Патријарх Порфирије: Интервју дат Вечерњим новостима

Интегрална верзија Васкршњег интервјуа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија датог Вечерњим новостима

Ваша Светости, у првим јавним иступима по избору за поглавара Српске Православне Цркве нагласили сте да нисте политичар, али да ћете на својој одговорној дужности "учинити све да међу људима отупљују све могуће оштрице"! Утицај српског патријарха јесте огроман, али шта је оно што ћете у поменутом смислу Ви, својим ауторитетом, најпре чинити и учинити, шта је то што је најважније (у данашњем дубоко сукобљеном свету уопште и могуће) људима говорити - да би поверовали да су добро, љубав и човекољубље моћнији од мржње, да су изнад свих "оштрица" које сада, нажалост, владају нашом стварношћу?

Отупљивање оштрица је дужност свих људи. Сви смо позвани да радимо на остварењу идеала заједничког живота који је још Свети пророк Исаија сликовито описао као раскивање мачеве на раонике, претварања оружја смрти у оруђа живота. Такво откупљивање времена, које је дар како је то назвао апостол Павле, Божји људима, могуће је само ако су наши животи осмишљени вечношћу и њеним вредностима. Не либим се ни бављења политиком, али не у смислу странчарења, пуке борбе за власт, него у оном изворном смислу одговорне бриге за полис и све што је у хришћанском смислу добро и лепо.

Међутим, понекад је само интервенцијом свише могуће учинити да бесне ериније постану помирљиве еумениде, како је то Есхил приказао говорећи о једном битном обрту у животу атинског демократског друштва. Зато се трудим да говорим исто што и Црква од Силаска Духа Светог на апостоле у Педесетници. У Речи Божјој, речи Јеванђеља Христовог, сабрана је једина снага која нам може помоћи да надиђемо искушења пролазности и да коначно победимо нашег најгорег напријатеља – смрт.

Утицај и ауторитет патријарха неодвојив је од целе Цркве јер је он њен првојерарх а она њему поверени духовни виноград. Патријарашка служба је саборно сочиво свега што је добро и корисно за човека, друштво, природу, државу, свега што чини једну помесну Цркву – свих епископа, свештеника, монаха и целог народа Божијег. То је систем спојених судова. Што је, на пример, више монаха и монахиња у манастирима то је духовна снага Цркве већа, а тиме и утицај њеног поглавара, како је говорио Свети Ава Јустин Поповић. Када би храмови били пусти, без верника на молитви, манастири били без монаха и благочиног поретка, богословске школе без црквеног духа и благослова, чему би онда вределе речи патријарха и владика? Тада би се ауторитет морао градити на сили закона, канона, или уз помоћ маркетинга, односа са јавношћу, медија и сличних вештина и алата, што је супротно природи Цркве. Али, то би све било кратког века. Достојевски је, с правом, говорио да смо сви одговорни за све, а Апостол Павле да ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови.

Догађаји који су обележили протеклу деценију, а поготово минулу 2020. годину, стварају утисак да се савремени свет незаустављиво упутио у опасном правцу, и да тај пут никако не обећава мир и благостање за човечанство. Толико је противречја, беспућа, подељености и отворене мржње, да се чини да је сукоб великих размера неминован. Верујете ли да постоје снаге, да постоји довољно моћна воља која би могла одлучити да ове трагичне прилике буду превладане, а будућност срећнија него што нам се сада то чини?

