Наука

Бесједа Епископа Јоаникија у цркви Светог Матеја у Вилусима код Никшића, 29. новембар 2011

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско - никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, у уторак, 29. новембра, Свету Архијерејску Литургију у цркви посвећеној Светом Матеју у Вилусима код Никшића.

Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха Епархија захумско-херцеговачке и будимљанско-никшићке, а богослужење, у славу Светог апостола Матеја, сабрао је вјерни народ овог краја и околних мјеста, којима се бесједом обратио Преосвећени владика Јоаникије.

Јеромонах Рафаило: О Светом Пајсију Величковском

Предавање јеромонаха Рафила (Бољевића), игумана манастира Подмаине, о Светом Пајсију Величковском које је одржао 27. новембра 2011. године у манастиру Подмаине преносимо добротом уредништва Радија Светигоре..

• Преузмите аудио датотеку

Извор: Светигора

Преподобни Јустин Ћелијски: О изгоњењу трговаца из храма

"Потом сиђе у Капернаум, Он и Мати Његова и ученици Његови, и ондје остадоше не много дана. И близу бјеше Пасха јудејска, и отиде Исус у Јерусалим. И нађе у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и мјењаче новца гдје седе. И начинивши бич од узица, изагна све из храма, и овце и говеда; а мјењачима просу новац и столове испретура. И рече онима што продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца Мога дом трговине." (2:12-16)

Храм? - Дом Божји: дом Божји: "дом Оца Мога", изјављује Господ Исус. У дому Божјем живе деца Божја, породица Божја; они - "домаћи Богу" (Еф. 2,19).

Живећи трговци, са свима својим "воловима", "овцама", "голубовима", тезгама, новцима, они дом Божји претварају у дом трговачки. А то - у дом хајдучки. За све њих кротки Господ Исус има само бич.

Ни за кога, само за њих. "Изгна све из храма" (ст. 15), мењачима просу новце и столове испретура" (ст. 15). Сигурно, никада Господ није био гневнији него овом приликом. "Јагње Божје" се разгневило.

Такав гњев је најстрашнији, јер је најоправданији. Да се јагње изазове на гњев, и то "Јагње Божје", треба учинити изузетно богомрско дело. А таква су дела и по среди. "Дом Божји" је тиме Божји што у њему живи Бог и Његови домаћи; а домаћи опште са Оцем: молитвом, љубављу, вером, смерношћу, кротошћу, послушношћу.

А трговци у дому Божјем све то замењују својим хајдучким среброљубљем, самољубљем, сластољубљем, блатољубљем. Зато за те ниске душегубне страсти Господ има бич.

У духовном смислу: душа је - храм Божји, дом Божји. Не живи ли се у њој молитвом, вером, љубављу, смиреношћу, гле, она се претвара у дом трговачки у коме страст страсти продаје и предаје човека, и грех греху, и смрт смрти, и ђаво ђаволу.

"А ученици се Његови сјетише да је написано:
Ревност за дом Твој изједе Ме."
(2:17)

Онда у такву душу Господ обично улази са бичем болести, страдања, карања, искушења. Јер је Господ увек пун ревности за дом Божји: "ревност за дом твој изеде ме".

А дом је твој: и човек, и храм, и љубичица и крин, и свет, и васиона, и сва сазвежђа. Јер у свима њима: оно што је логосно сачињава твој престо: у логосном је и обиталиште Логоса. А то: у сваком цвету, у свакој звезди, у свакој твари, у сваком сунцу, у сваком атому. Зато, у свету се непрекидно врши богослужење, христослужење.

Преподобни Јустин Ћелијски: О ИЗГОЊЕЊУ ТРГОВАЦА ИЗ ХРАМА (Мт. 21, 12-16)

Храм је обиталиште Бога, стога је дом молитве, јер се са Богом општи првенствено молитвом. Уђе ли се у храм са користољубивом, среброљубивом жељом, храм се претвара у пећину разбојничку. Богоугодна молитва је израз и излив богољубља. Саможива молитва је слуга грехољубивог самољубља. Права молитва је увек богочежњива и богољубива, и стога човекољубива, јер увек помаже и умножава оно што је божанско и богочежњиво у човеку. Пошто је храм дом молитве, он је тиме школа бесмртности човекове, школа бескрајности човекове, школа вечности човекове јер обесмрћује, обескрајњује, овечнује оно што је богочежњиво, боголико у човеку.

