Осам векова Милешеве: Задужбине у песми

„Народна песма сведочи да се подизање манастира сматра не само за богоугодно дело, него је то уједно и ствар поноса, дика похвала и спомен његовим оснивачима.“ Живот без задужбинарства лишен је смисла.

И народна песма зна да је задужбинарство српска особина:

Што год било и цара и краља
Сваки себе задужбину гради.
Неки гради, неки начинио.

Са тим је у вези и чињеница да попис манастира у Речнику Вука Караџића обухвата старине са целог српског простора, односно са целог подручја некада обновљене Пећке Патријаршије (1557). Поводом поменутог колебања код аутора око тумачења смисла речи „ктитор“, и ту треба рећи да за народног певача нема двоумљења. То је далеко од појма власништва и сваког интереса, и везано је са жртвом. Живот без задужбинарства јесте за презир и осуду.

„Народна песма сведочи да се подизање манастира сматра не само за богоугодно дело, него је то уједно и ствар поноса, дика похвала и спомен његовим оснивачима.“ Живот без задужбинарства лишен је смисла:

Ми пијемо и господствујемо
Задужбине нигде не градимо.
Намастира ни бјеле цркве.

Кад се расправља о односу и садржини песме, поводом питања задужбинарства јављају се бројни неспоразуми. Расправља се једино по ономе што је доспело сачувано и фиксирано у издању Вука Караџића. Шта је томе претходило, остаје да се нагађа. Колико штампом „цементиран“ текст стварно садржи од онога што је некадашњи први певач намеравао или успео да каже? Кроз колико уста је та песма „прошла“, док је стигла до Вуковог казивача? Из свог искуства, Вук је најбоље знао колика је улога посредника – односно како лош казивач може да упропасти песму, и обрнуто, колико добар преносилац може да допринесе њеној вредности.

Од самог настајања, као усмена творевина, песма је подложна мењању, и бар по намери, трагању за бољим. Током тог процеса долази до „померања“ разних врста. Тако, у верзији песме о Раваници, за њеног певача важнији је попис гостију на слављу кнеза Лазара, него касније наведени списак немањићких задужбина.

Токови усмене књижевности су несагледиви. Због много чега ту појединац у процесу преноса може да одигра велику улогу. Не може се ни изблиза правити поређење животног пута писаног и усменог садржаја. Различита су средства за чување и преношење почетне поруке. Ни најнесавеснији писар не може толико да „сахрани“ примљено него што то може да чини лош казивач. Стога чуди да су се неке песме појавиле само у две верзије. Задивљује и како је у толикој мери при набрајању очувана веза са реалношћу. Тамо где те везе нема, не значи да је ту у питању једноставно незнање. Иза тога одступања често се крије свесна намера аутора да довођењем у везу са Немањићима што ширег националног простора подстакне дух издржљивости и отпора.

За разлику од усмене књижевности, писац стварањем текста даје му форму која обезбеђује боље очување и дуже трајање. Затим, на тај начин и сам писац „веже“ себи руке. Написано се осамостаљује у односу и на свог аутора, који не може олако да га мења. Ту су верзије врло ретке.

Тамо где говори о задужбинама, песма се додирује и допуњава са старим писцем Доментијаном и то није једино што их спаја. Овим поводом треба поменути и присуство антиципација о којима теоретичари расправљају током истраживања Доментијановог рада. Антиципација у песми је очигледна. Милош, а ко би други то могао – у песми је присутан уобичајени начин размишљања, да се за познату особу везују многа својства – предвиђа неизбежни пад земље под власт иноверног туђина и каква ће судбина задесити хришћанске храмове. Антиципација се често преплиће са појмом предодређења. Земља мора пасти под власт туђина, иако је држава богата, па самим тим могла би се припремити за одбрану.

Антиципације код старог биографа су толико присутне да руше поверење у веродостојност приче. По мишљењу стручњака, излагање је у служби остварења и повезивања ранијих порука, па тек онда ради обавештења читаоца. У коришћењу текстом Житија о томе скоро да се не води рачуна већ се полази од претпоставке да је главни циљ писца само да прича без икакве помисли на неку потребу „монтаже“.

