Нобелова награда за књижевност за 2015.г.

Археологија једне conditio humana

Јединствена конструкција документарне прозе - Светлана Алексијевич: „Време секонд-хенда“. Живот у рушевинама социјализма“

Лауреат награде за мир из 2013. коју додељује „Удружење немачких издавача“ (Börsenverein des Deutschen Buchhandels) била је белорускa списатељица Светлана Алексијевич, рођена 1948. у западној Украјини.

Данас је Нобелов комитет у Стокхолму саопштио да је она добитник овогодишње награде за књижевност.

Награда за мир, установљена 1950.г., како пише у статуту, додељује се „за изузетне доприносе“ писцима, философима и научницима из Немачке и целог света. Међу добитницима овог реномираног признања били су, између осталих, Алберт Швајцер, Херман Хесе, Мартин Бубер, Астрид Линдгрин, Карл Јасперс, Сузан Зонтаг, Орхан Памук, Клаудио Магрис, Јирген Хабермас.

По окончању студија журнализма, Алексијевичева је радила извесно време у редакцијама локалних листова, а потом и као учитељица у провинцији. Након дванаест година самовољног егзила и егзистенције, као „книжниј человек“ у Енглеској, Француској и Немачкој, ауторка живи од 2011. у Минску. Њене књиге су преведене на 35 различитих језика.

Светлана Алексијевич је, без икакве сумње, најзначајније име белоруске књижевности данас. Њен литерарни поступак је колаж монолога компонован из личних патњи и историјских катастрофа. Њени лајтмотиви су жене и деца у Другом светском рату, Авганистан , Чернобил, трагичне последице идеолошке репресије тоталитарног система. Већ тридесет година прати Алексијевичева људе кроз последње кризе у совјетском паклу. Она је написала пет књига, иако јој се чини да „већ четрдесет година пише само једну књигу“, како је то изразила у захвалном слову у франкфуртској цркви Pauluskirche, након уручења награде за мир.

У најновијем делу које је објављено у немачком преводу - Swetlana Alexijewitsch: „Secondhand-Zeit. Leben auf den Trümmern des Sozialismus“. Hanser-Berlin-Verlag, Berlin 2013 - Светлана Алексијевич: „Време секонд-хенда“. Живот у рушевинама социјализма“, она примењује технику укрштених гласова, неку врсту екстремне полифоније, у смислу у коме је тај термин користио Михаил Бахтина. Она настоји да појми живот након слома совјетског колоса. Зашто смо волели Стаљина? И зашто се од њега не можемо одвојити. Зашто је новац одједном постао тако важан? У њеном роману говоре „мали људи“, као лекарка Маргарита, која је у Москви на Црвеном тргу видела на једном штанду да се партијска књижица продаје за десет, орден за храброст за двадесет, а Лењинов орден за сто долара. „Када сам то видела, заплакала сам се“. Све у шта се некада веровало, претворило се у сувенир. У овом роману су ужаси рата и феномен онога што се homo sovieticus звало читаоцима приближени као под увеличавајућим стаклом. Њено дело је успомена на све који су пали на крвљу натопљеном тлу Белорусије. Једна трећина житеља Белорусије је пала у Другом светском рату. Преживели, махом жене и деца, остали су у опустошеној земљи са најдубљим траумама.

