О новој књизи из серије „ПАТРОЛОГИЈА – студије за изучавање Светих Отаца“

Роберт Валц: „Припрeма на мучеништво Кипријана Картагинског. Студија о Писму Фортунату“ Роберт Валц, асистент на катедри за историју старе Цркве и патрологију на универзитету у Вирцбургу, објавио је своју дисертацију о збирци сведочанстава (testimonia), субсумираних под именом Ad Forunatum (de exhortatione martyrii) - Robert Walz: „Vorbereitung auf das Martyrium bei Cyprian von Karthago. Eine Studie zu Ad Fortunatum“, Reihe: Patrologia - Beiträge zum Studium der Kirchenväter - Band 27,Frankfurt am Main, Berlin, Bern, Bruxelles, New York, Oxford, Wien, 2013. Овај спис, који постоји и у српском преводу – „Писмо Фортунату у похвалу мучеништва“, (у „Оци и учитељи Цркве: Григорије Чудотворац, Иполит Римски, Кипријан Картагински, антологија“, том III, с руског превео Миливој Р. Мијатов, Хришћанска мисао, Нови Сад 2007), није трактат, већ збирка материјала подељеног у тринаест одсека (tituli).

Ова збирка сведочанстава је настала за време једнодеценијске епископске службе свештеномученика Кипријана Картагинског под мотом praeparatio ad martyrium (припреме на мучеништво). Овај спис је, сходно Валцовој дисертацији, кључни текст за средишну тему Кипријановог опуса. Ова збирка библијских мотива, за разлику од једне друге Кипријанове збирке Ad Quirinum, није просто скуп насумичних цитата, већ њихов топички одабир, распоред и композициони склоп одражавају непатворени печат Кипријановог богословља. Будућа награда на небу је неизмерно већа но овоземаљска патња, могла би гласити једна од основних теза свештеномуч. Кипријана. Реч о претећим ужасима, мукама и казнама у паклу, односно мотив страдања и испаштања људи, има „функционални смисао“, наглашено тврди Валц. Нипошто страх не сме да одређује и покреће људско делање, већ радост за будућим неизмерним богатством небеске награде и вечно јединство у слави са Богом и свим праведно скончавшима. У овоме би се могао видети изглед овог Кипријановог списа, који је и in nuce богословска срж његовог целокупног дела, истиче аутор.

Imperium Romanum у трећем веку карактерише криза у политичком, привредном, социјалном и духовном животу. У свему mala, adversa, clade и plagae, као и Дециjусова прогањања хришћана - све су то за Светог Кипријана Картагинског симптоми дубоке кризе читавог света. У Римском царству је владала неправда, што се показало на примеру гоњења хришћана. Симптомима распада су допринеле и природне катастрофе – глад и куга. Сва та апокалиптичка топика и plagae generis humani навеле су Кипријана на мишљење да је крај свету (mundi finis) сасвим близу.

Житије свештеномуч. Кипријана Картагинског (око 200. до 210. - † 14. септембра 258.)

