”Посланица Диогнету” – бисер ранохришћанске апологетске књижевности

Хорацио Е. Лона: Коментар ”Посланице Диогнету”, Herder Verlag, Freiburg i.Br. 2011

У маниру античке ранохришћанске апологетичке и протрептичке литературе настао је спис анонимног аутора, чији је аутограф пронађен на рибљој пијаци 1436. у Цариграду од стране западног клирика Томаза из Ареца. Године 1443. доминиканац Јоханес (Јован) Стојковић из Рагузе (Дубровника) пренео га је у Базел у доминикански манастир. Спис је недавно објављен у узорно припремљеном издању са опсежним коментарима осведоченог експерта за апологетску литературу хришћанске антике.

Маргине овог кодекса, насталог на најмањем фолио-формату, вели се у једном извештају, мишеви су оглодали, а текст је на многим местима избледео, остао фрагментаран или нејасан. Овај текст је први објавио Heinricus Stephanus/Henrie Estienne у Паризу заједно са текстом Oratio ad Graecos 1592. г. Потом је рукопис купио Ројхлин, а након његове смрти 1522. текст је допао у Форцхајм и, после још неколико необјашњивих епизода, коначно доспео у градску библиотеку у Стразбур. У трима преписима, једно из године 1586, које се сматра editio princeps, било је у поседу извесног Исака Фоса, да би коначно доспело у универзитетску библиотеку у Лајдену.

Сада је пред нама објављен овај значајан спис са изванредно детаљним научним коментарима. Коментарисaн текст епистолографског списа грч. Πρὸς Διόγνητον, лат. Epistula ad Diognetum, ”Посланица Диогнету”, сачињен је у традицији библијских дискусијa о најзначајнијим научним коментарима и нуди исцрпан преглед о тренутном стању у истраживању, посебно историје овог текста, односно жанра, као и о реторици и филолошким финесама.

Коментатор и приређивач овог издања је Хорацио Лона, професор је  Новог Завета на теолошком факултету у Бенедиктбојерну у Баварској. Овај спис, који је 1800.г. Сајлер назвао ”бисером античке књижевности”, највероватније је препис средњовековног аутора из раног 14. века.

По садржини и карактеру, овај спис је трактат, написан у стилу ранохришћанске литературе. Први савремени приређивач Мару (Marrou, 1951.) додао му је назив ”Посланица”. Текст припада јединственом манускрипту названом ”Страсбуршки кодекс” (Codex Argentoratensis, од латинског назива Страсбурга – Argentoratum), у коме се налазио међу списима мученика Јустина Философа.

У контексту апологетско-протрептичке ранохришћанске књижевности

Протрептичка књижевност је у оквиру јелинске паидеје настала као производ сучељења са софистиком. Испрва су софисти били ти који су састављали protreptikoi logoi да би своје ученике подучавали аргументативно уверљивим и стилистички брилијантним начинима изражавања. Реч није о само о стилистичким фигурама, већ о потрази за истином. Отуда protreptikoi logoi нису дефинисани софистички и реторички, већ превасходно философски.

На основу генеричких одлика протрептичке књижевности – писма Епикура Меноцеусу, 90. писмо Сенеке, Галенова опомена за студије медицине – могу се уочити шест карактеристика.

1. Протрептичка књижевност је ”прагматична”, јер се односи стриктно на читаоца. Да је при томе реч о убеђивању и наговарању, не појединца, већ репрезентоване групе, проистиче из садржине таквих списа.
2. Оваква литература је, пре свега, дидактична и персуазивна (уверавајућа) поука коју учитељ има част да пренесе своме ученику. Ауторитет учитеља је свакад истакнут.
3. Реална заинтересованост онога који прима поуку за дотичну тему.
4. Протрептички текстови су засновани на систему вредности који ће се изразито открити – на пример, да је душа претежнија од тела, да је бивство изнад поседа, да је истина изнад привида, итд.
5. Литерарна форма је слободна. Најчешћа форма је говор, беседа (Аристотел, Гален), епистула (Сенека, Епикур) или дијалог (Цицерон).
6. Превасходни циљ протрептичке књижевност састоји се у надахнутом подстреку за бављење философијом. Душа је оно  највише и најбоље  у човеку, те је њен задатак да путем философије досегне живот у срећи и радости (Аристотел). Циљ је, могло би се рећи, и ”аристократски”, као активирање и потенцирање најбољих могућности човекове природе.

Питање ауторства

Хришћанска књижевност познаје у II веку само један ”протрептикос”,  односно истоимени спис Климента Александријског - Protreptikòs eis toùs Héllenas. Коментатор Лона је изнео небројено теорија и хипотеза о могућем ауторству ”Посланице Диогнету”, оријентишући се не само на стил, филолошке специфичности и композицију, већ узимајући у обзир и  окружење и контекст настанка списа, као и сложен однос према софистици, гностичком предању и философији. Једнозначан одговор је немогућ, будући да су ”индиције” покаткад атипичне, често вишесмерене, а делимично и контрадикторне, те је тешко  постулирати кохерентну теорију о једнозначном ауторству. Очигледно је, и у томе су многи тумачи сагласни, да аутор потиче из окружења Климента Алекандријског, те се може сматрати његовим учеником и да је, мимо задивљујуће учености, очито припадао привилегованом социјалном сталежу и био политички интегрисана личност. Аутор овог коментара је имплицитно потврдио распрострањену хипотезу о мученику Јустину Философу као аутору овог комплексног дела.

На крају свог λόγος προτρεπτικός, који би намењенима требало да буде духовно путовање кроз веру (itenerarium mentis in fidem), аутор се открива као учитељ народу коме преноси оно што је као ученик од апостола научио.

Лонин коментар је написан са блиставом историјском ерудицијом и  аналитичком истанчаношћу, те заслужује пажњу не само интересената за ранохришћанску апологетику, већ и научну пажњу философске  и шире богословске јавности.

Протојереј-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)

Ево кратког одломка из ове Посланице

…Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара (радозналаца) нити су они, као неки други, присталице људске науке.

Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога.

Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.

У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају.

Постављају заједничку трпезу, али не и нечисту.

Бораве у телу, али не живе по телу.

На земљи проводе дане, али им је живљење на небу.

Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе.

Воле све (људе), а сви их гоне.

Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљавају.

Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују.

Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним.

Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.

Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А када их муче, радују се као да живот поново добијају.

Од Јудеја нападани су као туђинци, и од Јелина прогоњени, али разлог непријатељства мрзитељи (њихови) не могу навести.

Посланица Диогнету 5, 1-17.