Нове технологије репродукције људских бића
Морална контроверза између заговорника и противника нове технологије репродукције људских бића - Сибиле Левичаров о др Франкенштајну и Андреас Бернард о „прављењу деце”
Позната немачка списатељица Сибиле Левичаров рођена је 1954. у Штутгарту и студирала римокатоличко богословље. Она је 2. марта 2014. у оквиру такозване ”Дрезденске беседе 2014” (Dresdner Reden 2014), насловљене ”О ономе шта је могуће. Научно одређење рођења и смрти”, оштро критиковала морално сумњиву праксу генетских манипулација.
У овој беседи, која је изазавала бурна реаговања и поделила културну јавност Немачке у два сучељена табора – оне ”про” и оне ”контра”, Левичарова је тврдила да су деца настала у реторти зацело ”сумњива бића, нешто између получовека и вештачког "шта-ти-ја-знам чега”, а лекаре који се баве репродуктивном медицином назвала докторима и докторкама Франкенштајн.
Строги заговорници стила веле - Le style, c'est l'homme même. Можда би и за Левичарову ова крилатица могла важити. Но њена намера је била да у овој беседи "поспе со на живу рану" и хиперболично укаже на морални парадокс у коме савремено друштво живи. У овом контексту она је подсетила и на библијску забрану рукоблуда, алудирајући на процедуре сабирања људског семена (спермија), подсетивши на још један гротескни историјски контекст расне хигијене националсоцијалиста који су у ”домовима за копулацију” спаривали германске очеве са германским мајкама. Оштра формулација о производу репродуктивне генетике као ”полубићима” изазвала је огорчене протесте и нападе на Левичарову која је, само један дан након те беседе, у интервјуима настојала да релативизује своју формулацију, изјавивши да у сусретима са децом рођеном/насталом у реторти нема никаквих предрасуда.
О савременом феномену вештачког оплођивања у међународним оквирима расправља један немачки публициста у управо објављеној књизи о технологији људске репродукције и њеним консеквенцама на устројство породица.
Очигледно је да је новорођеној деци све потребнија медицинска помоћ. Деца која су рођена путем оплођења из банке људског семена и помајке (изнајмљене мајке) чине нове актере репродуктивне медицине. Шта то значи и какве последице има за наше поимање породице? Шта се догађа када дође до разлаза између биолошких и социјалних родитеља?
Аутор ове књиге је посећивао лабораторије од Украјине преко Немачке до Калифорније у којима се чувају банке спермија (људског семена) и водио безбројне разговоре са родитељима, даваоцима спермија и лекарима, расправљајући са њима о мотивима, истражујући и судбине погођене/дотичне деце. Тако је настала зачуђујућа историја сазнања о репродукцији и њеним успесима, нешто између репортаже и научне историје - Andreas Bernard: "Kinder machen". Neue Reproduktionstechnologien und die Ordnung der Familie. S. Fischer Verlag, Frankfurt am Main 2014.
Број деце зачет, боље рећи, „начињен“ у реторти, са извесношћу се зна – преко пет милиона „деце из реторти“. Зачето је много више, али је број успелог зачећа у реторти много скромнији. Од сто „изнајмљених мајки“ које се подвргавају вештачком оплођењу, односно „In-vitro-Fertilisation“, само 15 до 20 одлазе „оплођене“ својим кућама. Многи ембриони замиру у мајчином телу и стотине хиљада су препуштени неизвесној судбини. Бернардова књига ”Прављење деце” представља историју репродуктивне медицине и њених путева до рутинске терапије, узимајући у обзир и то које су културноисторијске премисе пренебрегнуте. Аутор је, иначе, публицист и редактор угледног немачког недељног магазина "SZ Magazin" у Минхену.
Аутор је прибегао двоструком проседеу: са једне стране, он прати медицинско-историјску линију рачвања и гранања истраживања, са друге пак, постепено гради неку врсту репортаже-колажа, која настаје из различитих центара збивања у вези са банкама спермија и клиникама на којима се негује репродуктивна медицина. Post hoc гледано, пут од открића спермија и јајне ћелије до сазнања да су две ћелије довољне да би човек био оплођен, био је вијугав и пре се може сматрати пустоловином случаја. Пре но што спермије и јајне ћелије отпочну свој pas de deux, неопходно је да се догоди инсеменација (оплођење) у материци. Најпре се од мужа узму спермије да би се скратио пут до јајних ћелија. Доцније се практиковало то да се у случају бесплодности оца породицама помагало да путем туђих спермија дођу до детета. Аутор овај вид оплођивања назива ”еугеничком фантазијом”. Даваоци спермија се имају одликовати физичким и психичким здрављем и углавном су регрутовани из акадамских, уметничких или спортских редова.
Стварање тзв. "designer baby" стоји у апсолутној моралној противречности са другим чланом Никејско-цариградског Символа вере – „Вјерују... и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало“. У постулату: рођеног, а не створеног/ γεννηθέντα οι ποιηθέντα/genitum non factum исцрпљују се сва онтологија и етика хришћанског поимања тајне рођења човека по образу и подобију Божјем (εἰκὼν τοῦ θεοῦ/ Imago Dei).
Критика овакве све учесталије манупулативне генетске праксе и инжењеринга хромозомима потиче из корена религиозног погледа на свет. Тако је често цитиран аугзбуршки бискуп који је репродуктивни плод из лабораторије 1978. г. назвао ”страшнијим од атомске бомбе”. Госпођа Левичаров у потенцијалима генетских манипулација види антихришћанско умеће др Франкенштајна. Хришћани на Западу данас живе са тим дубоким моралним парадоксом на вододелници између социјално-емпатијског ”за” све оне који по сваку цену желе имати пород и религиозног ”против” дехуманизованог људског инжењеринга.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
