Папирус под скенером
„Откриће харвардског научника претпоставља да је Исус имао жену.“ Са овим насловом је лист „Фокс Њуз“ преузео вест већ објављену у другим листовима и ревијама поводом једне конференције одржане у уторак увече 18. септембра. Конференцију је водила Карен Л. Кинг у оквиру Десетог међународног конгреса о коптским студијама, а чији домаћин је био Патристички институт Августинианим, на дохват руке од Ватикана.
Вест која је одмах обишла европске медије, била је кључем слична, али другачије интонирана, оним сасвим непоузданим ставовима у књизи Да Винчијев код Дана Брауна. Не треба много приче о томе како се то догодило. На конгресу је ова госпођа академик приказала један фрагмент папируса, који у преводу на коптски доноси део разговора који је Исус водио са својим ученицима и споменуо једну женску особу, Марију, за коју се вели „моја жена“ (ta-hime, што је редак облик израза за „жена“, „супруга“ од уобичајене коптске речи ta-shime). За један научни конгрес у овоме нема ничег спорног.
Међутим, у овом случају, изразито директно довођење у везу истраживања и новинарства – што донекле омета онај стари процес који захтева озбиљнија научна дискусија – било је успостављено већ пре конгреса, с обзиром на то да је та преухитрена вест, објављена у америчкој штампи тог истог дана кад и хипотеза изнета на конгресу у Италији, уследила после једног интервјуа коју је ова харвардска академичарка дала пред одлазак у Рим.
Ове чињенице стоје: у питању је прастари фрагмент који се своди чак на 4. век; грчки текст на коме почива коптски превод још је старији и можда је написан негде у 2. веку; фрагмент пружа податак о томе да је било људи који су расправљали о Исусовом брачном стању: „нагађања о Исусовом брачном стању почела су да круже на читаво столеће по Христовом распећу у контексту међухришћанских сучељавања по питањима сексуалности, брачности и учеништва“, пише овај стручњак за коптске студије.
Желим да сместа истакнем да сам резервисан по ставовима Карен Кинг. И то није све: сматрам да су средства информисања заведена тиме што су речи које изражавају интимност и духовну приврженост између Спаситеља и његових ученика - што је уобичајено у гностичким текстовима - преокренуте у смислу да значе неко умишљено брачно стање Исусово о којем би се – мада се на основу овог текста не би могло прихватити као историјски поуздано – разговарало међу хришћанима 2. века, како мисли Кинг.
Док разматрамо фрагмент овакве врсте, који за разлику од многих других изложених на конгресу, није пронађен археолошким ископавањем него потиче из антикварних продавница, морамо бити умногоме предострожни, и то из разлога што морамо најпре установити његову аутентичност и искључити могућност потурања. Пре свега, налаз треба проучити с материјалне тачке гледишта. Наиме, какве је врсте рукопис одакле потиче фрагмент у питању? Коју му старост приписати с палеографског гледишта? Друго, која је то врста текста, и у ком литерарном контексту је Исус изнео ову збуњујућу тврдњу? Које значење овај исказ добија у том специфичном контексту?
После оваквог студиозног изучавања на површину ће зацело испливати велики број проблема на оба нивоа истраживања (на нивоу истраживања папируса као таквог и на нивоу његовог текстуалног истраживања). Карен Кинг допушта да је већ неколико њених колега ставило под знак питања његову аутентичност, док су други папиролози (истраживачи папируса) изразили повољно мишљење.
Неколико коптолога присутних на конгресу у Риму, видевши фотографију самог текста на екрану или објављен у штампи, изразили су сумње у аутентичност овога папируса (Емел, Функ, Орланди, Бузи и други), задржавши се на могућности да са своје стране изнесу исцрпније мишљење чим услови дозволе проучење ове ствари уз боље познавање чињеница. Они примећују да садашње стање фрагмента не допушта да се препозна какав је то био рукопис из кога је фрагмент (да ли је то литерарни кодекс или, пак, амулет?), а и особености самог текста као књижевног састава који одступа од већине познатих узорака писања из 4. века, као и од великог броја каснијих предложака, чине да су неки стручњаци чак претпоставили да су коптска писмена на фрагменту невешт фалсификат коптског штампаног писма.
Ако, с једне стране, особеност фрагмента не значи сместа и да је он подвала (нова открића често се не уклапају у познате типологије), с друге, задатак је научне заједнице да процени да ли његова оригиналност потиче од данашње или неке древне руке; другим речима, неопходно је узети у обзир специфичну природу овог списа, који се чини сасвим другачијим од познатих текстова, какви су, на пример, кодекси из Наг Хамадија, а, уз то, и умногоме различити од кодекса које академичарка Кинг спомиње кад прави поређења.
