Наука

Протојереј-ставрофор др Ненад Тупеша: Литургија као средиште хришћанског живота

У Недељу Православља, 8. марта 2020. године, у саборишту Парохијског дома у Билећи протојереј-ставрофор др Ненад Тупеша, професор на Православном богословском факултету „Светог Василија“ у Фочи, одржао је предавање на тему „Литургија као средиште хришћанског живота“.

Стогодишњица обновљења Српске Патријаршије

У организацији Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама 7. марта 2020. године одржана је трибина у оквиру Сајма књига у Новом Саду на тему „Стогодишњица обновљења Српске Патријаршије”.

Протонамесник Бранислав Ђурагић: Живот после смрти

У прву недељу Великог и Часног поста – у Недељу Православља, 8. марта 2020. године, почео је пролећни семестар Школе православне духовности у дворани Светосавског дома Црквене општине у Футогу. Прво предавање одржао је протонамесник Бранислав Ђурагић, парох ветернички, који је говорио на тему Живот после смрти.

Ђакон Мирослав Стојановић: Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина

Ђакон Мирослав Стојановић одржао је 8. марта 2020. године у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду предавање на тему Великопосна молитва Светога Јефрема Сирина.

Томаш Халик: „Живот као религиозни покушај.”

(Tomáš Halík: Das Leben als religiöses Experiment. - Freiburg, Herder 2019)

Халик, свештеник и философ религије на универзитету у Прагу, позива уместо тога да се вера схвати као један животни експеримент и да се служимо отвореношћу духа. Ова је књига која није упућена верницима, већ свима који су у потрази за смислом, ако и атеистима. Бог сусреће људе често у тихом и тајном моменту. Халик се упушта у потрагу за таквим траговима и описује стални дијалог са Богом. Он скицира оно што је очекивање Бога и како човек на то може да одговори. Нису ли људи на тај начин принуђени да буду учесници једне драме која се на ограниченој бини људске, омеђене перспективе збива, која није и перспектива анђела?

Радосна туга

За многе, а можда и за већину православних хришћана, пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно негативних, правила и прописа: у уздржавању од извесне хране, игранки, и, можда, биоскопа. У таквом је степену наше отуђење од стварног духа Цркве да нам је готово немогуће да разумемо да постоји и „нешто друго" у посту - нешто без чега сви ови прописи веома много губе од свог смисла. Ово „нешто друго", може да буде најбоље описано као „атмосфера", „клима" у коју човек улази, а то је пре свега, стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот. Још једном да подвучемо да сврха поста није у томе да нас принуди на некакве формалне обавезе, већ да „омекша" наше срце тако да би се отворило за стварност духа, да бисмо доживели скривену „глад и жеђ" за заједничарством са Богом. До ове посне „атмосфере", овог јединственог „стања духа" долази се првенствено преко богослужења, преко различитих литургичких промена које се за време поста уводе у литургички живот.