Орден Светог деспота Стефана Миловану Витезовићу и Миодрагу Вујовићу
Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј уручио је јуче у Српској Патријаршији у Београду орден Светог деспота Стефана Лазаревића господи Миловану Витезовићу и Миодрагу Вујовићу, у присуству чланова Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Преосвећене господе епископâ: сремског Василија, бачког Иринеја и шумадијског Јована; Преосвећене господе Епископа рашко-призренског Г. Теодосија и викарног Епископa хвостанског Г. Атанасија, као и представникâ културног и јавног живота српске престонице.
У одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве наводи се да се орден Светог деспота Стефана додељује за делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану њиховим радом и великим доприносом у очувању и неговању националних и духовних вредности српског народа.
Обраћање Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја приликом доделе ордена
Најпре поздрављамо све сабране у овој светој српској кући и упућујемо топле речи добродошлице и љубави онима који представљају наш народ на пољу културе, књижевности и свега узвишеног и племенитог што представља вредност једног народа.
Имамо велику част и велико задовољство да данас доделимо два ордена двојици културних прегалаца, двојици књижевника који делају по традицији и на темељима српске културе, светосавске и православне, људима који су били и остали верни Цркви, не само данас него и у времену у коме то није било друштвено пожељно и када су многи због тога трпели последице: и тада, дакле, они су храбро стајали на бранику своје историје, своје културе, своје Цркве и свог народа.
За такву оданост и за велики допринос који су нашој култури дали – и још увек, Богу хвала, дају, а молимо се Свевишњем да им дâ здравља да наставе у истом духу и правцу – Црква додељује одликовања уваженом господину Миши Вујовићу и свима нама драгом господину Миловану Витезовићу. Додељујемо им орден Светог деспота Стефана Лазаревића, нашег великог културног делатника у средњем веку, светог човека који је уједно био пример образованог човека у свом времену и просвећивао свој народ, због чега је Српска Православна Црква и установила орден његовог имена. Управо тим орденима наша Црква награђује два угледна хришћанска културна и јавна делатника. Да носите орден на многе године!
Одговор г. Милована Витезовића
у име обојице одликованих
Ваша Светости, господине Патријарше српски Иринеје, Ваша Преосвештенства, часни оци, поштовани пријатељи,
И пре Светог Саве, утемељитеља самосталности Српске Православне Цркве, ми смо били Срби, јер од њега знамо да смо Срби. Српска Православна Црква сачувала нас је као народ кроз сва искушења векова и историје. Када прва институција, коју можемо звати и народом, одликује некога, онда је то, изнад сваког признања, обавеза над обавезама. Ту обавезу у овој захвалности осећамо господин Мишо Вујовић и моја маленкост.
Господин Мишо Вујовић је ово одличје заслужио чувањем, брањењем и спасом српске – а тиме и своје – душе у своме ауторском раду посвећеном Србима и у издавачкој делатности „Принцип Преса", посвећеној највишим националним вредностима и њиховом представљању у иностранству. Ревија Србија нам открива лепоте Србије и племенитост наших људи.
O делању моје маленкости не бих говорио, јер није упутно, нарочито што притом мислим ко је све пре мене могао добити ово одличје са толико часним именом Свети деспот Стефан Лазаревић.
Ако мислимо – а шта друго можемо? – на тешка и најтежа времена српске историје, у којима је и епски и историјски најтеже оно послекосовско, и тражимо прве људе достојне тих времена, онда нам је најпрвља мисао о деспоту Стефану Лазаревићу, кога зовемо и Високи, јер је био не само дорастао приликама времена већ се и уздизао изнад њега, као што се деспотова кула уз Манасију уздиже изнад свега до тада сазиданог у Србији. Спасавао је Србију, спасавао је Цариград, и спасао душу за векове, што га је и посветило.
Имао је он великих челника и храбрих војсковођа, али му је најумнији челник био Константин Философ. Са њим је створио Ресавску школу која ће својим књигама староставним сачувати народ.
У својој историјској сарадњи са Мађарима деспот Стефан је ушао у најпрестижнији витешки ред Зеленог змаја, који одређује и његов грб.
Моје, не баш тако ново презиме, чије порекло не знам, обавезује ме према прецима и потомцима, а, ево, и према ордену Светог деспота Стефана, који примамо у његовом Београду.
Мој и наш Вук – у „најславнијем часу свога живота дојакошњег”, захваљујући у Јени на титули доктора философије – казао је прве стихове Почетка буне на дахије. Па да и ја ову захвалу завршим стиховима, јер ми деспота Стефана поимамо као великог песника, што је и био.
*
На крају своје беседе, г. Милован Витезовић је прочитао песму Поменик из своје збирке Певање српско:
Мисли моја, мој у глави црве,
Зар почиње све од четрес’ прве?
И зар до ње ничег било није,
Ни нас самих, а ни историје?
Грло моје, загрцни се, реци:
Зар су ништа били наши преци?
Слутњо моја, шта ли нам се спрема,
Има ли нас кад Немање нема?
Коби вечна, где је српско лице,
Ако није олтар Студенице?
Зебњо тајна, постала си страва,
Шта је свето ако није Сава?
Историјо и ближа и даља,
Зар за ништа дајеш Светог Краља?
Свете лозе зар су ладолежи,
Што Милутин у Софији лежи?
Нису л' доказ да ми нисмо лањски
Ни Дечани ни Стефан Дечански?
Задња надо, шта се иза крије,
Шта је силно ако Душан није?
Коме ли нас доказујеш, фреско,
Пут Лазара кроз царство небеско?
Манасијо, сведочи лепотом,
Зар смо мали Високим Деспотом?
Грудво земље, у шаци се здроби,
Ко расути Срби у Сеоби!
Проспи, душо, макар задњим дахом,
Куд одосмо сви за Патријархом!
Давна рано, повређеност боли,
Кога диже Ђорђе у Тополи?
Рано јутро, после започети,
Са ким Милош устаде на Цвети?
Зар не беху царства за промене
Кад стадоше Срби под Једрене?
Веро наша, памет нам дозови,
Куд одоше хици Принципови?
Не поне ли река Колубара
Обе круне два немачка цара?
Мисли моја, мој у глави црве,
Зар почиње све од четрес’ прве?
И зар до ње ничег било није,
Ни нас самих, а ни историје?
