Поводом 107-годишњице доношења Закона о уређењу свештеничког стања у Црној Гори

На сједници црногорске Народне скупштине, 5. јануара 1909. године, министар просвјете и црквених послова Јован Пламенац, по указу књаза Николе, подноси Скупштини на рјешавање приједлог Закона о уређењу свештеничког стања. Приједлог закона прво је прегледао Државни савјет 21. XII 1908. и усвојио га скоро у цјелини, изузев неких одредби из члана 9 које, по његовој оцјени, „смјерају“ на одузимање црногорским грађанима свештеног чина које им гарантује земаљски Устав. Савјет је предложио Народној скупштини да те одредбе изостану. Он је дао и примједбу да се убудуће за судије духовних судова „законом одреде више квалификација“. Скупштински одбор предложени закон као и примједбе Државног савјета разматрао је на више сједница. У извјештају Народној скупштини одбор је констатовао да предложени закон има доста недостатака али, с обзиром на прилике и могућности, оставља да се временом закон допуни и поправи. Исто тако, одбор је предложио доста измјена, нарочито у појединостима.

У претресу о предложеном закону у начелу, први учесник у расправи био је министар просвјете и црквених послова Јован Пламенац. Он је опширно говорио, али не о материји предложеној у закону него о хришћанству и о значају цркве. „Господо посланици, узимајући у обзир што је све Српска црква и њено свештенство учинило до данас за опстанак и развитак нашег народа, узимајући у обзир каква судбина чека још српски народ, па према томе разумије се какав још задатак и даљи рад чека наше свештенство – ја сам господо народни посланици више него убијеђен да ће Народно представништво овај Закон о свештеницима у начелу прихватити„.

У расправи о предложеном закону учествовао је и црногорски митрополит: „Господо, народни посланици, пројекат овога закона врло је важан, важан је по томе што он прописује и права и дужности парохијског свештенства“. Даље, митрополит је рекао да се не смије заборавити да је у светој православној вјери увијек почивала морална снага и моћ српског народа. Говорећи о положају црногорског свештенства и о потреби регулисања његовог материјалног положаја, митрополит је навео податке како је свештеничко питање ријешено у Србији, Бугарској, Румунији, Русији и Аустро-Угарској. На крају свог излагања митрополит се обратио народним посланицима да је своје излагање упутио њима са циљем да им скрене пажњу на важност предложеног закона, који није само у корист свештенства, „него у корист наше свете цркве, која је од толиког значаја у нашем народу“. Он препоручује Народној скупштини да у начелу прихвати предложени закон.

У истом духу говорили су и народни посланици: Ристо Бошковић, Ђуро Дрецун и Живко Драговић, а и министар просјвте је још два пута узимао ријеч. Предложени закон је примљен у начелу. Од 45 присутних посланика, њих је 39 гласало за предложни закон, четири против, а два су се уздржала од гласања. Ниједан од посланика који су гласали против или су били суздржани, није учествовао у расправи, па нам нијесу познати њихови мотиви. На сљедећим двијема сједницама Народне  скупштине вођена је расправа о појединостима предложеног закона, у којој су највише учествовали министар просвјете и црквених послова Јован Пламенац, митрополит Митрофан Бан, кадија Карађузовић и Живко Драговић. Коначно, 28. јануара 1909. прихваћен је приједлог закона у појединостима. Од 51 присутног посланика њих је 49 гласало за закон у појединостима а два су се уздржала о гласању“.

Закон је проглашен и ступио је на снагу 13.IX 1909.године.

Извор: Митрополија црногорско-приморска