Православно духовно школство у Далмацији

Традиција православних духовних школа на подручју Далмације сеже у далеку прошлост. Могло би се рећи да од када постоје три српска манастира, Крупа (1317), Крка (1350) и Драговић (1395), да од тада датира и нека врста српског школства и писмености у њима, јер манастири су вазда, поред свога духовног назначења, имали и просветитељску улогу, коју су, сходно историјским околностима, с мање или више успјеха, увијек вршили.

Кад је ријеч о српским школама у Далмацији "важи исто као и за остале наше крајеве; биле су то парохијске, манастирске и градске школе, већ према томе какви су услови постојали за њихово оснивање и држање.[1]

Прва организована богословска школа отворена је у манастиру Крки 1615. То наводи Милаш у својој Православној Далмацији цитирајући КончаревићевЉетопис, а затим тај податак преузимају и остали црквени историчари. Богословија је основана у вријеме дабро-босанског митрополита Теодора и крчког настојатеља Јоакима. Мало је познато како је радила, а још мање колико је радила. Међутим, за претпоставити је да је радила до 1647. када се братија манастира повукла пред турским насиљем у Задар, на млетачки териториј. Je ли тада потпуно престала са радом или је можда још радила на венецијанском подручју, тешко је рећи.

Православна клирикална школа

Друга организована духовна школа била је Православна клирикална школа која је почела са радом тек 1834. у Шибенику, да би 1841. прешла у Задар и 1864. тамо престала са радом. Наиме, почетком XIX вијека била је велика оскудица православног свештенства у Далмацији. У то доба у Далмацији није било ни школе да припреми кандидате за свештеничку службу, а ни епископа да рукоположи евентуалне кандидате који су се колико-толико припремили за пастирску службу, било у манастирима или код старијих свештеника, често код својих очева који су били свештеници.

Идеја да се у Далмацији оснује духовна школа у којој би се спремали кандидати за свештенике била је присутна од најранијих времена, али је, рекло би се, сазрела за вријеме француске управе Далмацијом. То се види из писма-предлога проведитора Дандола Наполеону 1807, кога је овај поставио да управља Далмацијом. Ту он истиче да би требало да се и у пракси проведе Наполеонов проглас којим даје "свим својим народима слободу савјести и вјероисповиједања". Он се овдје код цара заузео и да се оснује једна православна семинарија у којој би се образовали будући свештеници, јер је у то вријеме у Далмацији било око 200 000 римокатолика са дванаест бискупа, а православних око 80 000 без и једног епископа.

У вези са оснивањем школе он дословно пише: "Потребна је дакле једна грчка[2] семинарија, као што је нужна и за латинско свештенство. Једна и друга имају се управљати једнаким начином, да се са начелима морала и вјере споје точне науке и лијепа књижевност; да се к томе пароси обију обреда уче земљедјелству, како би могли боље савјетовати своје парохијане на обрађивање ових плодних земаља и на радиност, чим ће сада ова сиромашна мјеста постати богата и људима и средствима".[3]

Недуго по овоме Дандоловом писму донесен је царски декрет (30. септембра 1808), у чијем првом и другом чланку пише да ће у Далмацији бити " један епископ грчкога закона... и један капитул и семинарија ради обучавање клира реченога закона".[4]

О овоме се расправљало и на Црквено-народном сабору у Задру 1808, којим је Дандоло предсједавао.

Идеја о оснивању Клирикалне школе дуго је остајала само идеја. Покушај епископа Венедикта Краљевића да са унијатским професорима оснује у Шибенику Клирикалну школу неславно је пропао (1821) Тек "царском одлуком од 30. новембра 1827. одобрено је отварање Клирикалне школе за образовање свештеничких кандидата. Док то не буде, нико се не може рукоположити без потребне спреме и досадање наредбе о том. Манастири нека шаљу свој подмладак на школовање у коју од три богословије у држави."[5] И заиста још од Краљевићевог одласка из Далмације (1823) нико се није рукоположио. "Кроз ово вријеме умрло је 19 свештеника. Много их је у служби који су престарјели и њихова је служба слаба. Калуђери су по манастирима пали на минимум, и ни један се од њих не може послати на парохију јер требају у манастиру".[6]

Доласком Јосифа Рајачића за епископа далматинског (1829) питање оснивања Клирикалне школе се интензивира, и послије дуготрајне преписке са државним надлештвима школа се коначно отвара у Шибенику 9. јануара 1834. Дакле, више од 25 година од Наполеонове одлуке.

