О вери и знању кроз summa philosophiae

Јирген Хабермас: ”Такође једна историја философије”

Књига 1:”Окциденталне констелације о вери и знању” Књига 2: ”Разумна слобода. Трагови дискурса о вери и знању”

(Jürgen Habermas: „Auch eine Geschichte der Philosophie“

Band 1: „Die okzidentale Konstellation von Glauben und Wissen“
Band 2: „Vernünftige Freiheit. Spuren des Diskurses über Glauben und Wissen“, Suhrkamp Verlag, Berlin 2019).

На 1700 страница у две свеске, написане руком најзначајнијег интелектуалца Немачке, ”Такође једна историја философије” је summa и једна врста биланса Хабермасовог философског опуса и његовог философијом одређеног живота. Имајући у виду ренесансу религија у политичком и васкрснуће метафизике у философији, ова разматрања просветитеља Хабермаса су крајње актуелна. Са 90 година објавио је, овај у светским оквирима прослављени мислилац, Јирген Хабермас једну монументалну историју философије. У њеном центру стоји конфликт између вере и знања у западној мисли. Философија Истока и феминистичка философија нису предмет ових Хабермасових разматрања.

Јирген Хабермас описује историју западне философије изнова и показује како се западна мисао од вере раздвојила (дислоцирала). Ово је сума његовог мишљења која круже око појмова ума и слободе. То је пут од вере ка знању, и Хабермас пита, шта значи служити се аутономно својим умом? 

Иако се она због свог сопственог специјализовања и растуће непрозирности света не може искључити из света, она има да испуни два задатка, констатује Хабермас: да држи ”целокупност” увек у визиру и да своје савременике охрабрује да ”практикују аутономну употребу свога ума и друштвено бивство практично формирају”.

Хабермас развија своју генеалогију на водећим линијама дискурса о вери и знању. При томе се он служи тезом Карла Јасперса о ”аксијалном времену”, која као и код Јасперса значи хомогенизацију. Приступ оправдава ”трансформацију религиозне свести” и наићи ће прећутно на јудејски монотеизам и његову дистанцираност од незнабоштва. У Грчкој је, пак, све још у границама. За једну религију Откривења један човек није само већи, већ и узвишен: ”Ја сам твој господ, твој Бог”. 

Знање и Откривење

Хабермас истиче Платона и у његовом онтолошком учењу о степенима бивства и форми знања и сагледава ”спасилачки, дакле, религиозно препознаје”. Али језгро Платовог  мишљења, учење о идејама, остаје људима самим инхерентни елемент. Човек није као у јудејству или хришћанству  imago-Dei, ”слика и прилика Божја”, већ животиња која је обдарена логосом, тј. језиком и умом. Као последица тога је и Платоново учење и четирма кардиналним врлинама независно од религиозне вере. Чак и велики део Декалога чине секуларне обавезе. Али за дискурзивну костелацију Хабермасу није суштинска ”западна рационалност” модерних наука које потичу из Атине. Тек је са Јерусалимом зачета конфронтација, полемички речено: контаминација једне самосвести идејом Откривења је учинила неопходним да се промишља о односу вере и знања. Овде треба подсетити да чак и философија, којој Хабермас пориче предмодерност, која је у дословном смислу ”постметафизичко мишљење”, почиње још код Грка. Модел једне метафизике Платоновог учења о идејама, биће од другог црквеног оца философије, Аристотела, радикално одбачен. Чак и његова ”prima philosophia” је номинално метафизика qua теорија општих мисаоних приницпа и као таква, општа теорија објеката (онтологија), те најзад као фундаментална философија природе у једном критичком смислу метафизика. 

Аутономија ума

Ако се прихвати овај смер кретања, онда је Хабермасова високо рефлектована генеалогија и даље уверљива: свеска 1 ”О питању генеалогије постметафизичког мишљења” реконструише пут од ”хришћанског платонизма” и ”настанак Римо-католичке цркве” (Источни Рим/Византија нису разматрани), о ”хришћанској Европи” и као ново усмерење које води ка «via moderna», која је за научно, религиозно и друштвено-политичку модерну било одлучујуће – са континуираном диференцијацијом између духовне и световне моћи и од вере и знања. 

Раскршће мишљења

Друга свеска ”Разумна слобода”  посвећена је ”траговима дискурса о вери и знању”.

Хабермас почиње са протестантизмом и са Лутером. Ово је конвенционални прилаз који није сасвим безначајан: двојица не-протестаната, Лутеров савременик Николо Макијавели и доцније Франциско де Виторија,  прикључени су првој свесци. Њихов допринос  је једној ”функационалистичкој теорији државне моћи” и ”новим проблемима легитимности” народног права. Са Макијавелијем је реч у другој свесци под категоријом ”Раздвајање вере и знања”. У другом поглављу Хабермас излаже ”антиподе” Хјума и Канта. Као што сам наслов ”Раскршће постметафизичког мишљења” наговештава, овде није Хабермасу до традиционалног читања да је Хјум један вехементни антиметафизичар, док Кант рационалну форму метафизике одбацује, али изричито против Хјума, развија једну метафизику. 

Ударни противаргумент

Можда би у овом контексту у диксурсу о вери и знању философски фундираном читаоцу недостајао један изванредан философ као што је Блез Паскал. Али Хабермасовој генеалогији не треба енциклопедијска потпуност. За његову теорију су представници ”лингвистичког обрта”, Хердер, Шлајермахер и Хумболт, потом Лудвиг Фојербах, Карл Маркс и, за многе Хабермасове читаоце изненађујуће, Серен Кјеркегард.

После једног погледа на Перса и прагматизам, скаче геналогија у савременост. У њој ће се ум како у истраживању, тако и у политици отеловити.

Постмодерне је из свег гласа прокламовала крај великог наратива. Својом монументалном књигом Хабермас нуди ударни противаргумент. 

Сада су теолози на потезу, уколико свој позив још озбиљно разумеју. Они, пак, треба да покажу да је људски ум, насупрот одређењем вере, аутономан и да се људи и мимо Божјих заповести ипак могу сматрати слободним бићима. Ово је књига написана са необичајеном снагом фасцинације. Можда је ово последња књига Јирген Хабермаса, његова последња реч и резимирајући биланс. Он је у својој комплексности сличан ”Теорији комуникативног делања” и открива изнова чаробни универзум ступендне учености и оштроумности. Хабермас реконструише вишеструка философскa струјања као разуђену панораму философије о једнакости и неједнакости, добру и злу, правди и неправди, уму и бесмислу од антике до данас са највећом аргументативном конзистентношћу, запањујућим мисаоним богатством које заслужује највише дивљење и неомеђено признање. Хабермас је већ у Пантеону са класицима, иако се ово тврђење не би допало Хегелу наших дана. 

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим)