу на Јеванђеља, Тајна вечера неодољиво подсећа на Леонардову чувену слику, сцена Распећа је лишена натурализма и избегнуто је приказивање превише крви. Најупечатљивији елементи филма су брижљиво изведене композиције, на тренутке, задивљујућа фотографија, посебно пејзажа, и драматична игра светлости и сенке по узору на ренесансне мајсторе.
КРИТИКА
Након приказивања, утисци су били различити. Критика је углавном била незадовољна, указујући на већ поменуте недостатке, а они мало дрскији су филм прогласили досадним, глупим, чак, смешним. Иако је, може бити, критика била превише оштра према делу Џорџа Стивенса, филм, на жалост, није успео да привуче пажњу публике па је завршио са губицима, не успевши да у целини покрије ни трошкове снимања. Неуспех овог филма утицао је на потпуно опадање интересовања за стварање библијских епова, тако да је морало да прође неколико деценија да би се поново појавио филм о Исусу Христу.
Ирина Радосављевић
Извор: Православље