Ово би могло одвести истраживање у два опречна правца који би очигледно утицали на мишљење по питању текста: а то је, или је рукопис у питању савремени фалсификат, па не би имало смисла његово даље изучавање, или је написан у круговима који нису желели да остављају за собом књижевни текст, него пре текст за интерну или приватну употребу, до чега би долазило, на пример, у школама мудраца у позној старини. Овакви списи би користили познате текстове, нарочито гностичке, како би се створио нови и, у њиховим очима, посебно ефикасан облик писања, управо онако као што су други њихови другари стварали текстове на начин што би другачије размештали стихове и одељке из јеванђељā. Ако би ово био случај, фрагмент би био од још мањег значаја.
Међутим, приђимо самом тексту у којем Христос води разговор са ученицима и женом. Позадина разговора је позната онима који изучавају апокалиптичку књижевност или читају дијалоге о Васкрсењу. У спису Пистис Софиа, у Маријином јеванђељу, у Томином јеванђељу и у Филиповом јеванђељу налазимо најпоузданије паралеле које јасно истиче и г-ђа Кинг. Чини се да су жене напријемчивије за духовно сагласје са Спаситељем, и једна од њих, Марија Магдалина, иначе омиљена личност у гностичкој књижевности, назива се „дружбеница“ Исусова (у Филиповом јеванђељу користи се грчка реч коинонос и коптска реч hôtre, чиме се захвата семантичко подручје од „друга“ до „супруга“).
Фрагмент пред нама је у складу са овим текстовима, па их доиста и претпоставља кад каже: „Исус им рече: Моја жена ... она ће моћи постати моја ученица“. Међутим, неопходно је разумети смисао ових израза. Карен Кинг предлаже да се на њих не гледа као на сведочанство брачног стања историјског Исуса, него као на покушај да се дође до позитивног схватања хришћанско/гностичког брака на основу „обрасца“ брачне свезе између Исуса и Марије Магдалине („Јеванђеље о жени Исусовој даје нам до знања да су већ у 2. веку неки хришћани сматрали да је Исус био ожењен“).
Па ипак, стварни проблем би настао ако би се тврдило да се некад сумњало у Исусову безбрачност или, пак, да је то питање било предмет расправе међу раним хришћанима, укључив и гностике.
Прва сведочанства о Исусу уопште не говоре о томе да је био ожењен, па и онда кад спомињу Марију Магдалину; па и кад у 2. веку пагански философ Целс, у својој радикалној критици хришћанства (делове те критике доноси Ориген) износи ружне гласине о Матери Исусовој и о њеном ванбрачном зачећу, ипак ништа не зна о евентуалном Исусовом брачном статусу.
Мислим да је ово ћутање, како у самом хришћанском предању тако и ван њега, поузданије него буквално тумачење неколицине израза у овом новом тексту – фрагменту, који, сматрам, треба разумети у потпуно симболичном смислу. Управо, у оба случаја то је ствар потпуно метафоричког изражавања, чиме се симболизује духовна повезаност Христа и његових ученика, што је изричито потврђено у новозаветним књигама и у раној хришћанској књижевности.
L’Osservatore Romano, 3. октобар 2012, стр. 11.
Алберто Ћамплани (Alberto Camplani)
Аутор предаје Историју хришћанства на Универзитету Ла Сапиенција у Риму. Био је и један од организатора конгреса на коме је изнета ова сензацијска вест. О овој вести су америчка средства информисана била унапред обавештена на конференцији за штампу коју је одржала сама Карен Л. Кинг, као неку врсту припреме за предстојећи научни скуп, на којем су многи стручњаци показали уздржаност и, штавише, изразили сумњу. Доследан логичан закључак би био да је фрагмент невешт фалсификат (као и многи други са Блиског истока), с циљем да се што боље продају, не само фрагменти него и читави рукописи, престижним установама.
Са енглеског превео
Протођакон Радомир Ракић
Примедба преводиоца. Ословљавање мајке изразом „жена“ забележено је два пута у Јовановом јеванђељу: први пут на свадби у Кани Галилејској кад на примедбу Пресвете Матере да „немају вина“, Христос одговара: „Шта хоћеш од мене, жено?“ (Јн 2,4), а други пут кад Распети говори с крста својој Матери: „Жено, ето ти сина!“ (Јн 19,26), указујући на светог Јована јеванђелиста. Други податак из ванбиблијске књижевности: млади Синхуе, родом из Египта, са пута по Блиском Истоку ревносно пише писма својој матери и редовно је ословљава са „Драга жено“. Ово значи да је у оно време превладавао начин ословљавања мајке са „жена“, и да наводно представљање у фрагменту неке женске особе, замишљене Марије, са „жена“ („Ово је моја жена...) може да се протумачи и као: „Ово је моја мати...“
