Ново издање Библије на српском

Свето писмо по по први пут на српском језику доноси девтероканонске, другоканонске књиге које су део Старог Завета. Девтероканонске књиге превели су митрополит Амфилохије и умировљени епископ Атанасије.

Мада би опис „потпуно српско Свето писмо Старог и Новог завета – пуна Библија” могао на први поглед да збуни понеког читаоца и наведе га на погрешне закључке, речима које је употребио умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије да опише најновије издање Светог писма Старог и Новог завета, циљ је да истакну да су први пут на савременом српском језику у састав Библије ушле и девтероканонске, другоканонске књиге.

Ради се о књигама из ширег канона, за које је објашњено, да не би било забуне и погрешних тумачења, да нису никакви апокрифи, „како понекад неки из незнања или злонамерно, говоре и пишу”. Девтероканонске књиге, наиме, јесу књиге или делови књига Старог завета који се налазе у грчкој Библији, Септуагинти, одакле су преузете и у црквенословенском и руском преводу Светог писма. Ових књига нема у јеврејској Библији, као ни у каснијим протестантским издањима, а будући да је Ђура Даничић преводио по налогу протестантског Библијског друштва, нема их ни у његовом преводу Старог завета. Другоканонске књиге, иначе, преузеле су и Православна и Римокатоличка црква.

Протођакон Радомир Ракић, дугогодишњи секретар Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, према чијој смо „Библијској енциклопедији” дали дефиницију другоканонских књига, каже да су поједини делови ових списа одавно у литургијској употреби.

– Свеправославни сабор још није донео коначну одлуку какав је статус девтероканонских  књига, али како се оне користе на богослужењима, поготову Премудрости Соломонове, не можемо да кажемо да су безначајне. Оне су поучне, корисне за духовно узгајање. Македонци су, на пример, деведесетих прошлог века штампали Стари и Нови завет и међу старозаветним књигама имају и ове – објашњава отац Радомир Ракић.

У новом издању Светог архијерејског синода, девтероканонске књиге превели су митрополит црногорско-приморски Амфилохије и умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије. Стари завет донет је у преводу Ђуре Даничића, а Нови завет у преводу синодске комисије, у којој је отац Радомир био секретар. Та стручна комисија, основана почетком шездесетих година, састављена од црквених великодостојника, теолога и професора, свој превод Новог завета објавила је први пут 1984. године.

– Вук Караџић је преводећи Нови завет са црквенословенског оставио многе турцизме, има их 38, и њих је требало заменити. Остављао је, затим, старословенске речи, рецимо, каже апостоли су стајали на брегу, а није на брегу него на обали, „берег” на старословенском значи обала. Вук је све вишесложне речи занемарио. Целомудрије, сва мудрост, што је филозофски израз, или смиреноумље, монашки израз, за њега не постоје. Без обзира на то, Вук је највећи мисионар у оном времену, он је мали апостол. У оно време почели су се појављивати унијати који су ишли по пијацама у Војводини и делили неке своје књижице и Вук је тачно осетио да би језик Светог писма требало приближити народу – објашњава отац Радомир.

Мада су чланови комисије имали пред собом преводе на различитим језицима, руском, латинском, бугарском, италијанском, француском, енглеском, немачком, главни предложак било је издање Новог завета Цариградске патријаршије из 1908. године.

– Питкост језика, његова арома, сачувана је и за то треба да будемо захвални тој комисији, а нарочито блаженопочившем патријарху Павлу који нас је све време окупљао. Једанпут недељно бисмо се састајали и ту није било поговора да би неко одсуствовао. То је била његова највећа заслуга и ту је он себи подигао споменик. Може неко сада дати свој превод, али ово је превод који је аутентичан, од Цркве признат. Стари завет није Црквом признат, ми га користимо, али није донета одлука Светог Архијерејског Сабора: овај превод користите, а онај можете користити – наглашава отац Радомир.

Владика Атанасије најавио је да би комисија Светог синода за превод Светог писма требало да настави свој рад и додаје да су, у међувремену, неки појединци превели поједине књиге Старог завета, попут Књиге постања, коју је он превео са јеврејског и грчког или Псалама, преведених са грчког језика.

Ј. Чалија

Бакотићеви стихови, Чарнићев перфекат

Међу познатије преводе Новог завета спадају они које су радили протојереј Димитрије Стефановић, објављен 1934. године, професор др Емилијан Чарнић, штампан 1973. године, као и превод Светог писма Старог и Новог завета Луја Бакотића из 1933. године.

– Бакотић је први и једини који је преводио песнички. У његовом преводу сва она песничка места из Библије су и графички поређана као песма. Мој професор, Емилијан Чарнић, на пример, није преводио у аористу, Христос дође, или у имперфекту, него у перфекту, Христос је дошао, што је, по мом мишљењу, мање ритмично – прича протођакон Радомир Ракић.

Извор: Политика