Посланица Светог Архијерејског Сабора поводом 50-годишњице васпостављања Српске Патријаршије (1920-1970)

Герман, по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свима архијерејима Српске Православне Цркве упућује поводом 50-годишњице васпостављања Српске Патријаршије православном српском народу свој поздрав и благослов:

Ове године, драга браћо и сестре, навршава се 50 година од оног историјског дана када је године 1920. васпостављена Српска Патријаршија. Овај значајни јубилеј подстакао нас је да вам се обрaтимо овом саборском посланицом. Тај ћемо јубилеј обележити великим црквеним свечаностима у местима везаним за овај историјски чин, и то: 13. септембра у Београду и 15. септембра у Сремским Карловцима. Прославе ће се обавити и у седиштима свих епархија, као и у свим храмовима наше Патријаршије, у земљи и ван земље.

Још нам је свима у свежем сећању свечано прослављање великог јубилеја 750-годишњице самосталности Српске Цркве, које је обављено у прошлој години. Тада смо се сећали оног историјског догађаја када је највећи син наше Цркве и нашег народа, Свети Сава, године 1219. издејствовао нашу црквену самосталност и постао први српски Архиепископ. Али када је средњовековна српска држава била на врхунцу свога успона 1346. године, Архиепископија Светог Саве уздигнута је на степен Патријаршије. Овај историјски чин проглашен је на великом државном сабору у граду Скопљу на Цвети поменуте године у присуству самога цара Душана. Било је то 43 године пред Косовску битку, којом почиње пропадање српских средњовековних држава. Али после њихове пропасти остала је српском народу његова Црква, Српска Патријаршија, да га чува и води у дугим и тешким вековима робовања. За то време српски народ је имао у својој Патријаршији верног чувара своје Цркве и вере и свог националног бића. У дугом периоду од Косова до краја Првог светског рата пролазила је наша света Патријаршија кроз бурна времена, кроз велика страдања и честе голготе народа и Цркве. Под притиском круте силе обамирала је и поново оживљавала, уздизала се и слабила, али је увек остала верна Богу и своме народу, верна себи и верна аманетима отаца и идеалима предака, све до наших дана.

После дужег периода њене крајње стешњености под игом туђина, велики патријарх Макарије Соколовић године 1557. обнавља Српску Патријаршију и у њој постиже ново духовно уједињење српског народа, у навечерје великих кретања и великих догађаја у Европи тог времена. Непуне четири деценије после обнове Српске Патријаршије, српски народ под вођством патријарха Јована подиже свој најранији устанак и придружује се европском покрету против Турака. Његов устанак је пропао, а сам Патријарх мученички завршава свој живот у Бруси, у Малој Азији 1614. године.

У немирном XVIII веку, у страху од поновних српских устанака, године 1766. султановим ферманом Српска Патријаршија је укинута, а Српска Црква потчињена Цариградској Патријаршији. Али у овом тешком времену по Српску Цркву у Србији, Босни и Херцеговини, деловала је у Аустрији, потоњој Аустро-Угарској Српска Карловачка митрополија. Славни патријарх Арсеније III Чарнојевић, који је године 1690. предводио велику сеобу српског народа преко Саве и Дунава, успео је да организује Српску Цркву на подручју Аустрије, потоње Аустро-Угарске монархије. И обновљена Пећка Патријаршија и Карловачка Митрополија одиграле су, свака у своје време, пресудну улогу за даља духовна, културна и национална кретања у српском народу.

И тако, драга наша децо духовна, захваљујући духовној снази и родољубивој свести наших претходника, архиепископа и патријараха, митрополита и епископа, свештеника и монаха, који су вековима, уз народне представнике, духовно предводили свој народ, доживео је он своје уједињење 1918. године, а две године касније, 1920. и поновно васпостављање своје Патријаршије. Сетимо се данас у нашим молитвама на првом месту душа свих наших патријараха који су после 1920. служили својој Цркви и своме народу и прешли из овог пролазног живота у вечни живот. Сетимо се смиреног и умног патријарха Димитрија (1920-1930), поносног и енергичног патријарха Варнаве (1930-1937), храброг и неустрашивог патријарха Гаврила (1938-1950), који је са стотинама хиљада своје духовне деце у затворима и логорима делио судбину свога народа и своје Цркве у Другом светском рату. Сетимо се у молитвама с дужним пијететом и патријарха Викентија (1950-1958), који је у новим приликама повео своју Цркву и отпочео њену консолидацију.  Помолимо се Господу и за покој душа свих српских архијереја, свештеника и свештеномонаха, монаха и верника који су у овом кратком раздобљу, богатом судбоносним догађајима код нас и у свету, умирали или су падали од непријатељске руке, у борбама, на кућном прагу и у разним логорима смрти, увек верни својој Цркви и своме имену.

