О смрти прогонитеља – Лактанције (превод на српски језик)

Висока школа - Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију из Београда покренула је едицију: Светоотачка ризница, у којој је прва књига Лактанцијев спис О смрти прогонитеља. Превод списа и увод у превод потписује Др Милена Милин. Лектура и коректура латинског текста била је поверена Мр Душици Петровић. Уредник издања и новопокренуте едиције је протојереј-ставрофор др Радомир Поповић.

Лактанцијево дело О смрти прогонитеља појављује се први пут у преводу на српски језик и то у време 1.700-те годишњице Миланског едикта (313-2013). Ово дело није превасходно богословско нити је Лактанције био превасходно велики теолог каквих је било у 4. веку. О смрти прогонитеља је важно, пре свега, црквено-историјско дело које нам осветљава један значајан аспект хришћанства у историји у прва три века и прве две преломне деценије 4. века о којима писац као савременик даје и највише података.

Лактанције је као образован човек, професор реторике, добар познавалац античке писане речи, постао хришћанин у зрелом животном добу. Дело О смрти прогонитеља пише за потоње нараштаје, пре свега као апологију победничког хришћанства које сада тријумфује над римским царевима прогонитељима, и као "сведочанство о њиховој смрти". Циљ је, како он сам каже, сазнање или упознавање Божје моћи и снаге, која је непобедива. Кратак опис прогонитеља почиње од цара Нерона (54-68) за којег каже да је "први прогонитељ", "злоћудна звер", а као Божја казна, не зна-му се ни гроб (1,7).

Други цар о којем говори је Домицијан (81-96) који због прогона "праведног народа (мисли на хришћане), не само да је убијен у дому, "него је чак избрисан помен његовог имена" (3,2). Занимљиво је да Лактанције у свом делу не помиње цареве из другог и прве половине трећег века, који су сигурно прогонили Цркву: цар Трајан (98-117), Адријан, Антоније Пије, Марко Аурелије, Септимије Север и његови каследници). Следећи цар кога помиње је Деције Трајан (249-251), "проклето чудовиште и зликовац", који је за казну погинуо у рату са Карпима, "без одеће и обуће је лежао на земљи као храна дивљим птицама" (4,3). Цар Валеријан (253-260) је такође трагично окончао свој живот као заробљеник Персијанаца. После много понижавања одрана му је кожа, обојена у црвено и постављена у многобожачки храм (5,6). Цар Аурелијан (270-275) није дуто владао, описан је као махнит, убијен је у Тракији, "убили су га пријатељи због неке нетачне сумње" (6,2).

Цара Диоклецијана (284-305) Лактанције види као веома грамзивог. Умножена је државна администрација која је оптеретила пореске обвезике, што је изазвало велико незадовољсгво у народу. Његов савладар Максимијан Херкул је такође похлепан на богатство, наклоњен истом полу, "што је мрско и одвратно" (8,5). Коннстанција Хлора, како каже, оставља по страни, "јер је био потпуно другачији" (8,7).
За цара Максимијана Галерија, Диоклецијановог зета, каже да је био "гори од свих злих царева" (9,1) под утицајем мајке Ромуле. Повод за прогон хришћана било је неуспешно приношење паганских жртава, а за то су оптужени хришћани. Они су одбили да једу жртвено месо, већ су постили и молили се. Тако је издат први едикт против хришћана 24. фебруара 303. године. По овом закону хришћани су лишени "свих високих звања и титула", немају право да воде судски поступак. Занимљиво је да су том приликом прогонитељи провалили у хришћански храм, тамо су пронашли хришћанске списе и иконе (12,2). У Никомидији је порушен хришћански храм. Исти Галерије је подметнуо пожар у царском двору, за који је оптужио хришћане. Прогон је почео од царског двора. Констанције Хлор, о коме Лактанције лепо пише, "да не би изгледало да не прихвата налоге старијих владара, дозволио је да се поруше капеле, уствари зидови. Но, сачувао је неоштећен Божји храм који се налази у људима" (15,7). Опширније говори о размирицама међу владарима у периоду четворовлашћа (тетрахија), са посебном пажњом, пак, прича како су хришћани били прогоњени. Галерије је описан са најгрознијим карактеристикама: људе је давао да их медведи (- на које је ликом подсећао) растрзају и једу (21).

