О једној новој књизи из серије „Парадосис – прилози за историју древнохришћанске књижевности“
Мартин Мајерхофер, „Васпитање људи. Испитивање једног лајтмотива у делу Василија Кесаријског“
Богословље Светих Отаца Источне Цркве прожима мисао да је „обожење“ (Θεωσις) процес поистовећења људског духа са Духом Божјим и учешће у неизмерној Његовој нравственој Благодати, зацело есхатолошки циљ људског постојања. Ту средишну мисао заступа Свети Василије Кесаријски - Василије Велики (Βασίλειος ο Μέγας, рођ. 330 - †379). Свети Василије развија више но други своју педагошку мисао не само у теорији, него и кроз конкретну примену у својој епископској пасторској служби. Он настоји чак и у Атини, у којој је изграђен класични пајдеја-идеал, да заснује и примени своје педагошко учење.
Васпитање људи није било само инспирација његове свештенослужитељске и епископске службе, већ је надахњивало његову делатност као устројитеља аксетског живота, као преобразитеља социјалних норми, богословља, црквених закона, литургијских форми и свеколиког црквеног јединства. Овај аспект дела великог кападокијског Оца Цркве, устројитеља Божанске Литургије, миротворца и непоколебивог борца за веру православну, осветљен је у овој студији Мартина Мајерхофера са нагласком на светитељевој антропологији као темељу његове педагогије.
Осврнимо се укратко на битне тематске целине ове студије. Писац најпре осветљава историјски контекст ове теме и вели да је васпитање деце/омладине тема која је занимала људе свих епоха и нараштраја. Отуда је занимљиво видети како је изгледало васпитање унутар породице и школског програма у времену Светог Василија Великог у 4. веку.
Васпитање у 4. веку - римска породица и школски програм у Риму
Погледајмо најпре како је то изгледало унутар римске породице. У римској породици је отац -paterfamilias – имао нерприкосновени ауторитет. Та апсолутна власт се драматично огледала у чињеници да је paterfamilias могао након рођења детета да сâм одлучи да ли је детету место унутар породице или не. Ако је дете рођено са некаквом телесном маном, бивало је, по правилу, препуштано адопцији или остављано на пустом месту, на милост и немилост случаја. Нека нам на овом месту буде дошуштена асоцијација са данашњом праксом у преимплантативној дијагностици, читај: селекцији оплођених ћелија на здраве од оних које то једнозначно нису. Овакав генетски одабир се у бити не разликујеод нехумане праксе одбацивања рођене деце у антици. Ова ужасна пракса је имала и привредне последице – бескрупулозни трговци су одбачену мушку децу регрутовали за робове, а женску за принудну проституцију. На овом месту је значајно истаћи да су 80% римског становништва чинили робови.
Школско васпитање је било привилегија богате аристократске властеле или деце робова чије је потоња служба захтевала основе васпитања/образовања. Васпитање нису најпре преузимали родитељи, него кућне васпитачице (гувернанте), доцније кућни васпитачи, који су потицали из редова образованог робља. Мимо појединачне кућне наставе, постојале су у Римском царству и јавне школе. Деца су до 15-16. године важила за малолетну. Млади Римљани су тек добијањем такозване Toga virilis стицали статус одраслих (пунолетних) мушкараца. Из ове перспективе је разумљиво што деца у раном хришћанству, до 5. века, нису била крштавана, већ се полагало на свесну одлуку за хришћанског Бога у зрелом узрасту. Тек се у 5. веку отпочело са крштавањем деце.
Какво је било религиозно васпитање деце у римским паганским породицама?
При јавним светковинама култова деца су одвођена у храмове, а у школама су подучавана митологији. Најважније одлике васпитања су били поуке у врлинама – врединости/радиности, храбрости, непопустивости према себи, некористољубљу и родољубљу/патриотизму. Ове врлине су величане и од стране варвара. Једна од врлина се развила тек доласком хришћана – смертност. Тек је том темељном хришћанском врлином постало замисливо опраштање грехова и узајамно уважавање међу људима.