Сходно најзначајнијим изворима о животу свештеномученика Кипријана, које нуде сâми његови списи, особито његова писма, као и његова биографија, највероватније из пера ђакона Понтија (Pontius) – „Vitа Cypriani“ – Свети Кипријан је, пуним именом Caecilius Cyprianus, наречени још и Thascius, рођен почетком 3. века у Северној Африци у Картагини, у данашњем Тунису. Други значајан извор чини опис његовог живота од стране Јевсевија Јеронима Стридонског (Eusebius Hieronymus Stridonensis) „De viris illustribus“ („О знаменитим људима“), који се верно ослања на спис ђакон Понтија. Од рођења је Кипријан припадао паганској римској религији. У младости је био подучаван умећу реторике (красноречивости), те је врло рано постао persona insignis (позната личност). Око године 245. г. се крстио, односно приступио хришћанству. Крштење као духовни преображај дарован кроз св. Тајну крштења он описује свом пријатељу Донату следећим речима: „Када животворне воде крштења омише мрље ранијег живота мог, и у очишћено срце моје изли се небеска светлост; када, примивши Духа небескога, постадох нови човек, тада се ја на чудесан начин потпуно уверих у оно што сам раније сумњао, тајне ми се почеше откривати, мрак ишчезавати; оно што ми је раније изгледало тешко, постаде лако, немогуће постаде могуће...“ (Писмо Донату). У то време је Кипријан био имућан и угледан грађанин Картагине. О разлозима за своје обраћење(конверзију) хришћанству Кипријан излаже у своме спису ad Donatum (Писмо Донату).  Великог учитеља Цркве Тертулијана је, по сведочанству св. Јеронима Стридонског, називао својим учитељем. Када је тачно Кипријан крштен и да ли је потом био презвитер или ђакон, остало је неизвесно. Извесно је, пак, да је 248./249. г. постао епископ и да је носио титулу „папа“, као и сви епископи у Риму, Картагини или Александрији. О томе вели Понтије, Vita Cypriani 5,1: „iudicio Dei et plebis favore ad officium sacerdotii et episcopatus gradum adhuc neophytus et ut putabatur novellus electus est“.

За време прогона хришћана под Децијем (јануар 250. до априла 251.) спасао се бекством, а сав његов посед је конфискован. Његов рефугијум је унутар црквених кругова тумачен као кукавичлук, издаја и неверство. То тим пре, јер у то време није био мали број афричких хришћана који су окончали мартирском смрћу. Римском клиру је Кипријан упутио поруку да је делао сходно визији и једном Божјем сигналу који му се у сну приказао. Из свога егзила је Кипријан ревносно и предано столовао својом епископијом уз помоћ својих лојалних ђакона.Но ипак је његово наводно подозриво опхођење изазивало сумње и смутње. У рано лето 251. г. након прогонстава цара-тиранина Декија, Кипријан се вратио у Картагину да васпостави свој епископски ауторитет.

Наредних година се распламсала полемика са Римом. Под царем Валеријаном се прогон хришћана почео обнављати. Овога пута је Кипријан пак тражио сам своје мучеништво, и буде предан 30. априла 257. г. римском проконзулу Аспазију Петерну. На питање проконзула ко је он, Кипријан је одговорио: Christianus sum, et Episcopus. Nullos alios deos novi, nisi unum et verum Deum, qui fecit caelum et terram, mare, et quae sunt in eis omnia. Huic Deo nos Christiani deservimus: hunc deprecamur diebus ac noctibus, pro nobis et pro omnibus hominibus, et pro incolumitate ipsorum Imperatorum. („Ја сам хришћанин и епископ. Ја не познајем друге богове осим једног и правог Бога који ј створио небо и земљу, мора и све што је у њему. Томе Богу служимо ми хришћани и молимо му се дан и ноћ за нас људе и за добро цара“). Кипријан је морао знати да је овакаво исповедање било равно смртној пресуди. Проконзул нареди да га заточе у град Курубис, да би га 13. септембра 258.г. проконзул Галерије Максимус осудио на смрт одрубљењем главе.
Из акта о мучеништву епископа Кипријана читамо: „...А другога дана сакупи се много народа око куће Секстуса (код кога се био настанио проконзул). Проконзул седе и рече да доведу Кипријана. Тада му рече: „Јеси ли ти Тасције Кипријан?" - Кипријан одговори: „Јесам". Проконзул га запита: „Је ли истина да ти јавно иступаш као отац тога безбоштва?" Кипријан одговори: „Јесте". Галерије рече: „Свети цареви траже од тебе да жртвујеш." - „Нећу то да чиним." - „Промисли шта говориш и учини што ти се заповеда". „У праведној ствари нема размишљања". - После кратког саветовања са скупом објави Галерије у узрујању пресуду овим речима: „Нека се Тасције Кипријан погуби мачем". Кипријан рече: „Богу хвала!" Када је изречена та пресуда, поче гомила браће викати: „Ми хоћемо да и нама одсеку главе са њиме!" Тада је настао метеж међу браћом и велика га гомила пратише. Одведен је на Секстусову њиву. Тамо је скинуо са себе горњу одећу, спустио се на једно колено и пао у молитви пред Господом. Пошто је скинуо и доње одело и предао га ђаконима, стајао је усправно и очекивао је џелата. Када је џелат дошао, заповедио је (Кипријан) својима да му даду двадесет и пет златника. Онда је покрио очи руком. И тако је блажени Кипријан дочекао ударац мачем који га је погубио. Тело је остављено ту у близини да се задовољи радозналост незнабожачка. Одатле је ноћу однесен са молитвама и великом свечаношћу на поље прокуратора Макробија Кандидијана, украј друма, близу рибњака“. - За неколико дана умро је проконзул Галерије Максимус, a Кипријанов лик је, на крају, био овенчан ореолом мученичке смрти.