Славна је прошлост Српске Патријаршије. У њеном крилу одгајена је српска нација. Под њеном заштитом наш иарод је сачувао своју душу и своје име у најтежим временима своје прошлости. Усвојој Цркви он је постао морално јак, национално свестан и полетан. Робовао је, али се није предавао, патио је, али се није отућивао. Гледао је своја угашена огњишта, али није падао духом. Живео је под туђином, али није губио наде у поновни васкрс своје државе и слободе. Губио је битке, али није губио дух. Гледао је своје разорене светиње и чекао час да их поново обнови. Био је интересна сфера или држављанин разних држава, али је увек остајао веран своме имену, својој Цркви, традицији и светим аманетима отаца. Његова Патријаршија  увек му је била снага јединства у разједињености.

Наш Свети Сава је увео свој српски народ у самосталну Цркву, као у свету Лађу којом је овај запловио у даље векове своје историје. Од Светог Саве до 1346. године на кормилу те наше свете Лађе налазили су се српски архиепископи. Од те године кормило преузимају српски патријарси. Ево већ 750 година та наша света Лађа броди по узбурканом мору живота. Пловила је она кроз плићаке и теснаце, поред без број сцила и харибди и отискивала се, у тескобним временима, на пространо море живота, често са скршеним јарболима и поцепаним једрима. И тако, драга децо духовна, наша света Црква довела је свој народ и до ова два најновија раздобља наше историје, до године 1918. и до године 1945. Поново васпостављена Српска Патријаршија остала је увек духовна мајка свог народа, његова црквена, духовна заједница, са Јеванћељем Христовим као програмом и циљем свог рада и деловања.

У нашој прошлости наша света Црква чувала је свој народ за Бога и за њега самог. Неговала је његову душу јеванђељском науком и чувала га од националног отуђења пред налетима туђина и туђинштине. Данас она чува свој народ од модерних отуђења, од налета негативних сила савремене цивилизације, која својом моћном техником материјално преображава свет и мења изглед природе, али зато страховито угрожава морални и духовни интегритет човекове личности. Цео свет се налази у једној од својих највећих моралних криза. Криза породице, криза морала, криза међуљудских и међудржавних односа, криза институција и ауторитета - опште је обележје савременог света. У овом тренутку ми нашем народу проповедамо и увек пружамо најспасоноснији лек за његово морално уздизање и оздрављење - науку Христа Спаситеља. Та је божанска наука оплеменила душу и надахнула стваралачке снаге нашег народа.

Прослављајући јубилеј 50-годишњице васпостављања Српске Патријаршије, позивамо вас, драга наша децо духовна, да останете верни својој Цркви. Не мање него у нашој прошлости, потребна вам је она и данас. Да сачувамо себе и децу своју од бројних искушења нашег времена. Да успоставимо што чвршћу равнотежу измећу материјалне и духовне културе, између рада и морала, између жеље и стварности. Морално поремећеном човеку слабо користе и најбољи закони и најпромишљенији друштвени поредак. Кроз Цркву своју останите верни Богу. Он нас је привео у постојање, створивши у човеку своју слику у овом бескрајном и тајанственом свету. Останите верни Христовој паруци мира, љубави и добре воље, да бисмо духовно препорођени допринели успону свога народа и свих народа наше драге Отаџбине.

Прослављајући овај значајни јубилеј, обраћамо се са пуно љубави и деци нашој у епархијама ван Отаџбине. Мислимо на нашу драгу браћу и сестре у далекој Аустралији и Новом Зеланду, у Америци и Канади, у Европи и свуда по свету где живе мање или веће групе Срба. Све вас, драга наша духовна децо, позивамо у што чвршће јединство са Мајком Црквом, нашом Српском патријаршијом, која данас има на стотине хиљада своје духовне деце широм целог света. Љубав Хри- стова не зна за границе, па и љубав Мајке Цркве зрачи у све даљине света, преко граница отаџбине и са пуно материнске бриге мисли о свакој српској души у далеким пространствима света.  Честитајући вам свима наш заједнички јубилеј 50-годишњице васпостављања наше свете Патријаршије, ми призивамо благодат Господа Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједницу Светог Духа и благослов Светог Саве и свих светих Срба на цео род наш.

Дано у Београду, у Српској Патријаршији, из седнице Светог Архијерејског Сабора, дана 19. (6) маја 1970. године.

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Герман
Митрополит црногорско-приморски Данило
Митрополит дабробосански Владисав
Епископ тимочки Емилијан
Епископ нишки Јован
Епископ шумадијски Валеријан
Епископ сремски Макарије
Епископ бачки Никанор
Епископ жички Василије
Епископ браничевски Хризостом
Епископ банатски Висарион
Епископ славонски Емилијан
Епископ зворничко-тузлански Лонгин
Епископ горњокарловачки Симеон
Епископ рашко-призренски Павле
Епископ бањалучки Андреј
Епископ далматински Стефан
Епископ шабачко-ваљевски Јован
Епископ источноамерички и канадски Сава
Епископ средњезападноамерички Фирмилијан
Епископ западноамерички Григорије
Епископ западноевропски и аустралијски Лаврентије

*Посланица Светог Архијерејског Сабора поводом 50-годишњице васпостављања Српске Патријаршије (1920-1970)