Посланица Диогнету - Бисер ранохришћанске апологетске књижевности

Хорацио Е. Лона: Коментар ”Посланице Диогнету”, Herder Verlag, Freiburg i. Br. 2011

У маниру античке ранохришћанске апологетске и протрептичке књижевности настао је спис анонимног писца, чији је аутограф пронађен на рибљој пијаци 1436. г. у Цариграду од стране западног клирика Томаза из Ареца. Године 1443. доминиканац Јоханес (Јован) Стојковић из Рагузе (Дубровника) пренео га је у Базел у доминикански манастир. Спис је недавно објављен у узорно припремљеном издању са опсежним коментарима осведоченог стручњака за апологетску литературу хришћанске антике.

Маргине овог кодекса, насталог на најмањем фолио-формату, вели се у једном извештају, мишеви су оглодали, а текст је на многим местима избледео, остао фрагментаран или нејасан. Овај текст је први објавио Heinricus Stephanus/Henrie Estienne у Паризу заједно са текстом Oratio ad Graecos 1592. г. Потом је рукопис купио Ројхлин, а након његове смрти 1522. текст је приспео у Форцхајм и, након још неколико необјашњивих епизода, коначно доспео у градску библиотеку у Стразбург. У трима преписима, једно из године 1586, које се сматра editio princeps, било је у поседу извесног Исака Фоса, да би коначно доспело у универзитетску библиотеку у Лајдену.

Сада је пред нама објављен овај значајан спис са опсежним научним коментарима. Коментарисaни текст епистоларног списа, Epistula ad Diognetum, ”Посланица Диогнету”, сачињен је у традицији библијских дискусијa о најзначајнијим научним коментарима и нуди исцрпан преглед о тренутном стању у науци посебно историје овог текста, односно жанра, као и о реторици и филолошким финесама.

Коментатор и приређивач овог издања, Хорацио Лона, професор је  Новога Завета на Теолошком факултету у Бенедиктбојерну у Баварској. Овај спис, који је 1800. г. Сајлер назвао ”бисером античке књижевности”,   највероватније је препис средњовековног аутора из раног 14. века.

По садржају и карактеру овај спис је трактат, написан у стилу ранохришћанске књижевности. Први савремени приређивач Мару (Marrou, 1951. г.) додао му је назив ”Посланица”. Текст припада јединственом рукопису названом ”Стразбуршки кодекс” (Codex Argentoratensis, од латинског назива Стразбурга - Argentoratum), у коме се налазио међу списима мученика Јустина Философа.

У контексту апологетско-протрептичке ранохришћанске књижевности

Протрептичка књижевност је у оквиру јелинске пајдеје настала као производ сучељења са софистиком. Испрва су софисти били ти који су састављали protreptikoi logoi да би своје ученике подучавали аргументативно уверљивим и стилистички бриљантним начинима изражавања. Реч није о само о стилистичким фигурама, већ о потрази за истином. Отуда protreptikoi logoi нису дефинисани софистички и реторички, већ превасходно философски.

На основу генеричких одлика протрептичке књижевности – писма Епикура Меноцеусу, 90. писмо Сенеке, Галенова опомена за студије медицине - могу се уочити шест карактеристика.

1. Протрептичка књижевност је ”прагматична”, јер се односи стриктно на читаоца. Да је при томе реч о убеђивању и наговарању, не појединца, већ репрезентоване групе, проистиче из садржине таквих списа.
2. Оваква књижевност је, пре свега, дидактична и уверавајућа поука коју учитељ има част да пренесе своме ученику. Ауторитет учитеља је свакад истакнут.
3. Стварна заинтересованост онога који прима поуку за дотичну тему.
4. Протрептички текстови су засновани на систему вредности који ће се експлицитно открити- на пример, да је душа претежнија од тела, да је бивство изнад поседа, да је истина изнад привида, итд.
5. Литерарна форма је слободна. Најчешћа форма је говор, беседа (Аристотел, Гален), епистула, посланица (Сенека, Епикур) или дијалог (Цицерон).
6. Превасходни циљ протрептичке књижевност се састоји у надахнутом подстреку за бављење философијом. Душа је оно  највише и најбоље  у човеку, те је њен задатак да путем философије досегне живот у срећи и радости (Аристотел). Циљ је, могло би се рећи, и ”аристократски”, као активирање и потенцирање најбољих могућности човекове природе.

Питање ауторства

Хришћанска књижевност познаје у II веку само један ”протрептикос”,  односно истоимени спис Климента Александријског - Protreptikòs eis toùs Héllenas. Коментатор Лона је изнео небројено теорија и хипотеза о могућем ауторству ”Посланице Диогнету”, оријентишући се не само на стил, филолошке специфичности и композицију, већ узимајући у обзир и окружење и контекст  настанка списа, као и сложен однос према софистици, гностичком предању и философији. Једнозначан одговор је немогућ будући да су ”индиције” покаткад атипичне, често вишесмерене, а делимично и контрадикторне, те је тешко  поставити кохерентну теорију о једнозначном ауторству. Очигледно је, и у томе су многи тумачи сагласни, да аутор потиче из окружења Климента Александријског, те се може сматрати његовим подражаваоцем и да је, мимо задивљујуће учености, очигледно припадао привилегованом социјалном сталежу и био политички интегрисана личност. Писац овог коментара је имплицитно потврдио распрострањену хипотезу о мученику Јустину Философу као аутору овог комплексног дела.

На крају свог λόγος προτρεπτικός-а, који би требало да намењенима буде духовно путовање кроз веру (itenerarium mentis in fidem), аутор се открива као учитељ народу коме преноси оно што је као ученик научио од апостола.

Лонин коментар је написан са блиставом историјском ерудицијом и  аналитичком истанчаношћу, те заслужује пажњу не само заинтересованих за ранохришћанску апологетику, него и научну пажњу философске  и шире богословске јавности.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен