Политика и религија у савременом свету
Friedrich Wilhelm Graf / Heinrich Meier (Hrsg.): Politik und Religion. Zur Diagnose der Gegenwart, München: C. H. Beck 2013 (Edition der Carl Friedrich von Siemens Stiftung)
У оквиру циклуса предавања у свету реномирани научници осветлили су различита наличја тог односа: осцилацију између политике и религије у САД и Русији, дуго настојање на изградњи исламске државе, појам теократије, као и димензије њиховог историјског развоја у лўку од антике до савременог доба. Предавања анализирају процесе сакрализације и дескарализације и формулишу начелна гледишта о односу политике и религије из перспективе теологије и философије.
Ова свеска садржи осам философских и богословских чланака - предавања из истоименог циклуса „Политика и религија“, које је Фондација Сименс, са предговором проф. др Графа и поговором проф. др Мајера, објавила код угледног минхенског издавача Бека. Аутори прилога су Ђорђо Агамбен, Роберт Бартлет, Хилел Фредкин, Џорџи Л. Фризи, Фридрих-Вилхелм Граф, Ханс Улрих Гумбрехт, Јирген Хабермас, Ханс Јоас, Хајнрих Мајер и Петер Шефер.
Фридрих-Вилхелм Граф, један од најзначајнијих савремених протестантских теолога у Немачкој и приређивач овог зборника чланака, истиче у уводу да је у време неопросветитељског духа савремене епохе феномен „маргиналности религије“, сматран неповратним и коначним, замењен постулатом о „крају секуларизације“.
Склоност ка фантастичном
Посебно ваља истаћи анализе теолога Фридрих Вилхелма Графа и социолога Ханса Јоаса. Обојица налазе да су у хришћанству на делу јаки морални пориви и склоност ка демократији, с једне стране, и истовремена стална опасност да се правила демократске процедуралности пренебрегну, са друге. Религиозни људи имају некакву „неконтролисану склоност ка фантастичном“, констатују аутори у духу једног познатог Хегеловог тврђења. Овим се зацело указује на то да се религиозно мишљење одвија у виду митова, прича и слика. Религија је увек „нешто друго“ но „рационално мишљење“. Она води свагда новим тумачењима. „Религиозни језик је нека врста менталног software(а), који може добро и дивно, али исто тако и страшно, ужасно и зло, да проузрокује“. Отуда се и при најбољој вољи не може тврдити да је хришћанска религија per definitionem ненасилна и демократска, већ су све опције отворене.
Како објаснити виталност религије?
Ханс Јоас се позива на прворазредне мислиоце претпоследњег и последњег столећа – Виљема Џејмса, Џона Дјуија у Америци, социолога Емила Диркхајма у Француској, Георга Зимела, Макса Шелера, Ернста Трелча и Макса Вебера у Немачкој. Сви су они констатовали да човек има „типичну способност“ да „идеале представи и укључи их у стварност“. Језиком религије би се могло говорити о „самотрансценденцији“, о којој је недавно писао немачки философ Петер Слотердајк у књизи „Мораш променити свој живот“. Једноставније речено, човеку је потребно нешто што је веће од њега, а што ће га подстицати да усмери свој живот у одређеном правцу. Тај исти механизам важи и у друштву.
За Ханса Јоаса религије носе у свом језгру процесе изградње идеала. Отуда су идеали кроз столећа подложни менама. Такво формирање идеала је ритуални, а не интелектуални процес.
У круговима европске и северноамеричке академске интелигенције дуго су се водиле расправе о феномену „трајне виталности религије и повратку религиозних чинилаца у сферу јавности“. Тако Ханс Улрих Гумбрехт испитује историјски развој односа религије и политике у САД. За разлику од Европе, америчка религиозност је „у много незнатнијој мери оптерећена секуларизацијом“. Но ипак, и у Америци постоје тенденције секуларизације и опадања традиционалних етичких позиција (легализација прекида трудноће или склапање бракова хомосексуалних парова нису више искључена).
Хилел Фредкин испитује позадину идеје „исламске државе“ у светлу „динамике између религије и политике у савременом исламу“ и долази до закључка да у њему нема диференцирања између ових двеју сфера.
Јирген Хабермас, великан социјалне философије, налази да „поларизација између вере и знања није нигде тако оштро изражена као у култури Запада. Хабермас препоручује философији да „не прекида нити у дијалошком односу према религији“.
Овај зборник чланака о сложеном, али продуктивном односу двају појмова, односно о дијагнози савремености, нуди веома значајне импулсе о којима би сваки савремени философ, политичар или богослов, без обзира на конфесионалну припадност, ваљало да размишља.
протођакон Зоран Андрић, Минхен