Време у којем живимо неодољиво подсећа на доба Хладног рата и великих криза, попут кубанске и корејске, рата у Вијетнаму и других напетих ситуација од којих су неке окончане ратним насиљем. И данас се понегде гомилају војне трупе, ратни бродови и авиони крстаре стратешки важним подручјима. Некима такво стање личи на зору Трећег светског рата, док други, попут Папе Фрање, мисле да он већ поодавно траје, то јест да се као вођен интересима мултинационалних компанија континуирано води широм света. Мени је ово Папино размишљање веома блиско. Томе бих додао да Америка и Русија нису никада међусобно ратовале, као и да су заједнички предупређивале продубљивање светских криза. Две водеће светске силе су, у основи, хришћанске земље, са сличним државним устројством. У односу на раније доба, у Русији се сада, Богу хвала, много више држи до хришћанских вредности, негује се хришћански етос, остварује се блиска сарадње Цркве и државе. Не делим мишљење неких аналитичара који америчко друштво карактеришу као постхришћанско, јер знам колико је вера изградила ту земљу, колико у њој има верних, а међу њима и православних хришћана, као што знам и да је њихов садашњи председник активни хришћанин, римокатолик. Због свега тога гајим дубоку наду да ће мир превладати, и да она изрека Џорџа Сантајане, о томе да само мртви „доживе“ крај рата, неће бити задуго актуелна. Свестан сам да се великим уношењем у катаклизмична размишљања о биолошком, хемијском и нуклеарном оружју, уз чињеницу великих миграција и економских потреса, развија својеврсна цивилизација страха. Страх се увлачи у људска срца, а у страху нема слободе. Страх је ропство. Не треба вам спољни окупатор, не треба вам рат. Сами себе заробите. Таквој цивилизацији страха супротстављен је васкрсли Христос, који како је представљен на барокним иконама уз које сам растао, уздиже барјак коначне победе над страхом и смрћу, знак вечне радости. Из тог искуства васкрсења Христовог потекле су и речи апостола Павла, које на најбољи начин резимирају горе речено: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се!“

Шта бисте издвојили као најважније у одговору и утицају којим се Православље може супротставити свету какав је он данас? Шта је оно што би се у нашем националном идентитету и карактеру могло показати као спасоносно, као снага која би нас у искушењима која живимо, једнако као у искушењима која нам предстоје, могла заштитити и сачувати?

Мислим да хришћанство не треба да стоји на супрот свету, него да у околностима  које у свету преовлађују сагледава могућности за своју мисију; да реч Јеванђеља упути сваком човеку. Тако су чинили и апостоли. Без обзира на то што је Римско царство прогањало Цркву Христову, апостоли су глобални поредак тог доба искористили да блага реч допре до читавог тада цивилизованог света. Апостоли су, значи, у најбољем смислу речи, били аутентични глобалисти.

Рећи ћемо, парафразирајући Момчила Настасијевића, да у су нашем, српском идентитету најлепши цветови глобални, универзални, а да је њихов корен изникао из дубина локалног, народног искуства и културе, која је у основи православна. А свака култура се развија у зависности од онога што јој је примарно. Православна култура даје апсолутни приоритет смислу постојања, принципу бити над принципом имати, принципу љубави над принципом успеха, човеку над профитом.

Из искуства такве културе, у чијем срцу је Христос распети и васкрсли Који исцељује и надахњује, увек се рађа спремност да се нешто ново научи и да се кроз изграђивање личних квалитета успех јеванђелског идентитета одрази и на свакодневну егзистенцију. Због тога снагом која би се могла показати спасоносном, сматрам образовање, пре свега надахнуто јеванђелским духом, али и свако знање и образовање које доприноси добру појединца и заједнице. Добар и поштовања вредан пример за то на нашим просторима је подухват господина Алекса Кавчића, који је, по прописаном плану и програму, свим основцима у Србији ставио на располагање све бесплатне уџбенике.

У беседи после прве литургије коју сте служили као српски патријарх вернике сте замолили да се моле за вас, јер сте "свесни какво је место на коме сте се нашли". Које задатке конкретно видите као најважније који су пред Српском црквом и Вама лично?