Научна дефиниција појма антиципација гласи: „описивање појава које тек треба да се догоде, као да су се већ догодиле“. Преведено на конкретне примере, то изгледа овако:

„Показује се да је Сава после смрти постао светац чудотворац и да је до краја испуњен Божији план о њему. Овај план био је назначен још у поглављу у коме је описано како се Немања после смрти јавља Сави. Приликом тог јављања он казује шта ће се са Савом збити на основу Божијег плана. Зато се на пророчанство Светога Симеона позива на једном месту у поглављу о преносу Савиних моштију и то се пророчанство овде допуњава констатацијом да ће Сава доћи к Симеону“.

Звучи необично да је од толиких ликова из српске старине у најтешњој вези са нашим задужбинама славни јунак Милош Обилић. Од три основне песме, посвећене тој тематици, Милош Обилић је у две од њих главна личност. У песми о настанку Раванице јавља се у улози тумача будућих догађаја, који очекују српски народ и стога саветује свом владару кнезу Лазару како да поступи, а у следећој песми он је пред Латинима у улози „промотера“ лепоте и вредности српских задужбина.

Ви сте мудри, господо Латинска,
Јесте мудри, ал’ зборите лудо:
Да ви знате наше намастире,
Наших славних цара задужбине,
Какови су и колики ли су!
Да видите лавру Студеничку
Не далеко од Новог Пазара;
Да видите Ђурђеве Ступове
Код Дежеве старијех дворова,
Задужбине цара Симеуна;
Да видите чудо невиђено,
Б’јел Вилиндар усред горе Свете,
Задужбину Саве светитеља
И његова оца Симеуна;
Да видите Жичу код Мораве
И код Ибра више Карановца;
Сопоћане Рашки на извору,
Задужбине светога Стевана,
Српског краља првовјенчанога;
Да видите Папраћу велику
Виш’ Зворника Спречи на извору
Под високом гором Бороговом,
Задужбину Вукана жупана;
Да видите високе Дечане
Код Призрена града бијелога,
Задужбину краља Дечанскога;
Да видите Рачу пребијелу
Код Сокола украј воде Дрине;
Да видите лијепу Троношу
Код Лознице на р’јеци Троноши,
Задужбину браће Југовића;
Да видите славну Раваницу
У Ресави ниже Параћина
На студеној р’јеци Раваници,
Задужбину нашег господара,
Господара, славног кнез-Лазара;
И остале Српске намастире,
Да видите, пак да се дивите,
Какови су и колики ли су!

Спискови манастира сачувани по песмама се разликују међу собом, али је степен сличности међу њима ипак већи од разлика. Неслагања у набрајању код усменог преношења спадају у основне особине усменог сведочења. Преношењем од казивача до казивача понешто се „губи“, а понешто се додаје. У настанку текста службе (последовања) неком светитељу и настанку народне песме има сличности. То су песничка дела која се ослањају на неки извор података. За службу светитељу то је његово Житије, а за оне песме у којима се даје списак задужбина, то су по оцени стручњака стари српски родослови, пошто се у њима уз сваког појединог владара наводе и његове задужбине. „Ниједан народни певач не показује толико знање, не само знање многих манастира по имену, него и толиких имена места, река и планина у Србији, у чијој се близини налазе ти манастири.

“У песми Свети Сава певач ствара заплет кроз питање шта су стари некад радили, да би се завршило захвалницом. Мотиви ктитора су у тежњи ка спасењу „да ме не осуди на дан страшног и грозног испитивања, онога дана и часа, већ да ми милостив буде, тих и утешан, и да ми, ради молитава пречисте своје Матере, свети да да пребродивши животну буру, дођем на тихо и истинито и неузбуркано пристанише“.

Некад је то из захвалности Богу за добијену помоћ, као што по песми чини деспот Ђурђе Бранковић.

Проли сузе Смедеревац Ђура
Покаја се и исповеди
Оздрави му ћерца јединица
Лепша поста него што је била.
Одма Ђура дозива мајсторе
Те сагради у пустињи цркву.

Извор: Православље