Иако је ова школа била доста скромна, она је за православне Србе била велики добитак, поготову ако се зна да се она отворила у држави гдје православље није било равноправно с осталим вјероисповјестима. Школом су управљали епископи или, кад њих није било, њихови замјеници-викари.

Уредбом је било предвиђено 25 ученика, у сваком разреду по пет. Касније се тај број по потреби повећавао, па је нпр. школске 1848/49. било 46 ученика. Од 1855. примани су о државном трошку и младићи из Босне, Херцеговине и Црне Горе. Примани су ученици који су завршили четверогодишњу основну школу.

Школа је радила у Шибенику до шк. 1840/41. када је прешла у Задар гдје је шк. 1863/64. престала са радом, пошто је већ одлучено да се оснује Православни богословски завод.

Клирикална школа је часно извршила своју мисију на духовну корист православних Срба у Далмацији и зато је вриједно да је се сјећамо.

Православни богословски завод[7]

Припрема

Већ средином 19. вијека водећи људи Православне српске цркве у Далмацији, на челу са епископом Стефаном Кнежевићем, увиђали су недовољност образовања кандидата који су завршили Клирикалну школу. Нарочито се осјећао недостатак општег образовања, будући да се од ученика при упису у Клирикалну школу тражило да имају само четири разреда основне школе, која је, разумије се, давала веома оскудно опште образовање. То се покушало надомјестити током похађања Клирикалне школе, али се слабо успијевало, јер су ученици били прилично оптерећени стручним предметима. Свакако је то било тешко и за наставнике, који су у одјељењу предавали све предмете, од првог до петог разреда.

Међутим, било би неправедно када бисмо умањивали вриједност и значај Клирикалне школе. Она је за 31 годину свога постојања (У Шибенику од школске 1833/34. до 1840/41, а у Задру од 1841 до 1864) ипак одњеговала укупно 186 клирика, и то из Далмације 120, из Боке Которске 57, из други српски крајева 9. Све те кандидате поучавало је 26 наставника.[8] Дакле, ова школа је донијела велику корист и стекла велике заслуге за Цркву и српски народ. Но и поред свега тога било је неопходно да се преустроји, односно да се подигне на виши ранг.

Деветнаести вијек је вијек у коме се појављују разне идеје и учења. У њему се популаришу нове идеје и нова научна достигнућа. Оне свуда налазе своје пропагаторе. "Све покрећу, стварају и претварају, свега се дотичу, свему дају други тип, нови вид и облик, а наравно не остављају на миру ни области религијозно-нравствене. На против, као да је она најмилији приједмет, у више случајева, њихове синтезе и анализе. Па шта, зар свештенство да скрсти руке на требнику и служабнику, на часловцу и псалтиру, а да се и не осврне на поток новије мисли који крај њега жубори, да не погледа откуд он извире, куда тече, гдје увире? Свештеник је пастир душа, идеје су храна души. Пастир треба да зна све оне пашњаке, на којима ће стадо његово себе наситити или отровати. Не, свештенство не смије изостати иза својега вијека. Нико њега не сили да све нове идеје прими за непобитне истине. Многе су од њих несталне, погрјешне, неправедне, лажне. Али свештеник треба да зна шта покреће јавно мишљење, опћу свијест, какве идеје ствара људски ум, како се оне у животу очитују и примјењују, знати ради тога, да и сам поможе њиовом ширењу, ако су истините и корисне, или да и сузбија и гуши, ако су штетне и лажне."[9]

Ове ријечи проф. Калика довољно илуструју сазрелост идеје о потреби подизања богословије на виши ранг. Неопходност реорганизације богословије оваплотила се у многим ученим главама ондашњих далматинских Срба, поготову епископа Стефана Кнежевића, који је и сам "опазио да система у бившој клирикалној школи није више одговарала данашњијем културнијем захтјевима и потребама цркве, - једно за то, што својијем васпитаницима она није давала, нити је могла дати, довољно опћег образовања, а друго што ни предавања самијех богословскијех приједмета, поради оскудице нужнијех претходнијех познавања свјетскијех наука, нијесу могла бити стављена на ширу основу."[10] Зато се стало на становиште да образовање свештеничких кандидата треба подијелити у двије посебне цјелине: 1) општи-гимназијски и 2) завршно-специјални - богословски. Требало је у том правцу да се реорганизује Клирикална школа.

