Изложба икона мр Тодора Митровића у Галерији УЛУС

Синоћ је у Галерији УЛУС, у Кнез Михајловој бр. 37, у Београду отворена изложба икона мр Тодора Митровића, доцента на предмету Иконопис на Високој школи - Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Изложба је саставни - практични - део докторског уметничког пројекта на београдском Факултету ликовних уметности, на тему Икона - између отиска, слике и слова.

На изложби је представљено 75 икона малих формата. Експонати су поређани на уједначеном размаку - у висини очију - а представљају портретске иконе различитих светитеља. Све иконе су израђене у некој од темпера техника, на дасци као класичном носиоцу за икону. Иконе су настајале између 2008. и 2011. године. Изложба траје од 17. до 30. августа 2011. године, а галерија је отворена од 10 до 20 часова.

Каталошки текст је написао др Јоргос Кордис, професор Иконографије на Теолошком факултету Атинског универзитета, који доносимо у целини:

Представљање невиности из Раја: Свет икона Тодора Митровића

Излагање икона у уметничкој галерији крије у себи опасност да оне изгубе своју сврху и смисао, осим уколико се покуша да се помоћу икона обликује простор и промене његове димензије. Да сâм простор галерије постане садржај, а не да садржава. Да се простор рашири и отвори, попримајући целовитост (καθολικότητα) храма, димензију Цркве. То је међутим тешко, и сликар може да учини такав покушај само симбoлично. Може да тежи ка томе само као за смислом и важношћу, имајући као једино оруђе своје иконе и њихову снагу или њихову слабост. Тодор Митровић се овом својом изложбом усуђује на овај тешки подухват. Тежи да у малом покаже велико и, штавише, жели да створи сликарски простор и време у којима учествује и посматрач као поштоватељ његових икона. Митровићев простор и време представљају дистанцу између две личности, или боље рећи два крајња стања једне Личности која је преобразила људску историју и дала јој нови смисао, односно Христа који се жртвује и Христа у слави.

Између ове две димензије истовремено се и креће и стоји историја личности која је позвана да учествује у радости живота, који има смисла само као стање заједничења (κοινωνίας). Мученици, подвижници, песници, јерарси, покајани цареви, јуродиви и мудри у Христу. Реч је о низу личности које држе у времену тајну покајања, жртве и Васкрсења, односно тајну љубави и живота. Због тога овај низ Митровићевих икона не представља пуко излагање уметничких јединки, него икону живота као јединства и заједничења.

Тешко је да неко направи изложбу имајући као материјал мале иконе са насликаним појединачним ликовима. Да оствари уметнички смисао само са ликовима светих, а да се не изгуби у концептуалном минимализму и интелектуалним маглинама. Тешко је да се пренесе на посматрача осећај величанства заједничења личности који даје смисао љубави и животу и чини га истинском радошћу. Тодор то постиже, тако да његова изложба представља препоруку која превазилази стандардне изложбе икона. Он успева да непосредношћу, пуноћом и естетском чистоћом понуди икону Цркве као заједницу личности. Не губи се у детаљима, који би помрачили суштинску особеност иконе, а која јесте заједница (κοινωνία) и учешће (μέθεξη) свега у Христу, који све сједињује и све оживљава у Својој заједници (κοινωνία).

Мале иконе, лепи украси који у својој малешности описују светитеље као истинске личности. Једноставно, непосредно и природно. Који са отвореним очима посматрају нову твар и радују се без сентиментализма и непотребног лиризма. Тодорови светитељи су као деца, коју је Христос поменуо као узор какви треба да постанемо да бисмо учествовали у Царству Небеском.

Одбацили су све што је сувишно, све што је непотребно на њиховом путу и као сиромашни богаташи стоје очишћени у збору светих, задобијајући смисао (λόγο) свог постојања од два Христова “лика” који показују пут који треба да следи историја да би се ослободила. Једноставност, смирење, учествовање у целовитости (καθολικότητα) живота, јединство, а не раздељеност.

Тодор се посредством својих икона приближава на један уметнички начин тајни заједничења и дотиче је својим рукама, хвата је, те су стога његове иконе рукотворене и истините. Он то остварује бојама и линијама, и призива у радост, која исцељује од болести распарчане историјске стварности.

Артистичка поставка икона Тодора Митровића обликује аутентично лице једног света који поново налази свој смисао (λόγο) и свој однос.
Да би остварио све ово, Тодор има за своје полазиште пре свега материју.

Узима у руке и ствара нове материјале, који нису стандардни за сликање икона. Прави предмете са својством рукотвореним, рекао бих земаљским, који личи на глину коју је Бог узео да би створио човека. Само такав материјал са једноставношћу глине могао је да смести чистоту постојања светих. Његове иконе због свог материјала одушу смирењем, једноставношћу, светошћу и свештеном доличношћу.

Затим, и његове линије задобијају аналогни карактер. Избегава вешто повлачење линија, бирајући ''невешто'' повучене линије, које личе на гравуре древних ловаца у пећинама или на дечије имагинације. Ломи ореоле, сабија их, чинећи тако да и они одговарају земљаности, којом одише целокупно његово уметничко стваралаштво. Минимализује пластичност, бирајући скоро увек да слика на чистим бојеним површинама, као да се игра, а не као да жели да сагради грађевину високу и импозантну. Ова игра његових линија личи на дечије срицање или на цвркут безбрижних птица, које се не плаше да потроше своје време да би се радовале, без неког објективног, важног циља.
Снага ове невиности/чедности, која се постиже линијом, завршава се бојом. Боје чисте, грубе и неки пут чудне, срећу се и заједно играју ''игру Преображења'' света црно-белог у свет безбрижан и једноставан, који не осећа кривицу због своје радости. Апсурдност, којом често одише његова колористичка палета, превазилази се једноставношћу којом решава њихов међусобни однос. Резултат тога је да посматрача среће икона радосна и ослобођена терета и великих аспирација. Митровићеве иконе су управо оно што он тражи. Обликовање невиности/чедности из Раја, повратак у једноставност светлости.

Уметничка поставка Тодора Митровића, који излаже иконе, украсе, представља један предлог како данас у постмодернистичком свету може да функционише икона изван храма, а да не изгуби своју функцију. Ова изложба показује како живот још увек може да се остварује око игре, око дечије невиности/чедности, која сабира и сједињује све без неког дубљег размишљања. Само зарад љубави.

Извор: Висока школа - Академија СПЦ за уметности иконсервацију