Искуство молитве познато ми је целог живота. Начин на који она чини основу свега што предузимам и живим библијски је, у молитвеном уздаху младог Растка пред монашење, сажео животописац Светога Саве, хиландарски монах Доментијан: „На Теби се утврдих од утробе; из утробе матере моје Ти си покровитељ мој.“ Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости, у које се на почетку своје чувене песме тако дирљиво баца Тин Ујевић: „Бескрајни Боже, ...чујеш ли где Ти на прљаву поду лелече љуту молбу схрван малиш?“ Снага молитве проистиче из способности међусобног повезивања: као што се Патријарх моли за све, тако и сви треба да се моле за Патријарха. Дајући молитвом предност Богу и благодати његовој почињемо да гледамо духовним очима и тако стичемо способност да помогнемо свету око нас. А коме је благодат Духа Светога потребнија од онога ко предстоји у винограду Господњем који је у нашем народу засадио Свети Сава? У светлу реченог један од најважнијих задатака који ме чека јесте да снажим делатну веру у народу и да код свих подстичем молитвени однос према свету и животу. На тај начин ће до напретка црквеног живота дођи изнутра, из самог бића Цркве, а промене које ће уследити биће трајне и благословене.

"Ми смо у Косову и Косово је у нама" поручили сте јасно на устоличењу у Саборној цркви. Сматрате ли да ће Србија и њен државни врх успети да одоле притисцима - све су очигледнији - и избегну закључење свеобухватног споразума, који је заправо формално или практично признање независности јужне покрајине?

Став Српске Цркве о Косову и Метохији, много пута поновљен и непромењен, познат је свима и свакоме ко жели да зна за њега. „Поље као ниједно, над њим небо, под њим небо,“ једноставно је написао Попа. И као што је свима који то желе да виде познато, а ја спадам међу такве, наша држава, државни врх максимално помаже српском народу и Цркви на Косову, борећи се, пре свега, да сачува мир на том простору. Знам и то да одговорни политичари, под великим притисцима и у тешким околностима, разговарају са многим странама тражећи решење које је најбоље могуће за наш народ. Лично не знам, нити познајем било кога коме је познато шта пише у тексту споменутог свеобухватног споразума. Великим дизањем температуре, недоговорним, а крупним, речима подстичу се неутемељена сумњичавост, неспокојство и поделе у народу, у чему не желим да учествујем.

Пуно је претходних месеци, у делу јавности махом опозиционе оријентације, било критика на рачун власти да лобира за кооперативног патријарха који се суштински неће противити њеној косовској политици. Ваш претходник патријарх Иринеј је јавно говорио да се "Вучић лавовски бори за Косово". Како оцењујете досадашњи учинак дипломатске борбе Србије за КиМ и тренутну позицију наше земље у овом процесу, посебно у светлу све снажнијих притисака, који не заобилазе ни Цркву?

Блаженопочивши патријарх Иринеј, мудар и трезвен каквог га је Бог дао, није био склон исхитреним судовима и лакореким закључцима. Он је, с једне стране, упорно инсистирао на томе да су Косово и Метохија за нас Србе наш небески Јерусалим, а са друге је умео да, попут Аристотела, сагледа политику као вештину могућег. Из таквог сусрета ума и срца извирале су његове речи.  Што се првог дела Вашег питања тиче желим да подсетим све да је, како је то тачно пре 175 година написао Његош, Косово грдно судилиште на коме се све и свако мери посебним аршином. Тако измерено пабирчење политичких поена на косовскометохијском распећу српског народа, поготово од стране оних који тај крст нису олакшали када су имали прилике за то, оставља горак укус у устима. Сигуран сам да ће искуство и мудрост владике Теодосија и његових свештеника и монаха, уз помоћ наше државе, допринети да се та страдања смање и на што бољи могући начин начин разреше.

Прву посету као патријарх предузели сте на Банији и у Јасеновцу. Епархије СПЦ у Хрватској имају задужење да пре свих негују молитвено сећање на жртве усташког режима током Другог светског рата. Да ли је сазрело време да српски народ у пуној мери спозна размере страдања у Јасеновцу и другим логорима смрти и коначно свенародно почне да негује успомену на страдале?

Прве Литургије су служене у катакомбама, на гробовима мученика за веру Христову. Бескрвну жртву приносимо и на гробу Христовом. А то исто чинимо и у великомученичком Јасеновцу. То што се у Јасеновцу налази православни храм Божји, што је владика Јован основао манастир на том месту, прави је, и по моме мишљењу, једини начин на који Црква негује успомену на страдале. Сабирањем у Јасеновцу и на другим сличним местима, молитвом, служењем Литургије, стицањем благодати Духа Светога, ми преображавамо себе. А преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи.

Православни хришћанин ће градити мир, пријатељство, а не злопамћење или, не дај Боже, освету. Парадокс хришћанске вере, је да на местима попут Јасеновца, молитвом Христу, првом мученику и страдалнику, али и началнику спасења и живота, добијамо снагу да се свим духовним и људским капацитетима боримо за мир, добро и разумевање међу људима, да се боримо за сваког човека.  Говорим о ономе у шта Црква верује и што чини.

Међутим, ни оно што чине историчари – проширивање и утемељено испитивање знања о злу демонских размера које је претрпео наш народ у НДХ у Другом светском рату – што Црква, наравно, подстиче, а што после формира просвету и школство, не треба да служи злопамћењу, него да буде опомена свима да се никада и нигде не понови. У том смислу помињем и мисао доброга, страдалог Бонхефера, да се улога хришћана у свету не може свести на превијање рана насталих под точком неправде, него да је тај точак неопходно зауставити.

Наше колективно сећање треба да се руководи мишљу блаженопочившег патријарха Германа да ћемо опростити, али нећемо и не смемо заборавити. Нећемо заборавити не да бисмо се некоме светили, наметали кривицу поколењу које кривице за то нема, него зато што су побијени наши најближи рођаци и суседи, а ми верујемо у васкрсење мртвих и у оно што је Његош рекао: Душа људска јесте бесамртна. Неговати молитвену успомену је исто што и неговати веру у васкрсење мртвих.

Утисак је да односи СПЦ и Ватикана никада нису били бољи - Света столица није признала једнострану независност Косова, процес канонизације кардинала Степинца папа Франциско је зауставио, а из Рима редовно стижу поруке да су вољни да успостављени темељни дијалог са Српском црквом наставе и продубе. Сматрате ли да би било корисно и оправдано да се евентуално и лично сретнете са папом Франциском?

До сада сам се са папом Фрањом срео три пута, посебно или заједно са другим нашим угледним архијерејима. Сваки наш сусрет, као и наша комуникација у целини, засновани су на духу Христовог Јеванђеља, у духу разумевања и међусобног поштовања. У свету у којем живимо, за који смо и једни и други одговорни, суочени истворемено са проблемима савременог доба, дијалог, штавише и сарадња су нужни обема странама. Чињеница је да су хришћани упућени једни на друге и да заједно морамо одговорити на изазове од суштинске важности за свет. Уосталом, апостол Павле нас опомиње да нико не може рећи да му други није потребан.

Велики одјек добила је Ваша изјава о писмима Алојзија Степинца. Очекујете ли да исплива још нових доказа о његовој директној или посредној умешаности у злочине на тлу НДХ?

Отварање ватиканског архива за заинтересоване истраживаче сигурно ће допринети бољем сагледавању тешких времена Другог светског рата на простору НДХ и Степинчевог места у њима. Није искључено да се током истраживања појавe резултати које је могуће тумачити pro et contra.  Наравно, далеко сам од тога да поверујем да је он био директно и непосредно умешан у било коју врсту злодела. Међутим, морам рећи да, не само као епископ, свештеник, хришћанин, него пре свега као било који обичан човек, не могу да сакријем да, у најмању руку имам дилему, да имам проблем са одређеним Степинчевим поступцима, речима, ставовима. Жао ми је ако то неког узнемирава. Обавеза ми је да будем искрен. У исто време, потпуно сам свестан да ужасне околности у којима је живео, за њега нису били нимало једноставне. Што се, пак, досадашњих ставова наше Цркве, као и закључака Комисије установљене за истраживање овог важног и деликатног питања тиче, они су јасни, неизмењени и јавности познати.

Рећи ћу и то, да када разговарамо о оваквим темама увек се трудим да пажљиво користим речи.

Говори се да је православни свет близу тачке подела после које ће повратак на старо бити немогућ. Сматрате ли да ће опредељење Српске цркве које сажето гласи "ни Цариград, ни Москва, већ канонски поредак" бити одрживо у условима укрштања моћи и утицаја две древне и важне патријаршије какве су Московска и Васељенска?

Мишљења сам да уверење о постојању тачке са које није могућ повратак у нормалан црквени живот не узима у обзир чињеницу да Црква није обична људска организација којом управљају различити интереси и на њу утичу претежно људски фактори, него је једна, света, саборна и апостолска, небоземна стварност. За живот Цркве је од пресудне важности очување њеног канонског поретка, начина на који Црква живи и дела у свету. Имајући то на уму и у срцу наша Црква се није опредељивала за било коју „страну“, московску или цариградску или било коју другу, него је остала заувек верна и опредељена за поштовање и сведочење тог поретка. Због тога, с вером у Бога, нећемо жалити труда да се, колико до нас стоји, васпостави нарушени канонски поредак, а две велике и значајне патријаршије, Цариградска и Московска, поврате евхаристијско јединство.

После упокојења митрополита Амфилохија и Вашег избора за патријарха СПЦ се нашла у ситуацији да су јој упражњене две изузетно значајне митрополитске катедре - на Цетињу и у Загребу? Када очекујете да буду изабрани нови митрополити и какве личности видите на њиховом челу? Да ли ће у мају бити одржано заседање Светог архијерејског сабора са овим питањем на дневном реду?

Уколико се не догоди нешто непредвиђено, браћа архијереји ће се на заседање Светог Архијерејског Сабора, на моју велику радост, окупити у мају. Све друге одлуке, укључујући и одређене тачке дневног реда, зависиће од самог Сабора.

Очување јединства Српске цркве најчешће је у јавности помињан изазов који вам предстоји на месту српског првојерарха. Колико СПЦ заиста прети опасност од подела и нејединства?

Треба јасно рећи: иако у нашој Цркви, што је природно, има различитих мишљења и сучељавања ставова по разним питањима у њој нема нејединства и подела. Свети Архијерејски Сабор је место где се та мишљења на један демократски начин износе и анализирају, где се о њима исцрпно и аргументовано дискутује. Одлуке које се заједнички донесу, не треба посебно подвлачити, обавезују све чланове Сабора, као и целу Цркву. Свакако није добро, и то уме да унесе забуну и узнемирење у јавност, да неке разлике и дискусије пре доношења одлуке, волшебно стигну у медије где буду интерпретиране на начин који је супротан истини.

Сведоци смо нових политичких, али и националних тензија у Црној Гори. Верујете ли да ће наследник митрополита Амфилохија успети да Цркву у Црној Гори сачува од духа подела, а свештенство да удахне дух мира и поверења са световним властима?

Не само да верујем, него сам сигуран; прво наша Црква нема ништа против слободног националног изјашавања; наша Црква је данас и увек у служби јединства, свугде и на сваком месту, па и у Црној Гори. Природно је да Црква настоји да у Црној Гори, као и у Србији, конструктивно и на истинско добро свих, а поштујући свачију слободу,  сарађује са државним властима у оним сферама где је та сарадња потребна.

Свети Синод је саопштио своје мишљење поводом контроверзног закона о истополним заједницама, а истог су става и остале традиционалне верске заједнице које делују у Србији. Очекујете ли да ће власт по овом питању уважити аргументе цркава, или ће дати предност ултимативној „бриселској агенди“ чији саставни део чини и корпус права ЛГБТ особа?

У времену пост-истине, свеопште релативизације свих вредности, одсуства уверења, многи не разумеју да Црква није скуп мишљења и ставова. Црква је вера, вера у Христа, вера у истину, која се не мења, не може се модернизовати, али није ни конзервативна. Вера је увек савремена.

Питање брака и питање истополних заједница, није питање некаквог „става“ Цркве, него израз баш те дубоке вере у Богом откривену истину о људској природи и у начин њеног функционисања која је, на првим страницама Светог Писма описана речима: Зато ће оставити човек оца и матер своју, и прирашће уз жену своју, и биће двоје једно тело. Мислим да моје залагање за потпуну равноправност свих људи на пољу личних, имовинских и других права није непознато. Разумем их и подржавам. Међутим, сва та права, објаснили су ми правни експерти, могуће је у потпуности остварити у постојећем правном систему Републике Србије или уз минималне допуне постојећих закона.

Све је више забрињавајућих вести о угрожавању животне средине у Србији, али и гласова који све снажније позивају на „еколошки патриотизам“. Како видите шансе за победу у овој новој борби за воду, ваздух и здравље, иза које стоји огроман капитал, интереси, моћни капиталисти? Да ли је и то тема која чека на јасно формулисан став наше Цркве?

Свест о значају еколошке проблематике није нова ни за етос Цркве, ни за њено искуство ни за њену бригу и старање. Од самих својих почетака, од библијских темеља сопствене вере и учења Црква учи о динамичком односу између човека и света у коме живи, о својеврсној примењеној екологији. Још је у првој књизи Старог Завета описано да је Бог поставио Адама у створени свет да га ради и да га чува, а не да га бесомучно експлоатише. Та човекова брига о свету као основној кући, дому човечанства, месту и простору где се одвија људски живот, подвучена је много пута и на страницама Новог Завета. Тамо свети апостоли Петар и Павле људе с правом називају управитељима односно домоуправитељима, који се старају о свету, свом дому, надзиру га, управљају њиме и свештенослуже тајну Божије творевине намењену животу света, како овом историјском тако и вечном. Ново у животу Цркве, како Истока тако и Запада, је увођење посебног дана, 1. септембра, посвећеног еколошкој проблематици – Светског дана молитве за заштиту Божије творевине. Овај дан је 1989. године унео у литургијски календар Цариградске Патријаршије Патријарх Димитрије да би се он потом пренео и у друге средине, а 2015. године га је у молитвену праксу Римокатоличке Цркве увео Папа Фрања. Хришћанске Цркве, као што видимо, позивају и подсећају, поучавају и храбре, молитвено крепе и подржавају еколошку свест и еколошки однос према свету у коме живимо.

Имате репутацију доброг познаваоца популарне културе - филма, позоришта, рокенрола... Кога би из света културе волели да видите или чујете у Београду? Волите и фудбал. На страни којег домаћег клуба су Ваше симпатије? А међу страним?

Од најранијег детињства сам са великом пажњом пратио спортска надметања, и био навијач Црвене звезде. Међутим, када сам постао свештеник, а после и Епископ, осетио сам да ме је Господ позвао да градим јединство и узајамну љубав међу свим људима, па и међу многобројном породицом оних који прате спорт. Tако да сам почео да „навијам“ за све што је добро и поштено, конструктивно и напредно у свим клубовима и да позивам на љубав која подразумева поштовање другог и другачијег. Такође се радујем сваком спортском тријумфу не само код нас него и у другим срединама. У Загребу сам, рецимо, делио радост комшија поводом победа модрих.

Што се гостовања уметника у Београду тиче, верујем да нисам усамљен у жељи да са галерије нашег Народног позоришта доживим Пушкиновог Оњегина у опери Чајковског, у којој Татјанино писмо, бисер светске поезије, изводи Ана Нетребко. Радо бих, исто тако, са љубитељима џеза поделио лепоту музицирања Кит Џерета на неком његовом соло концерту. Али волео бих да видим и успех наших младих људи на сваком пољу њиховог делања и да ту уметност преданог и посвећеног постојања са свима вернима осетим као знак васкрсења нашег народа. У том и сваком другом смислу желим свима да у радости и добром здрављу прославе празнике васкрсења Христовог, а да нам васкрсли Христос, молитвама Светог Саве и свих Светих из рода нашега, подари мир, здравље и напредак у свему добром.

Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!

Разговор водио: Раде Драговић, фото: Петар Милошевић