Епископ Стефан је почео на томе устрајно да ради и послао је свој предлог надлежној државној установи. Позитиван одговор од Његовог ц. и к. Апостол. Величанства добио је релативно брзо. Одлука је стигла 14. октобра 1860. у којој се каже да се унапријед у богословију имају примати само они младићи који су завршили најмање нижу гимназију. Истовремено је одлучено да се младим далматинским Србима пружи могућност учења гимназије, те да се државне стипендије, које су дотле добијали они који су похађали Клирикалну школу, почевши од школ. 1860/61. године додијеле само онима који ће учити гимназију. "Коначну пак наредбу у погледу реорганизације клирикалне школе, придржало се Његово Величанство издати у згодније вријеме. И тако, већ свршетком 1863/64. год. бјеше спремљено њеколико младића са нижом гимназијом да ступе у богословију. Но како и толика претходна спрема није довољна за темељито стручно богословско изображење, то је епископ Стефан поновио молбу своју на надлежном мјесту, иштући сада, да предложници за свештенички чин сврше о државном трошку сву гимназију, а по том тек да ступе у богословију. И ово настојање његово буде увјенчано потпунијем успјехом врховном одлуком Његовог ц. и к. Апост. Величанства од 25. окт. 1864. год., послије чега клирикална школа након 31 пуну годину постојања својега, као што горе рекох, дијелом у Шибенику а дијелом овдје у Задру, морала се затворити (1864 год.) да послије четри године, али под другим именом, опет ступа у живот, у живот нови под именом Православни Богословски Завод, и са новијем планом, који је утврђен врховнијем ријешењем 5. јуна 1869. год."[11]

Почетак рада

Из напријед наведенога се види да јеглавни циљ оснивања Православног богословског завода био да спреми Цркви што већи број добрих и образованих свештенослужитеља. Већ 1869. године био је спреман план новог Завода, који ће се временом мијењати односно прилагођавати приликама и околностима у којима је живио и радио Завод.

"У главноме нови организациони план овај садржи слиједеће тачке: систематизира четри професорска мјеста с годишњом платом од фор. 840. Тачно опредјељује науке, које сачињавају потпуни курс богословског образовања кроз четри године. Све приједмете дијели у четри групе према броју професорскијех катедара, и одређује како ће се по годинама предавати, односно изучавати. За црквено пјеније с правилом одређује нарочитог учитеља с годишњом наградом од 200 фор. За заводску библијотеку годишњу дотацију 100 фор. За професоре могу се поставити само они кандидати, који су свршили испит зрелости и један потпуно уређени богословски завод, а послије претходног конкурсалног испита. У сјеменишту, спојеним с богословскијем заводом, систематизирају се 40 питомачкијех мјеста за обје епархије, ову и бококоторску, која већ тада бјеше у изгледу да ће се основати, и то 20 за ученике гимназије, а 20 за слушаоце богословије. Два питомачка мјеста из броја овије пошљеднијех могу заузети младићи из Црне Горе, Босне и Херцеговине."[12]

Овај план је заживио чим се Завод отворио, шк. 1869/70. године (I разред), а потпуно се активирао шк. 1872/73. године. Током прве двије године постављени су привремени професори који нису имали квалификације предвиђене планом. Те прве двије године били су сљедећи привремени професори: протопрезвитерЂорђе Николајевић, потоњи митрополит дабро-босански, др. Јаков Панкраци, редовни професор у мјесној великој гимназији, те игуман Лукијан Кундаица, привремени професор, који је шк. 1870/71. године предавао све предмете у II години. Као учитељ Црвеног пјевања са правилом почео је јерођакон Спиридон Вуиновић, наставили јереј Јован Брчић и јереј Илија Стојановић. Почело се, дакле, скромније али са великим амбицијама.

Године 1871. враћају се са школовања два млада академски образована професора (Никола Милаш и Љубомир Вујиновић), који су били послани у Петроградску духовну академију баш са циљем да се врате и постану професори у Заводу. Тиме је почео да се комплетира компетентни наставнички кадар, који ће се крајем десетљећа усталити и постати респектабилан Наставнички савјет. Већ 1875. Министарство црквених послова и наставе својим актом бр. 13278 од 30. децембра повисује плате редовним професорима на 1000 фор. што на свој начин потврђује респектабилност наставничког кадра.