Није никаква случајност да је у совјетској књижевности настала књижевност сведочанстава, под притиском милиона искустава, патње и страдања. Први роман Светлане Алексијевич о женама у рату, „Рат нема женско лице“ (1983.г.), био је нови жанр, који је у критици назван „роман гласова“, „роман-хор“. Потрага за аутентичним гласовима сведока и саучесника  - бивших војника, заточеника Гулага, стаљиниста, жена у „Црвеној армији“ и многим другим пониженим и увређеним - њихов запис и одбир - постали су годинама њен мисаони и стваралачки процес. Алексијевичева вели да сећање појединачних гласова „није накнадно приповедање са болом о минулој стварности, већ накнадно рођење прошлости у коме време унатраг тече. То је, пре свега, чин стварања“. Њен саговорник је њен савременик, односно њен alter ego, и надасве индивидуа која не живи погрешан живот, већ свој, јединствени и нераздељиви. Да ли је она при томе обманута, није одлучујуће. „Sub specie осећања“, како вели Алексијевичева, „обоје су – и виновник и жртва – једнаки“. Није реч о осуди и освети, то данас може свако. Њено интересовање и енергија приповедања је посвећена многоструком искуству патње и среће, страха и љубави, злочинима и саморазарању човека у екстремним ситуацијама.

 Романескни заплет је документарно приповедање као реконструкција осећања, не догађаја, након распада Совјетске империје и њеног привредног колапса, трагедије пензионера, службеника, радника и сељака који су осиромашени пали на  просјачки штап. Интелигенција је убрзо изгубила свој социјални статус и идентитет. Етнички сукоби, грађански ратови и тероризам који су пратили разарање Совјетског Савеза, проузроковале су збегове стотина хиљада људи. Ти догађаји су позадина Алексијевичеве нове књиге посрнућа, распада и урвина homo sovieticus(а).

У роману „Време секонд-хенда. Живот у рушевинама социјализма“, монтира ауторка дефиле протагониста различитих генерација и социјалног положаја који сведоче аутентичним гласовима о томе како су то време доживели у својим душама и свести. Та документарна сведочанства које је ауторка као речитатив суптилно сплела у романескну белестристичку целину су у својој скурилности и драстичности без премца. Хор гласова се стапа у симфонију од шапата до крика трагичних сведочанстава. Овде су раме уз раме ремек-дела приповедачког умећа о егзистенцијалној беди и злу са протоколима које се ивиче са лудилом. Многе епизоде је тешко, готово неподносиво читати. Глас архитекте која је одрасла у Гулагу, али све совјетско идеализује, а Јељцина сматра фашистом. Стотине хиљада избеглица из република некадашњег Совјетског Савеза немају легални статус. Њих послодавци безочно обмањују и искоришћавају, а јавност у Русији их као „кавкаска лица“ излаже подозрењу и шиканира.

Алексијевичева пише без речи. Она не коментарише сведочанства својих протагониста. Иако је избор прича, односно склоп сведочанстава у кохерентну композицију књиге невидљив, ипак их сигурна рука ауторке сплиће у суптилне везе, у фасцинирајућу панораму. Готово сви протагонисти су били или учесници рата или заточеници у Гулагу, често и једно и друго,  или су пак то њихова деца или најужа породица који су тим догађајима трајно трауматизовани. Протагонисти желе да забораве прошлост, али не могу. Не зато што су неспособни да жале, већ напротив, зато што та жалост нема краја. Сви, и злочинци, осећају се као жртве. „Црвени човек“ је, чини се, талац совјетске историје, и то кроз више генерација. Многе појединачне судбине из романа „Време секонд-хенда“ описују меру пост-совјетске трауматизације. Тим афинитетом за провалије и урвине људске психе, Алексијевичева је у традицији руске књижевности страдања и патње. Но не само на линији Достојевског, већ, додали бисмо, и Кафке. За свој књижевни проседе она вели: „Све моје књиге су историја осећања. Пишем о малом човеку у великој историји, како му је било тешко да остане човек и како је у томе успео. Уосталом, то питање је поставио још Достојевски. Колико је човека у човеку. Мислим да је управо то дужност писца, да учврсти човека у човеку". У алтернативи између Солжењицина који је држао да патње човека чине бољим и Шаламова који је сматрао да патње човека кваре, Алексијевичева је одлучно на страни последњег. Књижевно дело Светлане Алексијевич је хроника патње које прераста у моралну савест распале совјетске империје.

протођакон Зоран Андрић, Минхен/Ри