Римљани су преузели школски програм од Јелина још у другом веку пре Христа. Спевови Хомера и Хесиода су били извор митографског предања. Класици школског васпитања су били древни јелински и римски писци. При томе ваља имати на уму да је канон пајдеје тога времена укључивао и паганске писце 5. века пре Хр. и њихове драме, трагедије и комедије, као на пример Есхила, Софокла, Еурипида. Платон је, подсетимо на овоме месту, већ у 4. веку критиковао овакво педагошко појимање и тражио да се у идеалној држави омладина подвргава цензурисаним обрасцима васпитања. Васпитне идеале су имале и друге философске школе и струјања. Тако су стоици видели у природи велики узор васпитању, те су очекивали да се човек њој и подређује. Великим страстима ваља владати и подређивати их разуму. Никакви болови или тешке околности не смеју да нас узнемире. Циљ васпитања је био да се у миру и спокоју – стоичком миру – прилази свему. Најбољи пример је нудио философ Сенека, саветник римског императора Нерона, који је доцније пао у његову немилост. Нерон му је поставио ултиматум – или да прибегне суициду (самоубиству) или да буде убијен од руке римског војника. Сенека се одлучио за прву варијанту, позвавши пријатеље на велику опроштајну гозбу.
Напоредо са философским струјањима било је и формалних култова божанстава у Риму. Реч је божанствима у смислу једне политичке религије. У Римском царству је била легитимна вера у богове, но ипак се морало, макар у формалном смислу, веровати и у локална, римска божанства. Једино су Јевреји имали привилегију да не морају прослављати божанства Римског царства. Како хришћанство није имало ту привилегију, то је колизија са државним култовима Римског царства била предпрограмирана, што ће у прогону хришћана наћи свој драстични историјски израз.
Хришћанско васпитање у старој Цркви
Хришћанство је рођено унутар Римског царства. Циљ хришћанског васпитања није био да изазове политички или друштвени преврат, већ да освоји и промени срца људи и да их приведе благодатном животу саобразном Јеванђељу. Отуда у старој Цркви до средњег века није било хришћанских школа, већ се пре настојало на испуњењу хришћанскох духа у већ постојеће структуре. Начелна новина хришћанске вере се састојала у сазнању да је Бог близак људима, да он воли све људе и да је сваки човек значајан Богу. Бог је саздао човека по своме образу и подобију. Првородним грехопадом је настало отуђење и тама. Задатак хришћанског васпитања је да васпитно објасни првородну слику заједништва. Никакав нови човек не мора бити створен, већ човека ваља изградити онако како је Бог од искона желео. То од васпитача изазива велико поштовање, страхопоштовање пред васпитањем детета, јер тиме васпитач стоји пред задатком да сете према Божјем плану изгради/васпита.
Циљ хришћанског васпитања није напросто ограничен на унутарњи духовни статус као код стоика. Циљ хришћанског васпитања, односно живота јесте сазерцање Бога у његовој небеској слави. Кроз живот у врлини и праведности човек треба да достигне тај циљ. За Светог Василија Великог тај пут се састоји у старању човека за своју душу. За њега је безначајно интелектуално васпитање или физичко челичање тела. Пошто је само душа бесмртна, она заслужује највећу пажњу и треба да засија кроз добра дела и унутарњу лепоту. Иако изгледа чудним, чини се да хришћанско васпитање није мање напорно но што је то њен антички пандан, које је садржало и тешка физичка кажњавања. Напорност таквог хришћанског идела васпитања састоји се у тежњи за досезањем вечног живота. Разлика од паганских породица која је задатке васпитања вршила педагошким ауторитетима, у хришћанству то није био предмет дискусије, већ су родитељи постали први и најважнији васпитачи деце.
