Нови доктор историјских наука
Јуче, 20. јуна 2013. год на Филозофском факултету у Нишу успешно је одбранио докторску дисертацију протојереј Милорад Средојевић. Тема његовог рада је гласила: Српска Православна Црква и југословенско-ватикански односи у светлу конкордата 1935. године.
Комисија је била у следећем саставу: др Драгољуб Живојиновић, члан Српске академије наука, почасни члан комисије; др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду; др Мирјана Стефановски, редовни професор Правног факултета у Београду, и др Александар Растовић, ванредни професор Филозофског факултета у Нишу, ментор.
Свештеник Милорад Средојевић је рођен 22. новембра 1959. године у Брштици код Крупња. Основну школу је завршио у Крупњу и Липолисту, а Богословију у Сремским Карловцима и Призрену 1980. На Богословском факултету у Београду дипломирао је 1987. године. Исте године је рукоположен у свештенички чин и постављен за пароха у Ваљеву. Од октобра 2007. године налази се на парохији у Београду. Ожењен је и има двоје деце.
Докторску дисертацију под насловом „Црква на Косову и Метохији у првој половини 20. века (1900-1956)“ под менторством др Атанасија Јевтића пријавио је 1990 године. Због реформе високог школства морао је прећи на магистарске студије.
Магистрирао је на Богословском факултету у Београду 2003. године на групи црквено-историјских наука. Више пута је боравио у Немачкој (Фрајбург, Минхен, Ерланген) ради учења немачког језика.
У црквено-јавном животу наше Цркве, од осамдесетих година организовао је више стручних јавних трибина на којима су учествовале важне личности из наше културе и јавног живота.
Године 1993, по благослову епископа Атанасија (Јевтића), епископа Данила (Крстића) и епископа Амфилохија (Радовића), са групом теолога обнавља часопис Хришћанска мисао који је излазио у Београду 1935-1941, чији је одговорни уредник и данас. Истовремено је обновио у Србији рад библиотеке Свечаник, која је до сада издала стотинак књига хришћанско-православне садржине.
Осамдесетих година узео је активно учешће у превазилажењу раскола Српске Цркве у Америци, до чега је дошло 1992. године. У Ваљеву је 1993. г. основао Мешовити црквени хор ''Хаџи Рувим'', који и данас постоји. Више година уређује телевизијску емисију ''Вера и култура''.
Године 1995. од стране Синода Српске Православне Цркве постављен је за професора богословије на предметима Апологетика и Општа историја Цркве. На том месту остао је и током 1996. године.
Године 1998. постављен је за асистента на катедри Опште историје Цркве, као и на катедри Помесне цркве, на Богословском факултету ''Свети Василије Острошки'' Универзитета у Сарајеву -Србиње.
Објавио је више чланака и студија из црквене историје у часописима: „Православље“, „Глас Цркве“, „Гласник Српске православне цркве“, „Хришћанска мисао“: Србија и конкордат с Ватиканом (Хришћанска мисао 1-4/1998; ХМ 9-12/1998); Свети Јован Златоуст као егзегета (ХМ 5-8/2002); Шест и по векова од постанка српског царства (ХМ 9-12/1996); Ватиканска мисија Бернабита Цезара Тондинија у Краљевини Србији од 1883. до 1885. г. (Гласник Патријаршије, 8/2011); Осврт на престављење светог Симеона Мироточивог (ХМ 9-12/2000); Шест векова од Косовске битке (Гласник Српске патријаршије, 1989) и др.