Констанције Хлор је умро у Јорку 306. године, а наследио га је син Константин (24,1) који је лично прошао кроз велика искушења у сталном и латентном сукобу међу савладарима. Лактанције даје више појединости о крају Галеријеве владавине. Допао је тешке и неизлечиве болести овај сурови и охоли владар. Савладан болешћу "био је приморан да исповеди Бога" (33), и већ је умирући на самртном одру (311. године) издао едикт (закон) у Никомидији. У закону се констатује "да се хришћани, који су напустили веру својих предака, врате правим назорима" (34,1). Иако су због вере били изложени мучењима и прогонима, хришћани су око себе окупљали "разне народе из различитих крајева" (- наднационални и надрегионални карактер хришћанства, за разлику од племенског и етничког карактера многих паганских веровања). По овом државном закону, који на самртном одру издаје љути прогонилац хришћана, овима се сада дозвољава "да поново могу бити хришћани и да граде зграде где се окупљају, али тако да не чине ништа против утврђеног реда" (34,4).

Након Галеријеве смрти (311) Максимин Даја је обновио прогоне. Он је "најпре укинуо опроштај онима под заједничким именом хришћана". Забранио им је да граде храмове, да се окупљају на "јавним местима или по приватним кућама, имали су право да их затварају, да их приморавају на приношење жртава или да их пријављују властима" (36). Још каже да хришћани нису убијани, али су сакаћени ( - одесецани су им делови тела) (36). За цара Диоклецијана каже да је умро као бивши цар "од глади и несреће", није могао да једе и да спава (42).
Даљи опис догађаја везан је непосредно за време које је претходило Миланском едикту и догађајима који су након тога уследили а у средишту којих је Свети цар Константин Велики (306-337). Најпре је из власти као противник хришћана елиминисан Максенције (312) у битки код Милвијског моста у близини Рима (44). Константин, од Бога призван био је опоменут, како писац каже, "да на штитове (-војника) упише небески символ (-односно крст) (44,5). Већ следеће зиме, почетком 313. године Констацтин је отишао у Медиоланум (Милано). Пре тога, описан је сукоб Ликинија и Максимина Даје код Адријанопоља. Максимин Даја је пре самог сукоба дао обећање да, ако победи, "искорениће хришћанско име и до темеља га уништити", док Ликинију "у сну дође анђео Господњи, подстичући га ..." (45) и "упућивао га је како и којим речима треба да се моли". Исписану молитву Господу Христу, војници су три пута изговарали пред битку. После победе над Максимином Дајом, Ликиније у јуну месецу 313. године објављује Милански едикт у Никомидији (313) (48).

Лактанције своје дело завршава описом догађаја који још не наговештавају сукоб цара Констатина и његовог савладара и зета Ликинија. Такође нема помена ни о почецима Аријеве јереси. Ови догађаји ће убрзо уследити, али Лактанције већ није био међу живима. Завршавајући дело О смрти прогонитеља он резимира своја размишљања: "Овако је Бог победио све прогонитеље свог имена ... "(50). Ово је све записао да се "не изгуби сећање на толике догађаје, да се не прећуте греси оних људи према Богу или Божји суд над њима" (51). "Бог их је све уништио и збрисао са земље", завршава своје казивање Лактанције. Заједно са епископом Јевсевијем Кесаријски, Лактанције је кључни извор за наша сазнања о хришћанству у првим годинама четвртог века. Зато је појава његовог дела у преводу са латинског изворника на српски језик од изузетног значаја.

Издање књиге помогло Министарство вера и дијаспоре Владе Републике Србије.

Протојереј-ставрофор Радомир В. Поповић