Хришћански методи васпитања
За хришћане је „узорна прича“ била омиљено средство поуке. Напосе су приче из Светога Писма погодне за васпитање деце. Свети Јован Златоуст даје упутства како томе ваља приступити. Најпре ваља деци једанпут испричати причу. Сутрадан је ваља поновити. Тада треба дете позвати да ту причу само исприча. Тек када дете целу причу без омашки понови, тада треба приступити објашњењу садржине приче. Пример би могла бити старозаветна прича о Јосифу и његовој браћи који су га продали и он био одведен у Египат. Иако му је учињена велика неправда, Јосиф је опростио својој браћи. Ова прича је погодна да би се у срце детета, које је као восак подложно обликовању, утисао образац моралног делања.
Једно друго педагошко средство сатоји се у страхопоштовању Бога. За Светог Василија страхопоштовање и страх од Бога нису истоветни. Наравно, страхопоштовање Бога не сме да надјача осећање Божје љубави. Бог је праведан и милосрдан или, како то Св. Василије вели: „Добар је Бог, али правичан. Бог не доноси суд без милосрђа, или је милосрдан без суда“ (reg. fus. prooem. 4 PG 31,897C). Ако се оба својства Бога једно од другог раздвоје – његова правичност од његовог милосрђа – онда се изопачава слика Бога у целини.
Упоредо са децом рођеном у браковима, постојала су у 4. веку и одбачена деца или деца сирочад као последица епидемија и честих ратова. Да би се осујетила њихова судбина као робова, односно принудне проституције, манастири у настанку су прихватали такву децу и подвргавали их хришћанском васпитању и нези. Свети Василије Велики у својим Правилима даје упутства шта је добро за васпитање деце. Овде ћемо споменути два таква упутства. Честа питања деци „шта сада мисле“ могу помоћи, јер су деца склона фантазијама, али се стиде ако буду ухваћена у злим мислима. Да би се та навика испредања лажних помисли осујетила, важно је децу „често питати шта мисле“. Друго, децу ваља подучавати врлинама. Ако се дете понаша мимо врлина, онда га треба подучавати врлини која је непосредна опрека одређеној мани. На пример, ако дете узме да једе изван за то предвиђеног времена, онда га треба постом „казнити“, односно уздржањем од хране док друга деца једу. Тако ће бити изграђено осећање самоуздржања које је за доцнији живот веома важна врлина. Ако дете почини неко зло, увреди или повреди некога, онда за казну треба да буде слуга другој деци, тиме што ће добити задатак да нешто уради за другу децу. Тиме ће бити васпитано поштовању других.
Из оба примера начина васпитања Светог Василија Великог види се да је реч о апелу на одговорност коју би требало да има сваки човек.Човек је саздан по подобију Божјем, те је зато његов императив, као што то он вели у једној својој омилији: „Пази на себе!“ [човече].
Мајерхофер осветљава однос антропологије и пајдеје у делу Светог Василија Великог у шест поглавља: о Св. Василијевој антропологији, јеленистичко-римској и хришћанској пајдеји, о специфичном појимању пајдеје код Св. Василија, о васпитању деце и препорукама студентима, о манстирском васпитању и о пасторалном деловању као хришћанском васпитању.Писац књиге на крају своје дисертације сажима у 12 теза „компендијум васпитања“ Св. Василија. Круна индукционог ланца се састоји у тези да је Бог зацело Васпитач који својим Законима, Речима кроз Свето Писмо налаже највишу меру и смисао васпитања. И најзад, Свети Дух који људе просветљује и приводи способности да досегну небески циљ и себе обоже[Theon genesthai].
Ова Мајерхоферова студија - Martin Mayerhoffer: „Die Erziehung des Menschen. Untersuchungen zu einem Leitmotiv im Werk von Basilius von Cäsarea“, Academic Press Fribourg, 2013, Reihe: Paradosis – Beiträge zur Geschichte der altchristlichen Literatur und Theologie - приближава нам Светог Василија Великог кроз светлосни сноп његове педагогије, појашњујући нам плодну дијалектику између антропологије и педагогије која је in praxi у области пастирског богословља нашла свој парадигматични израз. Она је незаобилазна настољнаја библиографска јединица не само за изучаваоце појма и видова педагогије у патрологији Источне Цркве, већ и свима који се занимају за богословље овог облагодаћеног кападокијског Oца Цркве.
протођакон Зоран Андрић, Минхен
