Нови грађани света или Science-Fiction постаје стварност

Недавна је у једном есеју о репродуктивној медицини проф. др Елизабет Бек-Гернсхајм, професорка социологије из Ерлангена-Нирнберга, изнела аргументе које овде у концизној наративној форми преносимо.

Овај прилог би ваљало контекстуално читати са нашим текстовима објављеним 7. маја ове године - „Нове технологије репродукције људских бића“ и 30. децембра 2013.г. - „“Пренатална дијагностика и њене етичке импликације“, у рубрици „Наука“.

Глобализована репродуктивна медицина омогућује експанзивну заинтересованост за децу из реторте (in vitro fertilization).

Каква су правила на снази на глобалном тржишту? Луиза Браун, рођена 1978. г., први је случај у историји људског рода  зачећа изван мајчине материце, што је представљало медицинску сензацију. О чињеници да ли је тиме учињен напредак или светогрђе, водила се јавна и жучна дебата у медијима, политици, науци.

Само неколико деценија доцније вештачко осемењење (in vitro fertilization) постала је нормално. Даљи развој репродуктивне медицине омогућује и овакве наслове у медијима:  „Седамдесетогодишња Индијка ће постати мајка близанаца“, „“Зачет ембрион са двема мајкама и једним оцем“ или „Хомосексуални пар поручио бебу код изнајмљене мајке у Русији“. Какве поноре оваква абнормална пракса може имати сведочи недавни пример једног аустралијског брачног пара који је на Тајланду од близанаца  „изнајмљене мајке“ узео само једно дете, док је друго, на срцу оболело, оставио на Тајланду.

У споју медицине, биологије и генетике отварају се сасвим нови видови интервенције у људски живот, трансформација репродукције и појма родитељства, која је још пре три деценије била незамислива. Вештачко осемењење је испрва требало да нађе примену само у јасно дефинисаној области медицине – брачним паровима који из стриктних медицинских индиспозиција нису могли добити дете. Насупрот томе, оно се, ван сваке контроле, логике и етике развило у биолошку фрагментаризацију, односно одвајање зачећа, трудноће и порођаја.

Жеља за децом је постала интернационални  бизнис

Истовремено су се прошириле и опције клијената. Не само брачни парови без деце, већ и друге „групе“ надиру на „тржиште“. Мушкарци и жене који нису бесплодни у биолошком смислу – содомисти и лезбејски парови или парови који би да одреде пол детета, жене у поодмаклим годинама које би, након година каријере, да и срећу мајчинства опробају или младе жене које своје јајне ћелије замрзавају како би се биолошки часовник зауставио.

Различите опције у репродуктивној медицини регулисане су, зависно од земље, на различите начине. Немачка настоји да сузи правне границе техничким могућностима овог све развијенијег бизниса.

Нови грађани света превазилазе националне границе

Тако је за лезбејске парове или жене без партнера Копенхаген атрактивна опција. Белгија спада у земље са најмањим рестрикцијама у законима, а Индија је елдорадо за „изнајмљене мајке“. Већ сходно медицинским индикацијама и финансијским могућностима, путују Немци у Турску, Египат или Либан, а Американци најрадије у Румунију. Немице се врло радо подвргавају инсеминацији код гинеколога у Шпанији, а Американке у  Италији и Грчкој. Деца тако постају joint-venture-продукт, у коме се спајају јајне ћелије из Шпаније, сперма из Данске и „изнајмљена мајка“ из Индије. Тако настају нови и до сада непознати транснационални односи и сродства, и то не на макро нивоу привреде и политике, већ у самом језгру породица.

Да ли хомосексуални пар из Осла, чија се сперма меша са јајним ћелијама анонимне Украјинке и ембрион који ће занети „изнајмљена мајка“ Индијка или шезддесетогодишња банкарка из Њујорка која је након успешне каријере открила да би радо још постала срећна мајка и у каталозима калифорнијских „банака сперме“ пронашла  „донатора јајних ћелија“ у Русији уз помоћ глобализоване репродуктивне медицине зачињу нове грађане света у сасвим новом смислу те речи?

Да ли ће се мали грађани света, зачети негде између Бомбаја и Барселоне, доцније икада упитати за своје транснационално порекло? Да ли ће они бити носиоци мирољубивог поретка у свету као светски грађани не само у биолошком смислу, него и својом свешћу?

Дете је постало рационално планирани пројект

Највећи део клијената репродуктивне медицине  долази из региона привредног благостања чија је боја коже светла, са жељом да и дете изгледа слично. Тиме је положен први критеријум избора: као „донатор семена“, односно „донаторка јајних ћелија“, долазе у обзир само кандидати светле боје коже. Унутар таквог радијуса  посебно су погодни региони са високом стопом незапослености, што цене/тарифе чини нижим. Уколико родитељи - наручиоци желе да дете буде интелигентно, лепо и музички обдарено, настојаће се да се пронађу одговарајући „донатори“, чиме се и цена услуга посебном тарифом регулише.

Глобална неједнакост, хијерархија боје коже и етничких група се тиме продубљује. Да ли ће овако зачети нови грађани света једнога дана тражити глобалну правду или ће питање свог порекла радије потискивати?  О овоме ћемо кроз неколико деценија знати више.

Плурализам вредности маршира унапред одлучно и неконтролисано. Какве то консеквенце већ сада има, сведоче дискусије о „закону о заштити ембриона“ и „преимплатативној дијагностици“. Но та национално дискутована питања могу на глобалној равни, где се дотичу различите религије и културе, постати узроци оштрих сукобљавања. Оно што је у репродуктивној медицини у појединим земљама science-fiction, постаје у другим нормалност. Отуда су, уверени смо, обавезујуће регулације  неопходне, независно од националних, културних и религиозних граница.

Припремио протођакон Зоран Андрић, Минхен