Да би се лакше и успјешније стизало до циља нове организације Завода, наставни план је измијењен и допуњен наредбом Министарства црквених послова и наставе бр. 18261 од 29. октобра 1882. Њоме је направљен другачији распоред по годинама и другачији распоред предмета по катедрама. Поред тога уведени су и неки нови предмети који дотле нису били у наставном плану.[13] Истовремено Завод, посебним актом Министарства добија овлаштење да се изради заводскиустав, који ће одређивати права наставничког савјета уопште и сваког професора посебно, ријечју све што се односи на унутрашње уређење заводског живота.

"Од тога доба прођоше дванаест година и никако да се до жељеног устава једном дође. Главни узрок тога био је тај, што је требало пречишћавати и исправљати више пута израђени нацрт према строгом смислу постојећијех разнијех државније наређења. У почетку ове (1894) године, на ново прегледан, спроведен је високој Влади на коначно одобрење. Међу тијем професорски збор је био овлашћен од Његовог Преосвештенства госп. Епископа, управитеља заводског, да се руководи тијем ревидиранијем и Влади на коначно одобрење поднесенијем нацртом за устав, у којему је наставни план, што се тиче распореда приједмета по годинама итд., у њеколико опет модификован.

И баш, као да је тако удешавано, нашем заводу било је суђено, да првијех двадесет пет година живота својега, сада прослављенијех, проживи без устава, а другијех двадесет и пет година тек да започне живјети са уставом.

Поднесени нацрт одобрен је наредбом високог ц. к. Министарства црквенијех посала и наставе од 6. августа 1894. Бр. 25609, и ми га овдје доносимо у српском пријеводу."[14]

Наредба Министарства од 29. октобра 1882. године није имала значај само за унапређење наставног плана и уопште бољег живота и рада Завода. Временом се појавио проблем попуне упражњених мјеста професора, који су из разних разлога напуштали Завод, а то је било веома тешко. Зато су мудра управа и Наставнички савјет одлучили да се ослоне на сопствене људске ресурсе. И то је садржавала и ова наредба. Испословано је, наиме, да Министарство оним студентима овога Завода, који покажу наглашени дар и склоност ка науци, а с циљем да се усаврше у богословским наукама на већим школама у Бечу или Черновицама, обезбиједи државне стипендије, како би се по завршеним студијама вратили у Завод и постали професори. Ово се показало веома корисним, јер су се тако безболније попуњавала упражњена мјеста професора.

Још је вриједно помена и то да се у овом периоду, поред богословских предмета, увели и курсеви из пољопривреде и енологије (шк. 1877/78) и пасторалне медицине (шк. 1885/86).

У деветој деценији XIX вијека Богословски завод се сасвим стабилизовао што се тиче унутарњег уређења као и професорског кадра, а 1894. је и званично одобрен Устав од стране државног надлештва. Иако је и надаље било промјена у наставничком кадру, оне су сада биле безболније јер су се попуњавала упражњена мјеста углавном свршеним богословима овог завода, који су се на другим универзитетима оспособили за професорску службу. Тако на примјер школ. 1914/15. видимо да су готово сви професори били свршени студенти Завода. Ради илустрације, неке ћемо и поменути. То су били Јеротеј Цвијетић, Никанор Ракетић, Серафим и Иринеј Калик, Милош Парента... Управитељ завода је био надлежни епископ Димитрије Бранковић.

Први свјетски рат је наговјестио и крај ове угледне образовне установе. Могло би се рећи да је Завод нормално радио закључно са школ. 1915/16. годином. Тада је у четвртој години једини богослов био Јаков Мандић, касније парох у Метковићу, Баљцима, Брибиру, а од 1935. у Ђеврскама гдје се упокојио 1974. године.

Иако је Православни богословски завод званично престао са радом школ.1919/20. године, онда када је Задар потпао под Италију, у периоду од 1916. до 1920. некако је таворио, можда само да би одређени кандидати који су похађали Завод, а нису дипломирали усљед ратних околности, полагали завршне испите. Из расположивих нам докумената није сасвим јасно.

