Намесник Христов? Vicarius Christi?

Раније „Vicario di Gesù Cristo“, сада „Хорхе Марио Бергољио“

Нова типографија (Layout) или одбачена титула?

Сваке године у ово време објављује се званични „Понтификални годишњак“ („Annuario Pontifio“) са свим подацима о јерархији Католичке Цркве. Најновије издање за 2020.годину садржи једну куриозност:  у ознаци „Намесник Христов”(на земљи) наведено је у једној фусноти као „историјска титула”. До претходе године је највишем понтифексу посвећивана страница у „Годишњаку”, имала наслов:  „Vicario di Gesù Cristo“. Онда су следиле даље титуле: наследник Првоврховног Апостола, Врховни понтифекс универзалне Цркве (Summus Pontifex Ecclesiae Universalis), Примас Италије, Надбискуп и Митрополит римске провиницје, суверена државе Ватикан, слуга слугу Божјих. Сви те титуле имају можда више историјску но догматску релевантност.

Али титула „vicarius Christi“ - ”намесник Христа” је проистекла из Светог Писма, тиме што Христос предаје ап. Петру кључеве Цркве, односно Царства небеског, како сутврдили њихови теолози. На унутрашњој страни куполе базилике Св. Петра стоји у предимензионираним словима речи из Св. Јеванђеља по Матеју (Мт 16,18),: „А и ја теби кажем да ТИ СИ ПЕТАР, И НА ТОЈ СТЕНИ САЗИДАЋУ ЦРКВУ СВОЈУ, и врата пакла неће је надвладати“.

Зачуђеним читаоцима „Годишњака” је одмах било јасно да је таква промена могла настати само вољом самог Папе. Један познавалац ове материје у Ватикану је бивши префект Конгрегације за верска питања у Ватикану, Герхард кардинал Милер, сада ex-officio, вели да је овде реч о „преломљеном схватању папског чина” самог папе. У овом контексту кардинал Милер каже да је овде на делу „теолошки дилетантизам статистичара”, јер се ове измене у „Годишњаку”  „од стране интересената могу хвалити  као лицемерни израз смиравања”.

Титула „Vicarius Christi“ (Намесник Христа) уведена је у 12. веку. Евгеније III, који је умро 1153.године, био је први папа који је званично понео титулу „Vicarius Christi“. Ова титула је „скована” по узору на римске цареве у духу „imitatio imperii“. Папа је тиме истовремено издигнут у апсолутног монарха, који бди над Црквом и законима. Има и оних који виде да је та титула аналогија са старијом верзијом „Vicarius Petri“.

Коментатори спекулишу и питају се да ли је овде реч о другој типографији (Layout) или о папиној „детронизацији” самог себе? И немачки историчар Хубер Волф мисли да ова редакцијска измена има две перспективе читања: прва, речена титула је римском епископу историјски срасла, она има даље важење, те садашња напомена о титули као „историјској” под биографским подацима не мења суштински ништа. Другачије ствари стоје под другом перспективом читања: ова титула је историјска у смислу неповратно прохујале прошлости и нема више никакво значење. Тиме би „Наследник Првоврховног Апостола” било нешто као „настојатељ нумизматичке збирке”, односно ”ишчезлих чинова”. Ово би, вели Воф, имало тешке догматске и канонске консеквенце. Догма о непогрешивости папе је заснована на његовој директној, непрекинутој сукцесији (прејемству) на катедри Св. Петра, као што је формулисао Први ватикански концил „теолошко варварство”, јер су суштаствени атрибути папског чина још само као ”историјска титула” подведени под биографске податке. „Са којим ауторитетом говори данас папа ако је та титула данас ирелевантна?” пита Волф. Овим је папа Фрања свој чин „вратио” у прва три века као бискуп Рима међу осталим бискупима, има само  достојанство „председавања у љубави”, као што је он, након обзнане из конклаве „првенство у љубави” је „без канонске компетенције”.

Други експерти у питањима канонског права овој новој презентацији у Курији не придају особити значај. Тај текст у Annuario иначе нема правну релевантност. Један „То што се ту каже  тривијално је. Која титула није историјска?”. Другим речима, ово је све плод „незнања и површности”. Али ово би значило: ко год да је редакцијске промене извршио, желео је „очигледно да упути поруку која је спојена са теолошком и политичком визијом”. Волф се нада да ће се ускоро неки државни секретар огласити да објасни „да све ово није тако мишљено” и да је пуноћа чина и сувереност папе остала непромењена. 

Екс-Префект Конгрегације за догматска питања Герхард кардинал Милер о чину папе

Префект Лонгрегације за догматска питања Герхард кардинал Милер у својој новој књизи отвара широка врата за приступ теолошким и историјским димензијама овог јединственог чина на свету. Из свог веома личног угла и тачке гледања, а са свог свакодневног искуства уз папу, тематизоване су све фасете и димензије које су неопходне за дубље разумевање овог видљивог начела Јединства Цркве.