У преносном смислу: душа је обиталиште Бога, ако је дом молитве, то јест ако је молитвена. Молитвена пак значи, ако је богочежњива и жели да живи Богом и у Богу. Но душа се претвара у пећину разбојничку, ако се не моли: њу краду, њу пљачкају, њу оболешћују страсти као разбојници. И све што се косне ње, косне се пећине разбојничке. Среброљубље, самољубље, мржња, похота, гордост, пакост, злоба, завист и остали греси претварају душу у пећину разбојничку. Појави ли се у души ма која еванђелска жеља или богочежњива мисао, страсти као разбојници нагрну на њу са свих страна еда би је уништили и сатрли. Душа се великим трудом претвара у дом молитве = у обиталиште Бога. Како? Приморавањем себе на молитву, постепеним навикавањем себе на свете врлине еванђелске док оне не постану саставни део наше душе и потисну из нас све разбојнике = све страсти. А те врлине су: вера, молитва, пост, љубав, кротост, смиреност, трпљење и друге. У том светом хору врлина - молитва је хоровођа.

Храм је дом молитве - дом Божји, и стога дом милости за све слабе, хроме, слепе. Они се исцељују од свих болести Богом, посредно или непосредно. Молитва је посредник; она низводи исцелитељску силу Божију на болеснике, нарочито преко свештеника, а понекад и непосредно. Оваплотивши се, Богочовек је тело људско пре творио у дом Божији, јер је Њиме тело човечије постало телом Божјим. Зато Црква јесте, и назива се телом Христовим, телом Богочовековим. Хришћани су сутелесници тога Богочовечанског тела, које је дом Божији - дом молитве. Стога су сви прави хришћани «домаћи Богу» (Еф. 2, 19). Исцељење свих недуга бива у Цркви која је дом Божји, тело Христово. У њој таквој: бораве и струје све божанске силе; а оне не трпе ништа болесно, смртно, греховно, ђавоље, већ све то изгоне из човека, исцељујући га од свих болести и недуга.

Колико упорности у греху! колико слепила! Пред главарима свештеничким и књижевницима Спаситељ чини очигледно божанска чудеса, а они Му пребацују што Га народ слави као Сина Давидовог, као Месију, као Спаситеља. Народ и деца осећају и виде оно што је божанско у Исусу, и славе га, јер су чистога срца. А чисто срце и јесте око душе којим људско биће назире и види Бога и оно што је Божје. Спаситељ и овом приликом хвали дечицу за коју је раније говорио да је њихово царство небеско. Христопознање је дар Божији који Бог даје човеку за чисто срце. Не може човек хвалити и славити Христа док му Бог не открије да је Исус заиста Богочовек, заиста Спаситељ од греха, смрти и ђавола. За сва времена и за све људе увек је истинита реч Спаситељева: «Нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако коме хоће Син казати» (Мт. 11, 27; ср. Јн. 6, 44-45). А Син указује свакоме који жели. Јер? - Његова је свеистинита благовест: «који долази к мени нећу га истерати напоље» (Јн. 6, 37).

Извор: Епархија далматинска

Свети Григорије Палама и Срби

У Србији четрнаестога столећа постојали су сви предуслови за превођење списа богослова какав је био Григорије Палама. Тада је црквени живот у Србији био обликован утицајима који су долазили са исихастима преплављене Свете Горе. Иначе, и пре четрнестога века значајнији српски књижевници и богослови били су происихастички оријентисани.

Почетком седамдесетих година прошлога века, када је истраживање православне исихастичке баштине било у експанзији, истакнути византолог сер Димитрије Оболенски (исхитрено) је изнео тезу да је аскетска мистика коју је покренуо византијски исихазам друге половине четрнаестога века „веома површно“ продрла у српске земље. Поменути став се повремено појављивао, и то као по правилу, код идеолошки острашћених (анти-исихастичких) научника.

Промоција књиге „175 година Богословије Светог Саве у Београду“

У петак, 25. новембра, у Богословији Светог Саве у Београду, промовисана је књига јеромонаха Игнатија Марковића „175 година Богословије Светог Саве у Београду“. Организацију промоције преузео је Наставнички савет на челу са ректором Богословије, др Драганом Протићем. Др Протић се захвалио оцу Игнатију Марковићу на овом подвигу богословске ретроспекције и позвао ученике, све присутне и угледне госте из Министарства дијаспоре и вера да имају на уму богату историју ове школе.

Божићни пост

Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова се односи на древна времена хришћанства. Већ од IV вијека свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим дјелима Божићни пост. У V вијеку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у вријеме константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40-то дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.