У православном богословском заводу у Задру наставници су били веома образовани, што се види из њихових радова објављиваних У Гласнику православне далматинске цркве, у годишњим Извјештајима Завода, као и у другим научно-теолошким часописима каква је нпр. била Истина, коју су покренули баш професори Завода. Штета је што је излазила релативно кратко (1885-1888) па се због недостатка средстава угасила. Из тих радова, које би можда било добро сакупити и објавити у једној књизи, види се колико су професори пратили свјетска достигнућа у теолошкој мисли. А пратили су их на више страних језика: њемачком, енглеском, француском, руском.... И свршени богослови су тада добро владали италијанским, њемачким, па и руским језиком. Рецимо да је Милош Парента још као студент Завода преводио са француског.

Из измијењеног наставног плана шк. 1882/83. године види се да је Богословски завод у Задру радио факултетским начином. Будући да је Завод престао са радом 1920. и није више обнављан, а у новој држави се нашло много људи који су завршили Завод, покренуто је питање ранга школе. Непосредни повод за то је дао прота Љубомир Влачић, који је од Министарства просвјете Краљевине Југославије тражио да му се призна факултетска стручна спрема. Министарство се за мишљење обратило Ректорату београдског универзитета, а Ректорат Православном богословском факултету, који је по овом питању на сједници од 25. новембра 1931. донио одлуку "да се свршеним ученицима Задарске богословије призна факултетска спрема ако су се у богословију уписали са положеним испитом зрелости. Оваква одлука је донета због тога што се није доследно примењивала одлука из 1869. године да се у богословију уписују слушаоци који су завршили потпуну гимназију".[15]

Коначно рјешење ранга Православног богословског завода донијето је Уредбом Министарства просвјете о 1. Маја 1933. У члану 4 стоји "да факултетској спреми одговарају бивше Православно училиште у Сремским Карловцима и бивши Православни богословски завод у Задру ?са претходно положеним испитом зрелости у средњој школи?. На основу ове Уредбе краљевина Југославија је ретроактивно признавала факултетски ранг свршеним ученицима Карловачке и Задарске богословије".[16]

Престанком рада Завода (1920), готово пола вијека није било ниједне духовне школе у Далмацији. Кандидати за будуће свештенике су се у том периоду школовали у богословијама у Сремским Карловима, Цетињу, Сарајеву, Београду и Призрену. Тек 1964. године поново се отвара богословија у Далмацији, овај пут у манастиру Крки. Успјешно је радила све до 1995. кад је са народом избјегла из познатих разлога. Наставила је са радом на Дивчибарама, затим Фочи, да би се 2001. поново вратила у манастир Крку гдје и данас ради.

О клирикалној школи опширно и документовано писао је почивши прота Љубомир Врцељ, врсни познавалац српске историје у Далмацији, у Алманаху Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Загреб 1971. (стр. 107-121), а о Богословском заводу проф. др Предраг Пузовић у својој књизи Задарска богословија, Београд 2012. Још преостаје да се обради рад Богословије у ман. Крки и да се тиме заокружи историја православног духовног школства у Далмацији. За ово има довољно расположивих извора.

Протојереј-ставрофор Славко Зорица, професор

НАПОМЕНЕ:

1. Милан Радека, Грађа о српским школама у СД, Алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Загреб 1971, стр. 123.
2. Под именом Грка Дандоло подразумијева православце, који су у то вријеме били готово искључиво Срби.
3. Србско далматински магазин за 1870-71. годину, стр. 5-6.
4. Исто.
5. Историјски архив Задар, св. 19, бр.113 од 23. IV 1828. Цитирано по Љубомир Врцељ, прота Клирикална школа у Шибенику и Задру (1834-1864), Алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Загреб 1971, стр. 108.
6. Исто.
7. О Православном богословском заводу , опширно је написаао проф. Др. Предраг Пузовић у својој књизи Задарска богословија, Београд, 2012.
8. Извјештај о Православном Богословском Заводу за школ. 1878/79, стр. 21-29.
9. Извјештај о свечаној прослави двадесетпетогодишњег спомена преуређења и постојања Православног богословског завода у Задру, говор проф. Серафима Калика, Задар 1894, стр. 10.
10. Исто, стр. 12.
11. Исто, стр. 14.
12. Исто, стр. 16.
13. Види Извјештај о православном богословском заводу за шк. 1882/83. годину.
14. Извјештај о свечаној прослави двадесет петогодишњег спомена..., стр. 65-66. Устав је одштампан на стр. 67-79.
15. Предраг Пузовић, Задарска богословија, Београд 2012, стр. 98.
16. Исто.