Нова сазнања о почецима високог образовања у Срба
Просвећени Висарион Павловић, Епископ бачки 1731-1756, отворио је 8. септембра 1731. Рождество-Богородичну латинословенску школу у трајању од шест година, а око 1740. и Философско-теолошку Академију – дакле прву српску високу школу.
Проучавања у области историје школства и педагошких идеја често доводе до ревалоризације чињеница које су у одређеним епохама посматране као непобитне. Недавна истраживања проф. др Богољуба Шијаковића, др Александра Раковића и доц. др Владимира Вукашиновића, пружају нов поглед на историјат високошколског образовања у Срба, који омогућава да се његов настанак веже за средину 18. века. На тај начин долазимо до сазнања да се Срби по својим традицијама у области високог образовања могу сврстати у ред најразвијенијих европских народа.
Упорна и вишестрана просветна настојања да се у Хабзбуршкој монархији успостави модерно српско школство био је започео убрзо након Велике сеобе (1690) Патријарх Арсеније III Црнојевић: он двапут (1698. и 1706) безуспешно моли да му се одобри оснивање више школе. Митрополит београдски Мојсије Петровић обраћа се руском цару Петру Великом 1718. и 1721. за помоћ у отварању српских школа, након чега Максим Суворов 1. октобра 1726. у Карловцима оснива Руско-словенску школу. Али копља су се ломила око Београда: Митрополитова просветна прегнућа подржана одлукама Народно-црквеног Сабора 1726. да се те године у Београду отвори Славено-латинска школа и његове намере из 1729. да у Београду оснује Духовну академију по руском узору, нису могле да савладају препреке које је постављао Беч, упркос царском рескрипту од 12. априла 1727. којим је Србима у Монархији одобрено отварање нижих и виших школа.
На исту стазу 1731. крочили су Митрополит Вићентије Јовановић и Епископ бачки Висарион Павловић: те године је Митрополит у Карловцима основао Словенско-латинску школу (Покрово-Богородична школа, која је деловала до 1737), а Епископ исту такву (Рождество-Богородична школа, деловала до 1789) у Петроварадинском Шанцу (како се од 1713. до 1748. звао Нови Сад).
Толика концентрација просветног трудољубља у кратком периоду на малом простору и акумулација бројних просветних иницијатива морале су уродити плодовима, упркос нескривено ненаклоњеном државно-политичком амбијенту. Већ је Митрополиту Мојсију било јасно да су за трајне и добре школе неопходне сопствене снаге, па је талентоване ђаке слао у Кијевску Духовну академију да би имао спремне учитеље за српске школе и свештенослужитеље Цркве. То је наставио и његов наследник Митрополит Вићентије, коме су питомци морали положити писмену заклетву да ће се по свршетку школе вратити у отечество да би друге учили. Услед предуго злехудих времена запретена, али жилава струјања српске просвете (Хиландар – Пећка Патријаршија – Београд – Сремски Карловци – Нови Сад – Кијев) назиру се у личности просвећеног Висариона Павловића: овај даскал у Хиландару и Пећи, образован изгледа у руским школама, архимандрит Манастира Крушедола и потом Епископ бачки – отворио је на Малу Госпојину 8. септембра 1731. у својој резиденцији у Петроварадинском Шанцу Рождество-Богородичну латинословенску школу у трајању од шест година, а око 1740. и Философско-теолошку Академију (Духовнаја колегија) – дакле прву српску високу школу.
Успон српске просвете у Хабзбуршкој монархији прве половине XVIII века доживљава врхунац у изузетној личности Дионисија Новаковића. Рођен у Книнској крајини у Далмацији, пострижник Манастира Савина код Херцег Новог, одакле као јерођакон одлази 1725. у Кијев где до 1737. завршава гимназију и Духовну академију (курс од 12 година или 8 разреда) са изванредним успехом. На позив Епископа бачког Висариона враћа се из Русије 1737. у Петроварадински Шанац за учитеља философије и теологије у Рождество-Богородичној латинословенској школи и у Духовној колегији за младе богослове (Collegium Vissariono-Pawlovicsianum Petrovaradinense) – првој високој школи код Срба. Можда већ 1739. а сигурно 1743. године Дионисије је префект петроварадинских училишта (префект је у Кијевској духовној академији био професор философије); престаје да предаје 1747. За Епископа будимског хиротонисао га је Митрополит Павле Ненадовић 23. јула 1749. у Сремским Карловцима. Упокојио се у Сентандреји 8. децембра 1767. где је сахрањен у Саборној цркви.
Пошто Висарионов и Дионисијев Collegium представља зачетак универзитетске наставе код Срба, важно је навести чињенице које га осветљавају. Као професор философије и теологије, Дионисије Новаковић је своја предавања започео (9./20. децембра 1739) приступном програмском беседом о похвали слободних наука и користи од њих: „Слово у дан зачећа Пресвете Богородице и Приснодеве Марије о похвалама и користи од Слободних Наука“. У беседи изложен образовни систем полази од класичног општег образовања које су европски средњовековни универзитети развијали као слободне вештине (artes liberales), па је овим предавањем положен модерни темељ класичним и хуманистичким наукама код Срба. И у другим областима Дионисије је основоположитељ: његова у препису сачувана књига Историја натуралнаја философов (око 1747) представља га као оснивача природних наука код Срба; његов Епитом (1741) је прва српска литургика, а Пропедија (1744) је његов катихизис. Дакле, и када је теологија у питању – Дионисијева делатност има толики значај да за Collegium и њега, можемо везати настанак високог теолошког образовања код Срба.
Пошто се традиција не само добија него и задобија, дужни смо да интерпретативно интегришемо насилно спречаван и фрагментаризован развој српске просвете. Процес који је од Духовног колегијума водио до Православног богословског факултета у Београду је испрекидан али јединствен, тако да годину настанка високог теолошког образовања код Срба можемо узети као оснивачку годину целокупног универзитетског школства у Срба. Уосталом, тако ћемо учинити оно што су многе, старе, европске образовне установе већ давно учиниле.
Проф. др Ксенија Кончаревић
Извор: Православље