Овај чин је уједно фасцинација и провокација која покреће свет. Али овај чин на катедри Апостола Петра (cathedra Petri) има и своје границе. „Све тече, вели Хераклит, те и стена Ап. Петар такође тече”, саопштио је после Другог Ватиканског концила критички католик Карл Шмит, један од најутицајнијих политилога Немачке и Европе. Педесет година доцније је тај темпо успоренији. Том темпу противречи ватиканска Конгрегација за догматска питања. Када њен, тада још актуелни префект, кардинал Герхард Милер пише књигу о папи, онда не треба у првој линији очекивати специјалистичку студију, већ пре превенцију од могуће теолошке ерозије. Oво потврђује и ауторова посвета на латинском: SANTAE ROMANAE ECCLESIAE MATRI ET ECCLESIARUM OMNIUM MAGISTRAE NIHIL ALIUD VOLITANS NISI QUOD IPSA SUI RATIONE VNIVERSAE CHARITATIS PRIMATUS PER SUUM SUPREMUM PASTOREM „Светој Римској цркви, мајци и учитељици свих цркава која учи и изражава своју вољу преко свога највишег учитеља”, говори као чувар католичких уверења. Он уводи и суптилну „папа је ту зарад Цркве и има њој да служи. Папски примат се кроз њу потврђује и уједно ограничава.”

Грешити, веле теолози морала, може се per defectum и per excessum очигледно и уз очување папског чина. Између површности анти-римског афекта и слепог доктринарног позитивизма простиру се дванаест поглавља кардинал Милерове књиге.

У првом поглављу пише кардинал Милер да ће наредног Св. Силвестра напунити седмдесету годину и да је његова духовна биографија са растућим интензитетом сплетена са седморицом папа. У овим confessiones и тону, који бисмо означили као tonus solemnior, кардинал Милер реферише како о својим доживљајима из свог детињства, тако и до дужих сложенијих догматских екскурса.

Папе у двадесетом столећу, при свим разликама, карактерише Милер као аутентичне сведоке вере, истичући њихове позитивне особине, а потискујући слабости. Поједине „ерминевтике континуитета”, која је после Бенедикта XVI неопходна за идентитет Цркве. Очигледна је Милерова близина теологији папе Бенедикта XVI. Он је издавач „Тајна бивства као љубави” јесте праузрок стварности, корен јединства ума и вере, евхаристијско схватање Цркве и нераздвојиво јединство Светог Писма, чина и „диктатури релативизма” чине мотиве теолошког дискурса Јозефа Рацингера, којих се кардинал Милер у овој књизи дотиче и разматра.

У централном поглављу своје књиге Милер разматра класичне теме католичких папских трактата. Реч је о библијском заснивању и догматској релевантности чина Св. Петра, као и степена његовог теолошког развоја од времена светих Отаца до „Континуитет” је овде основна оперативна категорија. У овом контексту Милер осуђује ”Теорију о прекиду континуитета између I и II Ватиканума” и назива је ”историјском дрскошћу и игнорантношћу”, чак и ”јеретичком”, показујући у којој је мери борба за Концил значајна. Кардинал аргументује на основу фундаменталног уверења да је развој Цркве под постојаним деловањем Васкрслог Исуса Христа и Светога Духа. У светлу те премисе разумљивија је унутарња плаузибилност пута од исказа о Св. Петру у Новом Завету до елабориране догме о примату, који се не могу досегнути кроз изоловане аргументе који се позивају на Свето Писмо или Предање (традицију). Чин папе, истиче Милер у многим варијацијама, не може бити схваћен као историјски контингентни резултат потребе за функционалним црквеним руководством, већ као интегрални део натприродног Откривења. Јер се Бог открио у образу човека Исуса Христа из Назарета, то Откривење постаје видљива Црква сакраментално (светотајински) присутна. Њено јединство гарантује лично, на вољи Христовој засновани водећи догматски чин папе.

Овако децидирано се ретко изражавају католички теолози. Ово гледиште противречи „примату невидљиве Цркве верујућих” над свим реалном постојећим црквама. Милер то истиче у поглављу о екуменском значају чина папе и додаје да о правом „продору у екумени” може бити речи тек када се ”накнадно будемо нашли на тлу заједничке теорије сазнања”. Да ли то ико очекује, сасвим је друго питање.

Мимо начелних догматских питања, налазе се у Милеровој књизи искази о црквено-политичким актуелним питањима. У вом контексту ће бити истакнута улога Конгрегације за догматска питања  – којој аутор предстоји - у извршењу папског чина и уједно критички осветљено њено подређење функцији државног секретара у постконцилијарном процесу. Префект кардинал др Лудвиг Милер зна већ о чему са полемичком дикцијом пише. Полемичка провокација је садржана и у Милеровом „оданост прогресивној либералној идеологији” и ”модернистичком” схватању „Gender-идеологије” и „Homo-Lobby”(изма). Ова књига је уједно и аргументовано разобличење многих предрасуда и окошталих клишеа о папи, те ће бити на ползу и православним теолозима у 21. веку, макар и као рекуриране догматске тезе о папи и папству, овога пута из пера сада већ бившег префекта Конгрегације за догматска питања у Ватикану. 

Још никакав официјелни коментар

Ове дискусије подсећају на гест који је папа Бендикт XVI изазвао одбацивањем титуле „Годишњаку 2006.”. Уступање титуле је један акт историјског и теолошког реализма”, огласила се тадашња Конгрегација за јединство хришћана. Ове промене у „Годишњаку 2020” нису досад изазвале никакве званичне коментаре.

Не искључује се претпоставка да је папа – или ко год други – овим типографским изменама желео да изазове дискусију, да би се видело на каква то реаговања наилази.

Отуда с великом напетошћу треба очекивати теолошки релаватну дебату о томе да ли овај акт значи и нови програм «дескрализације», «демистификације», «демитологизације» чина римског понтифекса или је морални гест снисхођења у овој annus horribilis пандемије вируса короне и највећој катастрофи у 21. веку? 

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим)