Писмо Митрополита Амфилохија Председнику Вујановићу и Премијеру Ђукановићу

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, поводом најављене резолуције о неопходности убрзања процеса интеграције Црне Горе у европске и евроатланске структуре која се налази на дневном реду Скупштине Црне Горе 3. октобра 2008. године на Цетињу, упутио је писмо Председнику Црне Горе г. Филипу Вујановићу и Предсједнику Владе Црне Горе г. Милу Ђукановићу. У писму се каже:

Поштовани г. Предсједниче,

Поводом насилно наметаног признања независности Косова, као посљедице бомбардовања Косова и Метохије и цијеле ондашње наше земље (1999), као и албанског сепаратизма и тероризма на Космету (почевши од 1981.), осјећамо за своју обавезу и дужност да Вам скренемо пажњу на следеће:

Црна Гора је од својих историјских почетака била и остала органски везана за простор Косова и Метохије. То потврђују чињенице од далекосежног значаја за њу: Бодин, син Михаила Војислављевића проглашен је за цара Дукље у Призрену (1072); Ђурађ I Балшић је тај исти град присајединио Зети свог времена (1372) тако да су Косово и Пећка Патријаршија са Метохијом припадали држави Балшића (у том својству он је заједно са кнезом Лазаром сазвао 1375.г. сабор у Пећи, на коме је изабран патријарх Јефрем). Остављајући по страни вјековно етничко, културно и духовно присуство Зете односно Црне Горе на косовометохијским просторима у временима јединствене средњевјековне Рашке и Зете, прве и друге Југославије, Србије и Црне Горе, па и у отоманским временима (чувени Јоаникије Девички родом је из Зете; све до патријарха Гаврила Дожића, митрополита рашко-призенског и пећког у вријеме Краљевине Црне Горе), посебно би скренули пажњу на факат да је, послије балканских ратова, сагласно међународним уговорима, Метохија са Пећи, Ђаковицом, Призреном припала Краљевини Црној Гори, уговорима који нијесу никад поништени. Овај простор је званично припадао Црној Гори, у оквирима Зетске бановине, све до 1945. године. Тада је комунистичка власт, створивши први пут у историји аутономну покрајину Космет, издвојила административно овај простор из Црне Горе, односно Србије, да би се он данас, уз помоћ међународних моћника и бомбардовања, прогласио за самосталну другу албанску државу.

Лично сам свједок, од студентских дана, (боравећи сваког љета шездесетих година прошлог вијека у Пећи и Дечанима) тихог „етничког чишћења“ црногорског живља са простора Пећи, Ђаковице до Призрена и Косовске Митровице. То етничко чишћење је у наше дане (1999) резултирало потпуним искорјењењем тог живља са ових простора, насиљем, убиствима, рушењем храмова и гробаља, домова и насеља, изгоном десетина хиљада људи, жена и дјеце. Тако је фашистичко-балистички изгон времена Другог свјетског рата неколико стотина хиљада људи, од којих се, због ондашње политике, мало њих вратило, коначно завршен.

Ужаснути свим тим дугорочним насиљем, неправдама и злочинима, г. Предсједниче, питамо се: Да ли је могуће да Црна Гора призна једну такву фантомску државу, саграђену на костима, несрећи, изгону, злочину вршеним над нашим народом? Какав је то морал, право и правда, звали се они амерички или европски, или међународни интереси, који желе да овјековјече и озваниче фашистичко-балистичку творевину Велике Албаније под новим видом у нешто другачијем издању, намећући и самој Црној Гори да им буде саучесник у том насиљу и злочину над самом собом? Да ли је могуће да ће се Влада и Скупштина Црне Горе одрећи историјских, националних, државних и свеукупних права Црне Горе, њеног образа и достојанства, ради што пунијег дебелог цријева кобасицама од лудих европских крава? Да ли овакви предуслови за „европске интеграције“ Црне Горе, и позив на њих, не би значили упрезање у кола новог тоталитаризма, који се овог пута не би звао, испостављањем оваквог типа захтјева и рачуна Црној Гори, нацифашистички или бољшевички, већ глобалистичко-европејски? Црна Гора је својим свеукупним историјским, културним и духовним бићем уграђена и кроз вјекове уграђивана у темељ и структуре истинске Европе. Зар њој као таквој пристоји да данас прихвати положај просјака и да се ради тзв. економских интеграција одриче свог идентитета, интегритета, права и праведности забијајући при томе крвави нож у леђа сестри Србији? Нико није против европских интеграција, али интеграција не неоколонијалног типа, него заснованих на слободи, правди, очувању сопственог интегритета, достојанства и идентитета.

Зар, уважени г. Предсједниче, у овом тренутку не би била основна дужност и обавеза Црне Горе да тражи и помогне повратак десетина хиљада прогнаника првенствено из Метохије, и подстицај да се обнове њихова спаљена огњишта и светиње, врати окупирана имовина, прогнаника од којих велики број њих просјачки живи у Црној Гори?

На Вама је г. Предсједниче, на Влади и Скупштини Црне Горе историјска одговорност, да ли ћете, остајући на путу Св. Петра Цетињског и Краља Николе Петровића, сачувати образ и достојанство Црне Горе, њену правицу и слободу, која је родила, или ћете, што не дао Бог, оставити срамни печат на њеном образу, стид и понижење, незапамћено у њеној вјековној витешкој и чојској историји...

У то име, примите, поштовани г. Предсједниче, изразе нашег дубоког поштовања.

АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ

+АМФИЛОХИЈЕ

егзарх свештеног трона Пећког