Богословље

Задушнице: Наша љубав у Христу одржава их живим

Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су уснули у нади на Васкрсење и живот вечни.

Да бисмо разумели значење молитве за умрле, потребно је да имамо на уму да је хришћанство религија љубави. Христос није оставио својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу већ заповест да љубе један другога. Љубав представља основ и суштину Цркве. Грех је увек одсуство љубави а самим тим и одвајање, изолованост, рат против свих. Молећи се за мртве ми их сусрећемо у Христу. У Христу нема разлике између живих и мртвих, јер су у Њему сви живи. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Наша љубав у Христу одржава их живим.

Распеће и Васкрсење

Разговор са Гораном Раденковићем, професором Богословије Светог Саве у Београду.

Професоре, с обзиром на Ваш вишегодишњи предани рад у Богословији Светог Саве у Београду, кажите нам како Ви видите улогу Богословије као расадника Божје Речи и улогу васпитаника у њима на мисионарском пољу хришћанства у савременом свету?

Данас савремени свет и човек у њему имају велику потребу за смислом. Улога верски образовних установа је велика. Она захтева одређену дисциплину урбанитета вере. Вера мора да буде учена вера, не у смислу интелектуализма или интелектуалне гимнастике људског ума, него у живом трагању за напатвореном вером у Бога живог и истинитог. Бога Авраама, Исаака и Јакова, не Бога философа и научника, како то рече Блез Паскал.

Јереј Раде Деспотовић: Блажени сиромашни духом

Јереј Раде Деспотовић: Блажени сиромашни духом
Јереј Раде Деспотовић: Блажени сиромашни духом
Јереј Раде Деспотовић: Блажени сиромашни духом
Јереј Раде Деспотовић: Блажени сиромашни духом

На почетку трећег циклуса „Љубљанских духовних вечери“, које организују Црквена општина у Љубљани и Културно-просвјетни центар „Свети Кирило и Методије“, предавање на тему „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“ 21. октобра 2017. године одржао је парох љубљански јереј Раде Деспотовић. Опширније на интернет страници Митрополије загребачко-љубљанске.

Преподобна Параскева - подвижница достојна похвале

У светој личности преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог израиљевˮ (Пс 67,36 ). Овај псаламски стих појемо у служби преподобне мајке наше Параскеве, верне угоднице Божје која је својим подвизима у јорданској пустињи просијала светлошћу светитељства, поставши свима нама образац хришћанског живота. Преподобна мајка наша Параскева, коју са вером и љубављу прослављамо, рођена је од благочестивих и побожних родитеља у Епивату, (између Силимврије и Цариграда, близу Каликратије у источној Тракији). Житије препододбне Параскеве нам казује да је имала брата Јевтимија. Жељан да живот свој посвети Богу Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах подвизавајући се, себе је испунио многим врлинама, те тако би изабран за епископа Мадитског. Као знаменити епископ он се прославио у борби са многим јеретицима који су својим погрешним учењима пољуљали лађу Цркве Христове.

Недеља Светих Отаца седмог Васељенског Сабора

Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године.

Rадосна туга

Православни хришћани не сматрају да су туга и радост две различите ствари. Оне су једно. Овај посебан спој у православној традицији се зове радосна туга (χαρμολύπη). Чим заплачемо сузама жалости зато што смо згрешили, зато што смо удаљени од нашег вољеног Бога, појављује се сигурна нада да нам Бог опрашта и да нас враћа Себи. Одједном се сузе исушују. Облачни хоризонт се разведрава. И радост царује у души.

Свети Јован Лествичник нас саветује: “Чувај, пажљиво чувај блажену радосну тугу светог умиљења, и немој престати да је негујеш у себи докле год те она не подигне одавде и чистога не приведе Христу“.