Списи Светог Кипријана Картагинског
Писма
Epistolae - 81 писама, делом Кипријанова, делом (16 писама) њему упућених.
Писма римског клира и римском епископу („папи“) Корнелију (Cornelius) из година 250./253.

Писма из периода Децијевог прогоњења, које је Кипријан из свог избежништва упућивао својој пастви (јануар 250. до марта 251.),

Писма из времена Новацијанове шизме и сукоба са јеретицима.

Трактати (расправе и списи о појединачним темама):
Ad Donatum (Писмо Донату)
De habitu virginum (Књига о одећи девственица)
De lapsis (Књига о палима),
De ecclesiae catholicae unitate (Књига о јединству Цркве): Ово је главно дело Кипријаново (написано 251. г. за време Картагинског сабора) и представља позив и опомену за јединство Цркве. „Habere non potest Deum patrem qui ecclesiam non habet matrem.“ („Ко Цркву нема као мајку, тај не може имати ни Бога за оца“, De unit. eccl. 6). Овај спис је настао око 251. и уперен је против Новацијановог раскола.
De dominica oratione (Књига о Молитви Господњој), Ad Demetrianum (Књига Димитријану),  ,,Quod idola dii non sint (Књига о ништавности идола), De mortalitate (Књига о смрти), De opere et eleemosynis (О добрим делима и милостињи), De bono patientiae (Књига о добру трпљења), De zelo et livore (О љубомори и завидљивости), Ad Quirinum (Квирину) testimoniorum libri tres, Ad Fortunantum (Писмо Фортунату), Sententiae episcoporum numero LXXXVII de haereticis baptizandis. Од тога у српском преводу имамо следећа: Књига о ништавности идола, Три књиге сведочанстава против Јудејаца, Књига о одећи девственица, Књига о палима, Књига о јединству Цркве, Књига о Молитви Господњој, Књига Димитријану, Књига о смрти, Књига о добру трпљења, Писмо Фортунату у похвалу мучеништва, писма.

Кипријанове списе карактерише – за разлику од Тертулијана – мања склоност декоративним гирландама језика и плићи рефлексивни понор оригиналне богословске мисли. Но ипак његова заслуга је огромна за негу латинског књижевног језика. Кипријан повезује своје класично реторичко умеће (ars) са библијским језиком хришћанског предања. Пруденције (Prudentius) посебно хвали Кипријанов стил и вели: „Dum liber ullus erit, dum scrinia sacra litterarum, te leget omnis amans Christum, tua, Cypriane, discet“. („Нека све док књига и Свети списи буду постојали,и свако ко Христа љуби, и Твоје списе чита“. Блажени Августин пише у једној својој омилији: „Quam eloquens sanctus Cyprianus, quam fulgens framea eius in litteris eius apparuit“. („Како је речит Св. Кипријан, у каквом се сјају пројављује његово копље у његовим писмима“). А Јероним Стридонски у De viris illustribus („О знаменитим људима“) вели у хагиографској хиперболи: „Hujus ingenii superfluum est indicem texere, cum sole clariora sint ejus opera“ („О његовом духу не треба много говорити будући да његова дела својим сјајем и сунце надсијавају“).
Православна црква слави Светог Кипријана заједно са Св. Јустином 2. октобра по јулијанском календару.

протођакон Зоран Андрић, Минхен